DISKONTINUITET SINHRONICITETA (10/11)

ako imamo samo čekić, svaki problem podseća na ekser

coincidentia oppositorum

            Vremenom se sve polako sredilo. Iako svesna kulturnog obrasca u koji sam doneta, putem rode, ako bih se sprdala, a kako nas uče naši vajni roditelji ali i vaspitači u obdaništu sve dok smo previše mali za reč seks, a ako se ne bih sprdala, putem roda, što takođe nije jednoznačno (kakav morfološki sinhronicitet, ha), trebalo je nekako da se snađem, pošto nisam imala hrabrosti za beg iz kulturnog dolapa u neku divljinu. Šon Pen mi se smeje nakon što se otrujem borovnicama. Ah, da, to nisu bile borovnice, nego otrovne bobice (morfologijo, čuješ li me). Elem, master, doktorat, posao na univerzitetu, pa na institutu, posvećena kao verski fanatik, ekskjuz maj frenč, zauzimali su porcije vremena budnog stanja. Deo vremena, koje smo, kulturnim konsenzusom, nazvali slobodno, zauzeo je hobi, zvani, stolarska radionica. Da li treba da bliže da opišem, posh drvodeljanje. U sopstvenu odbranu izjavljujem da je kreativnost, ili makar otvaranje vrata kreativnosti moj motiv za pohađanje ovakvog kursa. Dala sam sebi dozvolu da istražujem svoju podsvest, tako reći da skočim sa ponte u dubine iracionalnog, držeći se čvrsto za materijalni objekat kakav je čekić, jedan od prvih, samim tim fundamentalnih alata, koji počinje da razdvaja hordu majmuna lovaca od horde majmuna lovaca koji imaju ideju. Bio je tu još neki stolarski alat, da ne zaboravim. Otpočela sam da pohađam časove sve u cilju da stvorim nešto, koristeći mozak, nešto što nije samo misao. Nešto konkretno, opipljivo. Valjda je to posledica onoga kada si u mladosti ona tatin sin ćerka.

            Kako sam razmišljala pre nego što sam odlučila na koji ću kurs da (s)krenem: preduslov za bilo kakvu kreativnost je razumevanje poimanog. Šta imamo za poimati? Priroda, kao najveći motor kreativnosti, počinje od najjednostavnijih šablona i komplikuje ih, ako tako može da se kaže, praveći nove i/ili drugačije konekcije među njima, što proizvodi nove šablone, koji se kasnije takođe usložnjavaju. Dakle, ljudi, pa i filozofkinje na fensi stolarskim radionicama, obdareni čulom vida, uočavaju i sagledavaju očima, koje su nervusom opticusom preko chiasme opticum povezani s mozgom, moglo bi se reći poimaju šablone, kojih, usput, u bilo kom datom momentu može biti beskonačno, što samo odslikava dubinu podsvesti u koju se svesno uranja.   Držeći se za čekić.

            Ako je verovati Vilijamu Blejku beskonačnost se može sagledati i u zrnu peska, mada smo mi tamo radili sa ekserima. Kad već spominjem, ovo treba pažljivo čitati, polumrtvog Britanca, ne mogu a da se ne setim već spomenutog Hakslija, ali ne na Hakslija iz Vrata percepcije i Raja i pakla i mojih formativnih godina, nego na knjižicu koju sam našla, ni manje ni više, nego na kursu za kreativne drvodelje, imenom Umetnost gledanja, koju sam prekrstila u Umetnost dletanja. Sada bih ponovo mogla da davim o sinhronicitetu, odakle baš ta knjiga, baš tu, ali računam da smo u mozgovima (a i u pripovesti) već napravili razlaz sa takvim poimanjem realnosti.

            Posle neizbežne digresije, vraćam se na ono to sam pročitala u toj skromnoj ili je možda poštenije reći, jednostavnoj knjizi. Dobar kurs crtanja, mada se može primeniti na bilo koji pokušaj kreativnog iskaza, pa i obradu drveta, počinje vežbanjem ruke (uzeti uslovno za neke druge pokušaje) i oka/očiju. Prostim jezikom koordinacija ili bihejvioralno i elektrofiziološko stanje centralnog nervnog sistema, ako bi se pitali neurobiolozi. Koordinacija da se prepozna, sagleda, poima i kopira šablon (prirode). Svakim tim pokušajem stvara se, ovde imam mali problem sa prostim jezikom, novitet. Drugim pak jezikom porod ili rod, što je smela komparacija (zato je i izvodim) intelektualne avanture u ispoljavanju ideje koja je zapravo estetska avantura jer je praktičnost i korisnost takvog objekta sekundarna, čak i u današnje vreme. Da, to me je vozilo, taj misaoni tok, dok sam birala drvenu ploču, deset hiljada (spomenula sam da je posh) eksera i čekić. A verujte mi, bilo ih je raznih oblika i veličina. Tako je krenuo moj prvi i jedini projekat na radionici, krevet od eksera.

            Može li se reći, kada se rodi takav novitet, da je to neki vid coincidentia oppositorum, stecište podudarnosti i jedinstvo suprotnosti, materijalni paradoks, krevet u kome neću spavati, samim tim imati košmare, verovatno ni sanjati, ali opet možda dremati, odlutati u neko međustanje, svesno a odsutno, u kom se najčešće roje ideje.

            Uzmimo od tog momenta, sledeći niz.

            Ako bismo imali deset hiljada istih, ali ne doslovno istih, zamisli koje treba skucati iz nevidljivog ali nedvosmislenog postojećeg sveta ideja, u svet opipljive realnosti, iako bi naš poduhvat u teoriji delovao besmisleno, i dalje bi mogao da proizvede više nego koristan rezultat. Naravno za onog ko bi takav rezultat umeo da tumači, u konkretnom slučaju, koristi.

            Ne, nije neophodno biti jogi ili fakir.

            A sad sledeći niz.

            Deset hiljada ljudi, na primer, svako sa svojom idejom, svako sa svojom kreativnošću… Kakav bi to rezultat bio za svakog od njih?  Tek u zbiru? Za svakog ko ima dodirnih tačaka sa tim ljudima? A ako bi bili povezani, koliko bi bio složen takav šablon? A ako bi bili ne samo povezani, nego i umreženi? A ako bi bili umreženi i pride umetnici? Ili je to previše Ega…

(nastaviće se)