логорејом сомнамбула

   - ono što primećujemo kod drugih je refleksija onog što preziremo u sebi (прочитах)

читалац би писцу требао да верује да влада својим занатом.није то само питање стила треба наиме бити дорастао жељи да давнашња збивања поново оживе јер читаоцу појаве за које не зна морају бити заоденуте у разумљиву причу ( а не ко она којој само недостаје конобар - не зна се ни ко пије ни ко плаћа). плетење речи у магловит смисао томе може само одмоћи ,док, пак банализацијом, се често постиже уверљивост причања.а није ни да ,са напором скрпљане крпарије и преписарије, понекад не помогну ......упс.

но, ту је и лавиринт (као замршени склоп догађања) у којем се одвија егзистенција данашњег писца као и његова потрага за колективним идентитетом, а то је уствари тражење пута који друштво води ка средишту заједничких амбиција, те је веома актуелан и данас га прожима више него икада, имајући вазда на уму да се читалачки укус померио од онога што њему лично одговара, те да никад не може да исприча онолико колико може да прећути ,као и неку врсту наслућене захтевности од савременог читаоца који би желео да све у тексту буде брже и лакше, чиме се писац суочава са прилично великим проблемом наше садашњости која је битно фрагментизовала човека раскидајући на тај начин његове друштвене и природне везе....укратко ....видимо апсолутну самоћу људског бића, те с'тога обазривост писца је неопходна да му се неодмерено замишљени планови неби рушили. роман ,као в. изазовна форма писања, врло транспарентно овa питањa одрађује, што се не може рећи и за уобичајене кратке приповедачке форме које битни простор нелагоде и одговорности покушавају да забашуре бацајући под тепих наративе о друштвеним односима уопште, али и о мушко-женским односима без којих искрено ниједан састав не вреди ни почињати писати. на тај начин ће писац испољавати идејну зрелост а уједно ће састав наметнути и као интригантно дело ,обзиром да, рецимо маштовит опис прца пубертетлије са тетом тек тек закораченој ка суноврату година сексуалне апстиненције, умеће да намами читалачки застој на страницама где се то описује неупоредиво чешће него опис заласка сунца на Антарктику, са свим, оку мамљивим пингвинима.пун погодак би био тек онај да се поменута сексуална радња дешава баш на тој поменутој локацији тамо Богу иза ногу, али климатске немамљивости сумњам да би иког на блуд вабиле.сем незимогрожљиве, ofskroz

.... и утом.... присет....

с'почеткa је осме деценије века кљокнутог , служим в.рок-пионирска инжињерија у објекту аустроугарске касарне под Грмечом, фебруар је, к'о сад, али снега невероватно нападалог, а и захладило. мени се заломи стр. место, оно најудаљеније од објеката међ' столетним шумским деблима, ноћна смена, али и пар км. од Махале, а тамо механа и певаљка...па ко ти то да. старешине су у Махалу ретко одлазили, као и на поменуто стр.место, а посебно кад је био дежуран официр кап. Македонац , то је значило рескирај бег из касарне ту ноћ, јер могућ је прц.тако би и тада, малко теже пробих се преко сметова, Месец к'о сребрњак бљешти и скуван од зноја у шињелу докопах се механе, проређена посета ми је ишла на руку ,а уз знану певаљку за столом уочих млађан женски лик. насмејано се поздрависмо и таман се раскомотих кад ме знана позва за завесу са указом - ево ти данас Ова нова,ја цуркам одоле - не марим,усагласих се .то је обрадова те указа да то одрадимо у кући прекопута где станују. претрчасмо клизајући се по салауци, зимуштина- уши отпадају, до тамо. вели Млађана - иди Га опери - где, упитах - па са снегом, немам воде овде,појасни. шта ћу послушах је, цвококући још вазда ознојан ,она се потом задиже у моменту бљесну гууза месечином обасјана и без икаквих предрадњи том узвишеном војничком догађају међуполном ја Га сместих ди треба, - ајоооој, нисам осетила још толиког, а ни тако ладног ,бубрези ће ми озепсти и...поче да кија ,тако да ми је цео прц сличио на вожњу бициклом по избразданом друму. одрадисмо, дадох јој тарифу, па беж' натраг у кафану по шињела, те тутањ на стр.место, поново ознојан до шињела , а добро скривена пушка није ни евидентирала мој прекршај . који дан касније гарнизонски доца ми констатова - Cistitis .то беше цена проређеног полног задовољства војничког, али одрађеног у темп.изванредним условима.

и данас ево, а након пет деценија, кад чујем да нека жена кине присетим се девојке .....из махале подгрмечке.