живети са собом

меморијом сећања, крај априлa т.г.

                             у садашњости прошлих времена (г.М.Анђелковић)

ево ме како на моменат застанем у уходаној рутини тренинга сувим веслима на осунчаној пространој нам дворишној тераси (ради растресања мравињања у рукама узрокованог тупаџијским послом за тастатуром рачунара те на тај начин рушећи ниво стреса и фрустрације,на које ме је карантински лимб актуелног мутабилног вируса Covid-a 19 принудио) ,да дурбин помагалом по флори баштенској исконтролишем кретање Унукиног керића, a поглед тај знатижељник уме да скрајне и кроз разређеност суседних живих ограда те уочим по коју комшику склону сунчању, а нагости опредељеној, кад оно, гле млађани комша крај базена к'о одмајке рођен тренира - прескаче конопац ,а да простите , вршњак му се баш разигро....
Смиљана и Срећка полусестре и мати им Радунка, у мооби јуна с'краја педесетих година века што кљокну су код блиских рођака ми на салашу код Хртковаца (у Срему) окопавале кукуруз,a ми школарци распустом ослобођени обавеза, дане на Сави подно археолошког налазишта Гомолава проводили у купању и пецању. док су старији пубертетлије помињали матеру сестара не би ли јој опајали чучу. пегаву и равну к'о даска Смиљану нико није гледо, а Срећка лепушаста прсата црнка се окачи о мене јер сам слухиста знао ,уз гитару, да имитирам певаче тадањих хитова и миц по миц ми се зближисмо обзиром да се и педантно бавила осећањима....баш .умало ме докони домаћини не приженише. једно вече док смо се нуз Саву у једном расушеном чамцу на сувом заиграли шаликурца ( омиљене у Срему полне сигре) она ми се похвали како је пре неки дан исчепркала мотиком у кукуруз леји фигурицу од печене земље ал' је срамота од матере да ми је покаже.
- па немора она ни знати за то , досетихсе
- како, кад је код ње ,узврати
- па онда ништа...а јел' вреди ,ја знатижељан
- досад слично нисмо вид'ле ни ја ни Сестрa, а ни Мама, још ме изгрдила што то показујем па ми је узела, а ја тела теби да поклоним јер ме потсетила ......на твојега.
е ту ме попали и ја то вече затражим од Радунке да ми покаже а она одбруси да је бацила на ђубре тамо код штале јел је безобразно нешто јако.то ме тек намамило.једва сам у подруму наш'о фењер и добрано се умазах од шталског нереда који се ту на ђубришту гомилало док не угледах невелику фигурицу од печене иловаче са огромним споловилом у којој препознах Пријапа из књига знани ми лик из митологије .сутрадан онако уфекалисаног и смрдљивог однесох га на Саву пажљиво опрах и насунцу осуших и после вечере показах веселом друштву за асталом. сви се згрануше редом па ме и они нападоше како сам брезобразан а овамо се школујем. ја да се одбраним, а склон блебету, се присетих прочитаног па кренух од кулина бана
- на овим просторима где смо ми сада у првих шест столећа н.е. владали Римљани који су бавили и грнчарством па не треба да чуди овај налаз јер у рукама спретних мајстора ( и уметника притом) настајали су па и овакве скарадне творевине.ова фигурица, римљани је називали Mutinus Mutunus ,претставља уствари лик из староазијскогрчке митологије (а мит, као приповест са јаким симболичким потенцијалом настаје у времену а опстаје у вечности ) одбаченог бога зарад његове физичке скарадности будући да га је красио огроман qрац који је био у вечитој ерекцији званог Пријап, а који је био заговорник плодности, заштитник домаћих животиња и свих баштенских производа. бивао је почаствован не само у градовима и храмовима, већ и на селу по њивама, где му је статуа служила као код нас данас страшило, надзирајући винограде и баште и штитећи их од крађе и претећи својим изгледом сексуалним кажњавањем оном ко се усуди украсти зеленило или плодове.ради личне сигурности прављене су ко ова фигура пред нама која се носила уз себе ради безбедности. Током векова оне велике су уништила друштвена кретања док се ове мале ето и после толиких стотина година могу открити на месту бивших насеља...
гледају ме а неверују. утом ће Радунка
- ми мислиле да се неко од вас школараца спрда са нама па подметно а ти нас ево баш подучи .......ако је то тако било
- па на основу сачуваних писаних докумената има основа да се поверује јер је још римски писац Петроније још с'почетка првог века н.е. у свом делу Сатирикон описао ритуал у Пријаповом култу сачињен од низа блудно разузданих радњи јер је женама давао плодност, док је онима који га нису поштовали одузимао полну моћ.занимљив је био и начин приказивања тог полубога који је изазивао подсмех јер углавном је представљан како рукама диже свој плашт, откривајући своју буџу позамашну, а која је и теби Радунка и кћеримати нелагоду потакла, па је за веровати да је ........тако и било

презадовољан Срећкиним поклоном, сећам се, приуштих јој преостале дане личног боравка на салашу угодним. при растанку поклоних јој свој зл.ланчић оковратни са срцем к'о висуљком па иако сам и каснијих леета боравио код истих рођака никад je више не сретох. фигура Пријапа пак завршила је код нашег сеоског Апотекара, као мој прилог, будућем фундусу завичајног музеја черевићког, тада у оснивању. ни њу више неугледах .....никад.