Американци бацили на Хирошиму! Скоро сваки делић људске масе то по навици осуђује. Нема ризика. Јер, чак и да мисли друкчије, или блаже, пред саговорником се неће усудити да ишта дода или одузме, пошто се онда мора суочити са могућношћу да ће макар и незнатно изаћи ван оквира једне општеусвојене моралне норме. Сигурније је викати исто оно што виче и остала маса. Печурка!

О, ужаса. А јесте ужас. Да, јесте. Јесте ужас. Но, да не упадамо у патетику и у суштини бездушне стереотипе. Исте ужасе су Јапанци радили над становништвом у Кини, ручно. Од Јапанаца су једино хрватске усташе биле бестијалније и бездушније при мучењу и убијању српског живља. Ужасни Американци, ужасни Јапанци. Не, није релативизација ужасног чина као што је бацање атомске бомбе на густо насељен град, а није ни релативизација јапанских злодела, пардон, ужаса. Један ужас не оправдава други ужас. То су два ужаса. Један је тачно толики колики јесте био, и други је тачно толики колики јесте био. Ужас чине ужасни људи. Те ужасне ствари се припремају пред очима најширих маса обичних, наизглед невиних људи, људи који се уместо на одлучан утицај на есенцијални ток живота, тј. на побуну против зла које наилази, одлучују да не ремене свој ситан дневни хедонизам. Тако ове ужасне ствари на очиглед огромне већине људи бивају припремане, дуго, дуго, да би у неком тренутку добро сазреле и, коначно и практично, прерасле у догађања (која се називају ужас).

Све до пред сам почетак тих ужаса, нико од тих "најширих маса обичних, невиних људи" се не буни, осим декларативно (у смислу, не желимо рат, рат не ваља, рат је зло), јер осећају да ће тиме изгубити неки делић свог ситног дневног комфора који толико значи. Ено, производња једне пластичне тастатуре и исте те бачене једне пластичне тастатуре једнога дана кад дотраје, пута милијарду, оставља неке последице, зар не? Стога не губећи из вида свој хедонизам ови невини и обични пусте да најгори од њих, али одричући да је то у њихово име, коначно ураде те ужасне ствари, а након ужасних, ужасних догађаја (ти обични и невини, никад питани) крену да се изненађују и гаде. Мсм, то је комплексна, али и крајње једноставна рутина која се дешава током целог "глобалног периода" нама познате (или тако представљене) историје.