Društvo| Kultura| Literatura| Moj grad| Život

ANDREJEVIĆI

Dragan Jakovljević. RSS / 19.03.2022. u 10:14

Андрејевиће сам упознао на промоцији Исидорине књиге. Сећам се да је место у трећем или четвртом реду, одмах до њих, било једино слободно, па сам се ту и сместио, двадесетак минута пре почетка књижевне вечери.


Одмах сам схватио да су моји суседи људи старог кова, за које је ћутање у таквим приликама вероватно знак неке врсте особењаштва. Времешни господин ме је упитао да ли лично познајем ауторку књиге, док ми је његова супруга упутила поглед пун знатижеље. Одговорио сам потврдно, а како се испоставило да је и они познају, изгледало је да нашем разговору о Исидори и њеним књигама неће бити краја, све док реч није добио модератор.


После књижевне вечери смо још неко време остали у сали, али не да бисмо добили промовисану књигу. И они и ја смо већ имали своје примерке, са Исидорином посветом. Разлог је било то што се ни њима ни мени те вечери никуд није журило.


Овај пар осамдесетогодишњака одавао је утисак људи жељних разговора, а осим тога, били су пуни занимљивих прича. Док смо стајали у сали и чекали да се посетиоци разиђу, како бисмо честитали нашој Исидори на успешно промовисаном роману, њих двоје су наизменично начињали приповести из свог живота и брзо прелазили на следеће, које такође нису стизали да доврше. Позвао сам их да дружење наставимо у суседном кафеу и они без двоумљења прихватише мој предлог.


Од тада смо често у контакту, а ја сам се радо, кад год сам могао, одазивао њиховим позивима за ручак. Не могу да кажем да су посете испрва биле тако честе, с озбиром на моје мнобројне фамилијарне и пословне обавезе (ни мене није мимиошла судбина просечног Европљанина, који паралелно ради најмање два посла), али сам настојао да се не заборавимо.


Сваки мој одлазак од њих био је праћен питањем када ћу поново доћи и погледима пуним ишчекивања. Знао сам да самоћа у њиховим годинама посебно уме да буде тешка. Причали су ми о томе како се са ћерком, која живи у Аустралији, чују понекад у касним вечерњим сатима, преко Скајпа, али да се већ годинама нису видели. Унуке, како рекоше, још нису стигли да упознају.


Тако сам ја, и без првобитне јасне намере, постепено преузео на себе неку врсту дужности да дуге, једноличне дане Андрејевића бојим светлијим и веселијим бојама. Чинио сам то и када су нагло почели да побољевају. Најпре је он завршио на интерном одељењу градске болнице, а после неколико дана и она. Дежурна сестра ми је једном рекла да их током неколико недеља боравка на том одељењу нико сем мене није обишао и да је стога веровала да сам им син.


На срећу, обоје су се опоравили, после дужег периода кућне неге. Трудили су се да, уз моју помоћ, поврате ранију физичку виталност и ведрину духа и мислим да су у томе у великој мери успевали. Радовали смо се сваком њиховом новом кораку, а поготово када су ходање по стану заменили дужим шетњама по оближњем парку.


Госпођа Андрејевић је с временом успела да поврати своју кулинарску кондицију, па више није било потребе да им од куће или из ресторана доносим кувану храну. Не могу да кажем да су поново били они стари, али смо и они и ја били веома задовољни што су избегли опасност да остану везани за постељу и што су могли да се старају о себи.


У набавку углавном идем ја, два до три пута недељно и то ми често представља потешкоћу. Не живимо у истом делу града, па вожња до њих уме да потраје и по сат времена, а у поподневним саобраћајним шпицевима и пуна два.


Јуче нисам успео да стигнем у уобичајено време. Био је то један од оних дана када се задаци на послу сами од себе нижу и када свако од мојих колега мисли да је његов проблем најважнији. Било је скоро осам када сам изашао из канцеларије, а до Андрејевића сам стигао у девет.


Покуцао сам неколико пута на врата, али пошто нико није одговарао, ушао сам уз помоћ кључа. Признајем да сам стрепео, док сам полако отварао улазна врата. Никада се пре тога није догодило да ми их не отворе.

( Za nastavak priče kliknite OVDE ) 

 

Atačmenti



Komentari (13)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

zoja444 zoja444 11:41 19.03.2022

aaaaa

ima nas hendikepiranih zastarelom tehnologijom. molba da neko na kraju preprica kraj.
mariopan mariopan 13:31 19.03.2022

Re: aaaaa

zoja444
ima nas hendikepiranih zastarelom tehnologijom. molba da neko na kraju preprica kraj.

Evo ja.


Kraj je stvarno neočekivan, i baš mi se dopao.
Stari par je mislio da je on usamljen i da oni njemu čine život veselijim, da mu prave vruštvo kad već nema svog. Zaista zanimljivo.

Preporuka za priču.
Dragan Jakovljević. Dragan Jakovljević. 13:38 19.03.2022

Re: aaaaa

Хвала!
zoja444 zoja444 15:04 19.03.2022

Re: aaaaa

hvala oboma.
Черевићан Черевићан 13:16 19.03.2022

habeat sibi

Сироти човек,усамљеник

отуђеност .....богме полако нас снашла
(усамљеност ...из ње ..сама се намеће),
године не бира ............с' тим је акутнија
сулуда данашњица ......живот изокреће
kamilo_emericki kamilo_emericki 15:30 19.03.2022

Sviđa mi se priča

Volim priče o nesporazumima koji ne proizvode loše posledice.
Ne znam zašto, ali sam se sjetio jednog trenerovog bloga.
Link
Dragan Jakovljević. Dragan Jakovljević. 20:14 19.03.2022

Re: Sviđa mi se priča

Hvala!
omega68 omega68 20:30 22.03.2022

Re: Sviđa mi se priča

Ne znam zašto, ali sam se sjetio jednog trenerovog bloga.
Link


Aaa, emerički, hvala na povratku u slavnu prošlost, kakvi su to blogovi i vremena bili

Zemo odlična priča
kamilo_emericki kamilo_emericki 23:27 22.03.2022

Re: Sviđa mi se priča

omega68
Ne znam zašto, ali sam se sjetio jednog trenerovog bloga.
Link


Aaa, emerički, hvala na povratku u slavnu prošlost, kakvi su to blogovi i vremena bili

Zemo odlična priča

Eh, šteta što su Mungos The ... i Anjale obrisali svoje blogove.

angie01 angie01 20:12 23.03.2022

Re: Sviđa mi se priča

Eh, šteta što su Mungos The ... i Anjale obrisali svoje blogove.

Ne znam zašto, ali sam se sjetio jednog trenerovog bloga.


ceTkaj sad kamilo-znaci ipak si klon.
kamilo_emericki kamilo_emericki 23:47 23.03.2022

Re: Sviđa mi se priča

angie01
Eh, šteta što su Mungos The ... i Anjale obrisali svoje blogove.

Ne znam zašto, ali sam se sjetio jednog trenerovog bloga.


ceTkaj sad kamilo-znaci ipak si klon.

Ne nisam kloniran. Imam stvarne roditelje.
Ako misliš na to da sam bio registrovan pod drugim imenom pa reinkarnirao kao Emerički, mlađi, griješiš po treći put. Prvi i jedini put na blogu sam se "pojavio" kao kamilo_emericki ali sam blog čitao dugo bez da sam se registrovao.
Ovo je prvi blog koji sam pročitao i koji me doveo na blog b92 jer sam po bespućima interneta tražio ekipu koja je činila omladinski radio, Radio Sarajeva a Neven Anđelić je bio jedan od stubova tog radia.
Zbog toga znam za te citirane blogove i autore. Naravno i one koje nisam citirao.
Ja ne trošim mozak na izmišljanje i održavanje laži.
angie01 angie01 00:26 24.03.2022

Re: Sviđa mi se priča

nisi ti prvi, koji je rekao-pa znam nikove i desavanja, jer sam dugo citao blogove:)

sad, da neko samo cita 10, ili vise godina,a da ne ucestvuje u mnogo znimljivijim raspravma nego sto su sada-a sada pak ucestvuje,..pa se jos seca nikova i njihovog rada iz daleke proslosti, a da nije bio aktivan mi je malo cudno, kao i to, da je u trenutku kada si se ti raspisao, nestao jedan drugi bloger, koji kao da ti je jednojajcani blizanac.
shmoo shmoo 08:38 24.03.2022

Лично искуство и лични доживљај Блога Б92

angie01

sad, da neko samo cita 10, ili vise godina,a da ne ucestvuje u mnogo znimljivijim raspravma nego sto su sada-a sada pak ucestvuje,..







Јављам се покорно.

Додуше, није баш 10 година. Моје искуство је три-четири године читања Блога Б92 без регистрације и учествовања.

Врло брзо после регистрације (2011.) и писања првих коментара сам се питао који ми курац то уопште треба у животу. Ионако не учествујем у том комуникационом делиријум тременсу 21. века по интернету и друштвеним мрежама где као да постоји неки императив да сви и свако, као и њихова приватност, буду изложени као оне лутке по излозима у радњама. Сви знате да немам ни твитер ни фејсбук налог, ни инстаграм итд.

Једино искуство у том шареном комуникационом вашару који је данас дошао до врхунца свог бесмисла и апсурда имам на Блогу Б92.

И већ 2016. хтео сам да одсутанем од посећивања Блога Б92, али ми се онда јавила покојна госпођа Дозет и понудила ми ауторску опцију па рекох да пробам и то.

Oстатак приче, како је Таса Дебели постао Шму на Блогу Б92, већ одавно знате.

А током година је све то прешло у једну ружну навику. Сада више ништа и не читам на Блогу Б92. Јавим се тек онако када ми је много досадно, па да се мало забављам или евентуално, ако ми се посрећи, да налетим на оних 3-4 паметна човека на Блогу Б92 са којима волим и прија ми да разменим по коју реч и утисак о било чему.

Слагао бих ако бих рекао да не покушавам да се отарасим те ружне и непотребне навике и данас. Ваљда ће ме осећај кривице због улудо утрошеног времена поред толико других занимљивијих ствари да се човек њима бави у свом животу коначно и натерати на то.






Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana