Letnji dan

znesem kafu i cigarete na terasu i stavim ih na mozaik sto koji sam sam napravio. Uvalim se u baštensku stolicu sa jastučetom da mi ne žulja dupe i pogledam u nebo. Iako je deset sati, sunce upeklo, peče kao da sam na roštilju. Prija mi. Pomislim: Kakav divan letnji dan. Zapalim cigaretu, srknem kafu ali iznenada osetim kako mi crv sumnje rovari po mozgu. U trenutku kada sam se spremao da odgonetnem crva, psetance komšija iznad mene, zakevta. Ustao sam da se pozdravim mazeći ga rečima. Kada je kuci dodijalo da laje, utrčala je u stan. Vratim se stolici, zapalim i počnem da pijem kafu malim gutljajima. Kafa je bila odlična iako je počela da se hladi.

A, da! Setim se crva u glavi. O čemu li sam mislio, šta je izazvalo crva da se pojavi? Enigma uopšte nije bila teška. Posle petog, šestog gutljaja kafe, sinu mi: Ma kakav letnji dan, prolećni je, početak je Aprila! Sunce mi je i dalje prijalo iako je bilo Proleće. Izgubio sam pojam o vremenu, pomislio sam. Čuo sam lepršanje krila i video goluba koji je sleteo na ogradu terase. Pogledao sam mu nožice, nije imao prsten, neki divljak. Krivio je glavicu i šetkao po limu ograde.

Onda odjednom novi kadar! Nisam na terasi, nestao je mozaik sto sa kafom i cigaretama, našao sam se usred nečega što je teško opisati! Oko mene unedogled nigde nikoga i ničega! Tlo po kojem sam gazio bilo je kao od debelog stakla. Horizont je bio zaobljen i izgledalo je da nije daleko.Počeo sam da idem u pravcu njega. I dalje je oko mene bila staklena pustoš. Onda mi je preko glave preletela zelena lopta iz koje su vrcale iskre! Za zelenom loptom naišla je leteći ljubičasta lopta nešto veća od zelene. Kao mali, u Politici sam čitao, danas bi to zvali SF romanom, o grupi naučnika koja je smanjena toliko da su uspeli da specijalno izgrađenim brodom uđu u atmosferu, nazovimo je tako, atoma. Bili su zadivljeni! Elektroni su kružili oko jezgra atoma kao sateliti. Shvatio sam da koračam stabilnije nego ranije, skoro kao u mladosti. Spustio sam pogled na stopala, jebote! Imao sam dugačka stopala sa dva velika prsta raširena kao raklje! Ispružio sam ruke, svaka, nazovimo je šakom, imala je po dvanaest dugih pipaka koji su se na krajevima završavali nekakvom lopticom prepunom sisaljki! Jesam li ja to postao hobotnica, zapitao sam se? Onda sam se setio Ruđera Boškovića i njegovih paralelnih svetova. Možda sam u nekom od tih svetova? Bacio sam pogled na telo, stomak. Bio sam proziran, u unutrašnjosti su se nalazili nekakvi čudni organi, da ih tako nazovem. Ti tz organi su bili u obliku trouglova, kvadrata, rombova, romboida... obojeni od žuto zlatne do purpurne boje. Prožimali su se, prolazili jedni kroz druge, nikada ne ponavljajući put. Ličilo je na kalejdoskop. A moj mozak? Mozak mi je funkcionisao kao pre, nikakvu promenu nisam osetio. Pomislio sam: Kako je to moguće? Sećao sam se prethodnog i života sa svim njegovim i najsitnijim detaljima, čak i trenutka kada sam pio kafu i pušio na terasi! Kako je to moguće da mi se telo tako drastično promenilo a mozak ostao nedodirnut? Sagao sam se i približio glavu staklenoj površini po kojoj sam hodao. Kao u ogledalu video sam svoju glavu, ličila je na neotvoren pupoljak, oko glave se vio venac očiju čije su zenice bile tamna crta kao kod zmija.

Pažnju mi je privuklo dešavanje ispod staklene površine. Beskrajno mnogo okruglih pločica svih mogućih i neviđenih boja, kretalo se u svim smerovima, kao da su žive! Nastavio sam da hodam i iako nisam imao nikakav orjentir, posle nekog vremena sam shvatio da sam bar dva puta obišao kuglu. Seo sam i počeo da dumam o svemu što mi se dogodilo. Mozak mi nije pomagao, pitao sam se kako da uključim podsvest. Odlučio sam da legnem, da se ispružim, da pokušam da zaspem ne bih li u snu pokrenuo podsvest. Čim sam sam legao, pored mene se otvorila rupa kružnog oblika promera oko 10 cm. Okrenuo sam glavu da bolje pogledam a iz rupe su počele da izleću one okrugle raznobojne pločice i uleću u mene! Bilo ih je bezbroj, tz organi, trouglovi, kvadrati, rombovi...su nestali celo telo mi se za čas ispunilo okruglim pločicama. Neprekidno su se kretale, prolazeći jedna kroz drugu ali sam imao utisak da u svom tom njihovom kretanju postoji shema, sistem. Nisam osećao nikakvu nelagodnost, naprotiv, prožimao me osećaj miline. Zaspao sam. Kada sam se probudio, sedeo sam na terasi, kafa je bila na stočiću, cigareta u pepeljari. Pepeo na vrhu cigarete nije bio duži od jednog centimetra! Ustao sam i osovio se na noge, i dalje je bilo isto stanje, nisam mogao normalno da hodam, teturao sam kao i pre onog nerazjašnjivog događaja. Ponovo sam seo, guckao kafu i dopušio cigaretu.

Da li sam time dobio znak, poruku, da moram da odem sa ovog sveta u kojem me muče raznoraznarije? Ali kako? Svojom voljom, ne, izgleda da moram da odem svojom podsvešću. Iskreno, i pored divnog osećaja koji sam pamtio, normalnog hodanja, nije mi se vraćalo u oblik koje je moje telo tamo imalo, nije mi se vraćalo na relativno malu pustu staklenu sferu. Možda da sam ostao duže, možda bi mi se ostvarile i mnoge druge stvari. Ne, ipak bih radije ostao ovde pa šta mi bog da!