Kegel muskel: Nostalgija

Gost bloga: Biljana Beba Knežević

Godinama pišem i lečim se. Lečim se od tuge, nostalgije, promašaja, depresije i sebe. Pisala sam o mnogo čemu, ali o mom lepom, bačkom gradiću na severu ( ali baš severu Bačke ) nisam. Ne bih vas gnjavila geografskim položajem tog grada, tek da znate da je ravan i da smo Stevan Sremac i ja komšije. Dabome.

Veći deo svog detinjstva i devojaštva ( oh kako to daleko zvuči ) sam provela u kući sa dugačkim hodnikom i stazom od žute cigle. Preko puta kuće, najtiše komšije na svetu. Vikendom su obično pristizale nove, uz dugačke povorke ožalošćenih. Groblje. Dugo se pričalo da su tamo, baš na tom groblju, satanisti ( moćni rejndžeri ) obavljali svoje satanističke obrede. Toliko sam se plašila svega toga da ni u po’ bela dana nisam smela tom stranom ravnice. Ne, išla sam okolo, preko keja, gde god da je destinacija bila.

Naša je kuća bila na lakat. Dva prozora na glavnoj ulici, jedan na sporednoj. Možda nikom ne bih znala da objasnim gde mi je kuća da nije bilo Jucike neni, naše prve komšinice. Nekako, nju su svi u gradu znali. Jucika je bila poznata trgovkinja a njen brat Joška mesar ( nemojte mi reći da ne znate ko su! ). Eh, ta naša Jucika je skoro svako jutro dolazila na kafu. Gegajući se kao podeblja patka, u prolazu je kucala na svaki prozor pored kog prođe. Tako smo znali da Juci neni dolazi. Juci neni i ja smo imale zajedničku ljubav: ljubav prema margarinu. Ne znam zašto, ali i danas obožavam margarin, vruć ’lebac i malo soli od gore. Jami. E, Juci neni me ubeđivala da bi mogla kuću da omalteriše količinom pojedenog margarina. Ja razmišljam u sličicama. I dan danas ne mogu da se otrgnem slici kako moj Stari malteriše njenu veliku kuću margarinom.

U tom sam gradu ( da se vratimo temi ) završila srednju školu i upoznala svog prvog muža ( sa kojim sam i danas u braku, ali eto, prvi je za sada ). Leta smo provodili sa čokanske strane Tise i kupali se. Pili mlaku vodu iz plastičnih flaša i jeli užegle sendviče spravljene ranom zorom. Jeseni smo provodili na keju, među najlepšim kestenovima na svetu. Zime sam, bar ja, provodila u „Miki Antiću“ amaterskom pozorištu. Ne, nisam se mnogo proslavila tamo, nisam otišla dalje od suflera ( stidljiva sam i nisam ja za daske ), ali sam se zato zaljubila do ušiju i uživala da putujem sa njima ( Turija i kobasicijada davne.... ne sećam se godine! ).

Proleća smo provodili takođe na keju ali uz gitare. Tamo se, u to vreme, dao čuti i moj budući surpug ( a sadašnji prvi ). Eh, taj moj muž je pasionirani pecaroš. Njega se u Senti lako može naći. Samo svrnete pogled sa keja na obalu i eto ga. Satima, u tišini, peca u društvu starih pecaroša. Na žalost, to su retki momenti, jer sve ređe odlazimo. Stis’o nas je život.

Nekako, nikad nisam osećala posebnu nostalgiju za tim mojim gradićem do nedavno. Blizu je, često svratim kod mojih, ma nije na kraj sveta. I onda, slučajno sasvim, naletim na web prezentaciju. Buljuk emocija: “Vidi ovo, ovo je blizu moje škole. Aaaaa vidi ovu sliku, pa to je tamo kod Pošte!“ I sve tako redom. I kako pričam i prstom pokazujem detalje na monitoru, sve mi nešto suze kreću a ja ih vraćam.

Ima nečeg neobično lepog u tom mom gradu. Tamo sam se devojčila, udala i onda otišla, ali ne zauvek. Nikad se ne ode zauvek negde. Ne ja. Delić mene će se tamo uvek vraćati, u gradu, gde niko ne ide peške. Svaka porodica ima bar jedno biciklo J. Tamo gde se pozdravljamo sa „Jo napot“, gde se nedeljom jede kompot od višanja uz obavezno pečenje i gde vam uši zuje od tišine. A Tisa je tu i onaj predivni kej i svi poznati ljudi.

I uspomene. Ih jesam nostalgična. Senta dragi moji. To bi bila Senta. Ggrad znamenitih ljudi ( trep, trep ), grad Mojo cluba, Stevana Sremca, Jovana Đorđevića... Dobrih rvača,rukometašica i stonotenisera.

Eto, nisam mogla danas o emancipaciji. Treba mi čvršća ruka za tu temu, a ja sam danas kao domaći puter. Možete me na vruć ’lebac debelo namazati. Reč neću reći.

Idućeg petka o toj „volšebnoj temi“, obećavam.