„Kako doći do masa sa pet teških limenih kutija 35-mm filma koga nemaš gde da prikažeš?"
Ž. L. Godar
(Sledi izveštaj sa Subverzivnog filmskog festivala u Zagrebu, održanog od 18. do 24. maja)
Ključno pitanje, po Žižeku, nije šta je danas živo od događanja '68. - a šta odavno počiva u memljivom grobu istorije - već kako bi se današnja politička situacija videla očima „poslednje revolucije". Odgovor na ovo pitanje nije previše optimističan - „leva kretanja" označila su kraj perioda obeleženog jednom idejom, danas krajnje nepopularnom, idejom
komunizma, koja se u svojoj načnoj formi uobličila krajem XIX veka u Marksovom
Kapitalu, da bi svoje poslednje izdanke ponudila u Maovoj „kulturnoj revoluciji" i zbivanjima '68. Za razliku od pokojeg sentimentalnog nostalgičara, koji bi se pozvao na činjenicu da i dalje postoje nominalno komunističke zemlje, kao što su Kuba ili Severna Koreja - Kina je, čini se, ispala sa ovog spiska zbog ekonomskih reformi - Žižek je po ovom pitanju pesimistički decidan - ne sanja novu Komunističku partiju i nije siguran kuda je „svetski duh" krenuo. Ono što se iz njegove pozicije vidi kao sigurno jeste da je '68. bila pre
subverzija negoli
revolucija, kasnije i sama integrisana u liberalni sistem, forma
rumspringa koja je naknadno poslužila za legitimaciju nove političke elite, koja je, uglavnom pristajući na socijademokratiju, odustala od toga da suštinski menja svet alias ukine
klasnu razliku.
Subverzivni filmski festival (Zagreb, od 18. do 24. maja) pokušao je da, s jedne strane, ponudi u umetničkom domenu retrospektivu filmova u vezi sa događajima s kraja 70-tih (Godar, Debor, grupa Zanzibar), sa manjim akcentom na zbivanja u SFRJ (Žilnik i Makavejev), a u domenu teorije da politički preispita domete '68, ali i ulogu nezavisnog mišljenja u stvaranju alternative dominaciji liberalne političke paradigme. Konkretno, kako organizatori kažu, on je „interdisciplinarni, hipertekstualni ,transsubjektivni, politički pokušaj demistifikacije vizuelnih tabua, analize najmoćnijih umetničkih formi današnjice koje menjaju čovečanstvo na svesnom i nesvesnom nivou, pokušaj kritike postojećeg vrednosnog sistema i institucija u kontekstu nauke, filozofije i savremene umetnosti".
Ovako ambiciozno zamišljenom poduhvatu korespondirali su adekvatni gosti - već pomenuti Žižek, teorijski superstar levice, Ernesto Laklau i Šantal Muf, „osnivači" postmarksističke misli, sociolog Frenk Fuerdi, arhitekta Nil Lič, ali i Karl Hajnc Delvo, bivši član najpoznatije nemačke terorističke grupe RAF. Potonji je bio „pritajena" zvezda festivala kao najintrigantniji protagonista, s obzirom da je učestvovao u zauzimanju nemačke ambasade u Švedskoj, gde je poginulo četvoro ljudi - dvoje talaca i dvoje terorista. Sam Delvo osuđen je na doživotnu robiju, da bi na slobodu bio pušten nakon 20 godina, još dugo odbijajući da se „uklopi".
Danas, čini se, njegova pozicija može se čitati kao simptom integracije buntovne '68. - on intenzivno govori o svojoj terorističkoj prošlosti na skupovima čiji su sponzori multinacionalne kompanije, nekadašnji neprijatelji - u ovom konkretnom slučaju T-Mobile. Suočen sa tom činjenicom, odgovara autoironično (potvrđujući da je ipak izvesnog radikalizma u njemu ostalo) : "Da mi je neko rekao pre 30 godina da ću govoriti na festivalu koji sponzoriše kapitalistička firma verovatno bih ga upucao"! No, ako ostavimo po strani ove primedbe, Delvov značaj sastoji se u tome što je prvi progovorio o događajima čiju su percepciju krojile žrtve terorizma, kao i državni aparati koji svaku revolucionarnu borbu unapred osuđuju, kao i u tome što je objasnio da zatočeni pripadnici RAF-a, za čiju se slobodu borio zauzimanjem ambasade, nisu bili ubijeni, već da su izvršili samoubistvo, kao poslednju istancu sopstvene borbe, odbijajući da budu „robovi (zatvorskog) sistema". Film prikazan po njegovom izboru bio je Stokholm-75 koji govori o sudbini samog Delvoa, pun arhivskih snimaka zauzimanja ambasade, intervjua koje je dao za raznovrsne medije, kao i današnje „mirne svakodnevice" sačinjene od braka i malog privatnog biznisa.
Frenk Fuerdi održao je predavanje
Pravila straha u XXI veku, sa centralnom tezom da savremena politika na Zapadu kreira tzv. „kulturu straha", gde se građani boje iracionalne pretnje, koja se nekada zvala „nuklearni rat" (sada u opticaju kao „ekološka katastrofa"), AIDS, SARS, i sl. Danas, ta pretnja ima jedno ime -
terorizam, a sama „politika straha" doživljava eskalaciju nakon 11. septembra. Cilj ovakve strategije jeste mobilizacija i manipulacija građanima, pre svega u domenu proširenja ovlašćenja vlasti, te se navedena tendencija vidi kao anti-demokratska, sa rasističkim posledicama - od strožijih imigracioni zakona, do kreiranja opravdanja za „civilizacijske ratove". Građanima Srbije poznat je i lokalni primer - jedan od domaćih „narativa straha", obimno korišćen u kampanji na poslednjim parlamentarnim izborima, bio je pretnja „povratkom u 90-te", a glavno „strašilo" koalicije okupljene oko DS bili su radikali, njihovi ključni politički konkurenti. Efikasnost ove taktike najbolje su pokazali izborni rezultati, koji se i dalje, istim argumentom, dovode u pitanje - iako je onaj ko uspe da formira većinu u parlamentu legitiman nosilac vlasti, egzaktnu matematiku sabiranja do broja 126 (ili više) suprotstavljen je diskurs katastrofe - ukoliko dođe do formiranja „nacionalne koalicije" preti lokalni „smak sveta". Fuerdi je za prikazivanje odabrao film
Golaći, istorijsku alegoriju koja se bavi sudbinom zatvorenika, sledbenika mađarskog političara Lajoša Košuta iz XIX veka, dovodenu u vezu sa sovjetsko-mađarskim sukobom iz 1956. godine.
Nil Lič, koristeći se Benjaminovom tezom da je svaki spomenik kulture istovremeno i spomenik varvarizma, kao i opštim mestom postmoderne teorije o arhitekturi kao materijalizovanoj ideologiji, u provokativno naslovljenom predavanju
Arhitekta kao fašista bavi se vezom arhitekture i etnošovinizma na Balkanu, posebno u poslednim ratovima. Kao primer, ponudio je slučaj finskog arhitekta Marka Kazagrandea koji je izlagao na Venecijanskom bijenalu, ali i bio plaćenik u trupama HVO-a, kao i analizu strategije rušenja Sarajeva, zaključujući: „Arhitektura je rat, a rat je arhitektura!". Povod za ovakvu tvrdnju može biti i bombardovanje Srbije, gde je u domenu zvanične ideologije napadača fokus bio pomeren sa ljudskih tj. civilnih žrtava (stavljenih u kontekst „kolateralne štete") upravo ka arhitektonskim metama od vojnog, privrednog, ali i simboličko-političkog značaja (zgrada RTS, CK, ambasada Kine) koje su bile „primarne mete" intervencije. Njegov izbor filma izuzetno je ostvarenje Nine Danino
Sada sam tvoja, koje analizira delovanje užitka kroz paralelu „pokretne slike" sa čuvenom Berninijevom skulpturom svete Tereze. Ističući njenu erotsku dimenziju, gubitak sopstva u trenutku zanosa, film nudi izlazak iz „unutrašnje spirale melanholije" posredstvom radikalne umetničke intervencije koja treba da taj zanos reprodukuje kod gledaoca.
Zajedničko predavanje Ernesta Laklaua i Šantal Muf
1968 - Prema novom shvatanju demokratije i političkog stavilo je „subverzivna kretanja" pre 40 godina u kontkekst krize tradicionalnog modela leve politike, dok su raznovrsne grupe, povezane sa ovim zbivanjima, viđene kao pokretači niza problema koji zahtevaju reformulaciju shvatanja politike i odbacivanje ekonomskog determinizma klasičnog marksizma. Napuštajući viđenje političkog kao klasne borbe koja mora eskalirati nasiljem da bi došlo do stvarne društvene promene tj. ukidanja klasne razlike, oni nude koncept
radikalne demokratije, koja bi priznavala raznovrsne aktuelne antagonizme, a ne samo klasni (već i rodni, seksualni i druge), ali im ne bi dopustila eskalaciju. Ova ideja stoji nasuprot projektu Evropske unije i dominantnom diskursu tolerancije, koji, ispod površine političke korektnosti, postojeće konflikte ne demontira, nego ih samo potiskuje, ne priznavajući njihovu trenutnu nerazrešivost, koja može biti ukinuta tek u perspektivi razvoja demokratije koja ne uspstavlja hijerarhiju problema (ovo ili ono je primarno), već sve antagonizme tretira jednako, precino ih razlikujući, ali i uspostavljajući među njima uzročno-posledične veze (problem „položaja žene" jeste i klasni problem, ali se na njega ne može jednostavno redukovati). Za Laklaua i Mufovu ključni problem jeste kako aktivirati određene društvene potencijale (unutar samih institucija, ali i u sferi civilnog društva) da bi se „demokratija učinila demokratskom", odnosno kako premestiti kontingentnu hegemoniju moći koja ima diskriminativne efekte na poziciju koja bi omogućavala uspostavljanje tzv.
niza ekvivalencija raznovrsnih „manjinskih pitanja", obezbeđujući im egalitaran, a ne potčinjen status. Njihov filmski prilog bio je
Vreme žeravice, dokumentarno ostvarenje argentinske militantne grupe
Cine Liberación o lošim radnim uslovima i vojnoj represiji, Peronovim ekonomskim reformama, ulozi nasilja u revoluciji, uključujući i snimke smrti Če Geveare.
Ključni protagonista festivala bio je, očekivano, Slavoj Žižek, slovenački filozof i teoretičar psihoanalize, bar što se interesovanja medija, ali i publike tiče - njegovo predavanje
Boj se bližnjeg svog kao što se bojiš samoga sebe (održano i u Beogradu, izmenjenog sadržaja) okupilo je preko 500 ljudi, koji su sedeli i na podu sale bioskopa
Evropa. Duhovito primećujući da se isti nekada zvao
Balkan, i da je to dobar primer potiskivanja u psihoanalizi, on se fokusirao na analizu ideologije, koja danas pre svega ima svoje dominantne izraze u ekologiji, diskursu tolerancije i „
new age opskurantizmu" koga na Zapadu emanira Dalaj-lama. U prvom, ona se oslanja na nejasne vizije „majke Zemlje" kao jedinstvenog, samosvesnog organizma čiju je harmoniju narušio čovek svojim društvenim razvitkom, zaboravljajući da je upravo „priroda" ta koja funkcioniše vrlo desktruktivno, istrebljujući čitave vrste, oslobođena humanosti, krajnje brutalna u borbi za opstanak. U promociji tolerancije Žižek vidi jedan centralni problem - ona počiva na predsrasudi da je neprijatelj „onaj čiju priču još nismo čuli", naivno promovišući humanističku tezu da je priroda čoveka univerzalno dobra. Kada se ta parola partikularizuje, ona dobija groteksne oblike - šta biste odgovorili da vam neko kaže „Hitler nije neprijatelj, nego samo neko koga nismo saslušali"? Konačno, ideologija „nove spiritualnosti „funkcioniše na lažnoj premisi da sva bića teže sreći, na šta Žižek dodaje - da, sva, sem ljudskih bića, pozivajući se na iskustvo psihoanalize koje govori upravo suprotno - u nesreći ljudske individue mogu naći užitak, pa tako i njoj i težiti. Ovo ilustruje primerom Janeza Drnovšeka, koji je svojevremeno savetovao čitaoce izvesne slovenačke visokotiražne revije. Kada mu se jedna čitateljka obratila sa problemom da nema dovoljno novca da jede meso i putuje on joj je odgovorio - nije zdravo jesti puno mesa, a sve što vam je potrebno već imate „u sebi", uopšte nije potrebno da idete bilo gde! Za Žižeka, dakle, ovaj diskurs služi za legitimaciju
statusa quo, obesmišljavanja svakog projekta promene, jer je već sve u savršemom redu, samo to treba da otkrijemo, kako tvrdi tzv.
self-help literaturi. Konačno, i sam humanitarizam je laž - on predstavlja svojevrsni
Denkverbot, zabranu da se misli o uzrocima katastrofalnog stanja u Africi, na primer - davanjem novca u humanitarne svrhe mi „peremo ruke" od strukturnog učešća u planetarnoj nejednakosti i eksploataciji, ali i odbijamo da izmenimo bilo šta u sistemu koji takvo stanje i produkuje.
Slovenački filozof je na kraju najavio Karpenterov kvazi-levičarski film
Oni žive, metaforu naivno shvaćenog ideološkog dejstva reklamnih poruka - stvarnost, viđena pravim „naočarima", pokazuje se kao manipulativni svet subliminalnih instrukcija, pa se ispod reklama za na primer cigare, krije nalog „Ne buni se", itd. Situacija je zapravo obrnuta - nema ničeg skrivenog „ispod" slika komercijalne inudstrije, one sve transparentno poručuju jedno: prepusti se i uživaj, nemoj da razmišljaš i menjaš bilo šta - živimo u postpolitičkom svetu u kome konačno možemo da se opustimo i prepustimo onome što su nam prethodni sistemi zabranjivali, a nama „s pravom pripada". To bi ujedno bilo i ključna matrica za razumevanje iskustva '68. danas - nekada smo bili buntovni, a sada uživamo na skupovima sponzorisanim multinacionalnim kapitalom, koji se tim buntom bave kao pokloničkim, kultnim reliktom, na teorijski i umetnički, ali nikako revolucionaran način.
(Tekst objavljen u nedeljniku NIN broj 2996. Fotografije: Ivana Biočina)
