Царство земаљско, кратко и међу црвима, и царство небеско, бескрајно, у светлости Бога. Избор делује једноставно. Ово друго је, јакако, не само бољи, него и савршен избор. Само, ту има и некаквих несавршености, чак тешких несавршености, јер у тој варијанти нема рата и убијања, укључујући и одбрамбено насиље у име правде...
Да ли се Христ тукао и отимао да не би доспео на Голготу? Није. Не бих да кварим забаву, али тако је. Ако запад јаше на греху и прљавштини (како многи одовудашњи кажу), он ће се распасти од греха и прљавштине. Нема дилеме. Заиста нема. Са друге стране... Одбрана од запада убијањем, самим тим грехом, јер убијање је грех, само је чување своје, аутохтоне варијанте љубави ка земаљским сластима, које ће се опет завршити добрим обедом црва. Нема дилеме. Заиста нема. Хајде да макар поставимо неку резерву у односу на тренд који ових дана кола посвуда. Одбрана од западне декаденције, одбрана од источне аутархије, одбрана од... Сви се бране. Апсурд у срцу логике. Како, зашто..? Ево:
Стварно не бих да узнемирим, но, држимо се својих пред олтаром прокламованих начела. Нека за осетљиве и не буде олтар, већ (ако се не може више) савест, етика, емпатија... То је макар нека приближност. Пред олтаром значи пред Христом. Ако је тешко за прихватити, онда није далеко одговор - ето Библије, ето Новог завета, ето речи самог Христа...
Које царство браниш - западно, источно или небеско, Христово?
Лако је.