ако не можеш свима да угодиш гледај да угодиш себи (Riki Nelson)
- доживљаји се доживљавају, а искуства се праве од оног доживљеног али и од оног што се чуло, видело, приметило, осетило - указивао ми је Отац мој (на прочитано негде) , иако није био причљив. међутим понекад, докон, умео је да ми подастре лепезу своје начитаности и ево присећам му се указа на географа Idrisi-ja који је имао 7 синова зачетих са 7 различитих жена а свих 7 рођених у истом дану како их води да виде митску планину Kavdak која ивичи Свет како би их благовремено припремио за научно истраживање стварности кад за то стасају ,извињавајући ми се како је своју семену кесецу до самог краја исцедио парећи се по Бечу (а успут и студирајући 2-десетих година века кљокнутог ,а све о трошку бездетног стрица трговца бистрог и лепореког, промућурног и сугестивног сабеседника, који се наметао окружењу не толико знањем колико својом бритком интелигенцијом, додуше помало старомодног по многим назорима, осећајући носталгију за декором и литерарношћу старог буржоаског реда, али се ипак прилагодио компромисерством које га је мирило са другостима пристижућим након првог св рата, ожењеног (тада пропалом аустроугарском грофицом), које је мој Отац пак миљеник био и код којих је у Бечу и то у другом бецирку имао у палати им квартир с' погледом на Пратер), па отуд немам браће ни сестара, а и мене је једва јајчано нацедио после sic! 7 година брачних покушаја да себи обезбеди наследника. Мати ми, жена му, је пак стално пребацивала неверност а он се правдао тиме да му то заиста није потребно имајући свакодневно, као гинеколог, обиље πздетине под носом ......на изволте .
с'тога није ни чудо да ja одрастајући у сређеном обиљу породичне виле у којој је отац имао ординацију ( у коју сам кроз прозирну цветну апликацију на мат стаклу прозорском из баште волео скривен у шимширу гвирити док је он прегледао раскречене пацијенткиње на гинеколошком столу) да ми се тема жене самонаметала те се у 13- ој назрех као мушко захваљујући нашој кућној помоћници Stefaniji. имала је тада 20 г и свега по себи неопходног за полно едукативну помоћ ми. десило се то у нашем купатилу (док су ми родитељи били на неком слављу) при ритуалу редовног купања пред спавање ме ,у кади пуној сапунпене у коју је потпуно обнажена ушла заједно самном правдајући тиме да меримо ко може дуже да издржи загњурен .она нагост од првог радног дана код нас од мене није крила (верујем на суестију оца мог како би се ја спонтано женском телу привикавао) па ми то игледало нормално и изазовно. међутим у топлој води кад су нам се помешали екстремитети док ме је сапуњала њена искусна рука је успела да ми пробуђеног пишка приведе жбунастој тајни свог пубиса ( о којој сам се већ увелико сликама информисао у очевим струковним књигама) и осетих блаженство, неку другачијост од почетничких самозадовољавања рукорадом, би ми лепо, па се онда заједнички загњурисмо зарад планираног такмичења и памтим......умалo се не удавих тако ерективан.
наравно живот је текао даље и ја у расцепу између слабости према женама и патријархалног разума које ми је наметало тадање окружење вагнух на страну секса...и не покајах се ... јер оно што су ми пружиле жене током мог већ поприличног животног трајања резултирало је безинтересном љубави према ближњима схваћањем да се концепт среће код појединца не мора по сваку цену свести само на тежњу за финансијским успехом као најсигурнијим начином досезања друштвеног признања.наравно утицај на то je имало и моје епигенетско наслеђивање.
данас пак ,када бројим ево 27.759 дана земаљског трајања и када ми здравље, несигурно стање, не предсказује ништа добро, кад нисам више ниЗашта или боље више сам заНишта, теши ме сазнање да је наш живот занимљив зато што је у њему све одједном и истовремено ту ,да је он уствари пружена прилика да се приметимо, сагледамо, преиспитамо и тако све док нам мозак не подлегне апоптози и трансформишемо се у вегетдебиле ,јер..... све ће проћи, разуман човек то зна и греши ако жали, као и због личне смрти за коју се каже да је сан, но како изгледа буђење још нико посведочио није, што иде у прилог разлогу да оптимизам у нама никад не сме да затаји....