Čežnja

Zastala je ispred restorana, zategla ramena i uvukla stomak, dlanovima ispravila nevidljive prevoje crne, svilene haljine i udahnula tri puta duboko, da umiri uzbuđenje koje joj se u nepravilnim talasima razlivalo čas grudima, čas stomakom, da bi se sudarilo u nekontrolisane udarce od kojih su joj noge i ruke vidno treperili. Radovala se ovom događaju i dugo se i pažljivo spremala vodeći računa o svakom, i najsitnijem detalju na sebi. Podjednako temeljito je zamišljala trenutak kad će zakoračiti u svečanu salu i stati pred pedesetak pari radoznalih očiju, pružiti ruke ka prvom dragom licu i podeliti zagrljaj i veseli pozdrav, a onda…  Ali nije računala na malodušnost koja ju je upravo obuzela, rasla svakim trenutkom oklevanja i pretila da se pretvori u paniku koja će je naterati da se okrene tu, na samim vratima i vrati u dosadnu učmalost doma. O da, mogla bi poslati poruku da je pod strašnim napadom migrene, to joj je nekoliko puta upalilo? A onda joj minu misao da se posle dugo i gorko kajala čitajući poruke tipa – nadali smo ti se, šteta što nisi mogla da dođeš.

Neko otvori vrata i odmah se začu: “Ej! Što stojiš tu, ajde uđi! Brinuli smo da si odustala…” Odmahnula je glavom kao da rastresa kosu, a onda  teatralno zakoračila u prostoriju, sa osmehom koji je govorio: “Vidite ko vam je stigao! Svečanost može da počne.” Žamor u sali se pojačao, pozdravi dobrodošlice, mnogo zagrljaja i poljubaca. Neko joj je pružio čašu vina i blago je držeći za lakat poveo ka stolu.

I negde na tom putu, odgovarajući na pozdrave i pitanja, osetila je žmarce koji su nepogrešivo najavljivali njegovo prisustvo. Tamo, iz dna sale pratio je par očiju koje je godinama tražila. Oslonjen na šank, držao je čašu u rukama i odmeravao je od zategnutih listova u visokim potpeticama, preko svilene haljine koja joj je ovlaš ocrtavala obline, do slapa kose. Za njegovim pogledom je ostajao vreo trag, kao ukradeni dodir ljubavnika. Nasmešio se, sručio piće naiskap i lagano joj pošao u susret.

Zastao je ispred nje na onu udaljenost koja se smatra pristojnom  i pružio ruku u pozdrav. Osmeh joj se zaledio, a nekontrolisani trzaj joj protresao telo kad su im se dlanovi dodirnuli. “Konačno”, rekao je. “Konačno”, odgovorila je.  Pogledom mu je prešla preko usana i osetila im ukus, iako se nikad ranije nisu poljubili. Nesvesno je zagrizla donju usnu i utonula mu u oči i sve drugo je tog trenutka nestalo. Bili su potpuno sami, okruženi ljudima i žamorom kao pozorišnom kulisom, a njihova životna drama je upravo dostizala svoj vrhunac i kraj. I oboje su to znali, baš kao što su znali da je ovaj susret sve što će ikad imati od ove nemoguće ljubavi koju godinama čuvaju kao nedosanjan san. Jer on je bio oženjen, a ona udata i tako je trebalo i da ostane.

Bez reči, bez zagrljaja, bez ikakvog dodira, osim ruku prepletenih u čvrst stisak, vodili su ljubav pogledima. Grudi su im se nadimale u istom ritmu, a vreli dlanovi pulsirali šaljući varnice u najskrivenije delove tela. Milovao joj je nadlanicu palcem i kažiprstom, stiskao je i popuštao, a onda se sve slilo u jedan kovitlac - nepodnošljiva čežnja, razarajuća strast i nikad pružena nežnost rasli su u neopisivu radost, rasprsnuli se jecavim uzdahom, a zatim klonuli u beznadežnu prazninu i tugu za trenutkom koji je zauvek prošao.

Ne popuštajući stisak, prineo je njenu ruku svom licu i spustio joj lak poljubac na zapešće dlana. Onda se malo nagnuo i tiho joj šapnuo: “Živ ti nisam”. Progutala je suzu i zažmurila. “Živa ti nisam”, prošaputala je.

Kad je otvorila oči, njega više nije bilo.