Liberalna ekonomija - prvi deo

U potrazi za ličnom srećom.

Priroda, evolucija, sloboda i humanizam

Šta je to liberalno? Slobodno? Prirodno? Neoliberali i desničari se pozivaju na individualno i prirodnu selekciju, levičari na kolektivno i humano. Šta uopšte znači prirodno? A šta humano? Ja bih da se otkačim od naziva i etiketa, socijalnog liberalizma, novog liberalizma, konzervativog, šta je ko rekao i mislio u 19 veku, početkom 20 veka ... Mene interesuju mnogo prostije stvari kao što su: efikasno i održivo. I lična sreća. Međutim ne mogu do njih bez ovih velikih pitanja. Pa da vidimo gde tu stojimo danas, na početku 21. veka. Mnogo što šta smo spoznali od kraja 19 veka.

Ne ko smo, već odakle smo

Sav život na planeti zemlji je rezultat evolucije. Čovek je rezultat evolucije. Ako ne mislite da je ovo tačno, to ne znači da niste u pravu, ali znači da ne treba da učestvujete u ovoj diskusiji, jer čitav dalji tekst, sa vašeg stanovišta, je besmislen.

Evolucija je bazirana na potpuno slobodnoj i nemilosrdnoj pozitivnoj selekciji - prirodnoj selekciji. Pravila igre su veoma jednostavna.

Osnov života je mehanizam reprodukcije: sposobnost jedinke da stvara nove jedinke. Jedina, bazična motivacija je "pohlepa": što više kopija.

Drugi osnov je mehanizam promene tj. mutacije: potomak jedinka nije ista kao i roditelj jedinka. Bez promene nema napretka.

Treći osnov je da je za pravljenje kopija potreban materijal i energija. Najbolje upakovani materijal i energija za pravljenje kopija je, pogađate, u formi drugih živih bića, odnosno njegovih sastavnih delova, ćelija. Konkurencija za resurse.

Motivacija i sloboda

Ovi osnovi nam daju evolucionu utakmicu: živa bića proždiru druga živa bića da bi umnožila sebe. Proždiru ih jer se bore za materijal i energiju: resurse. Potpuno slobodno i bez ograničenja. Svako sredstvo je dozvoljeno. Niko nikoga ništa ne pita. Nema nikakve regulacije. Nema zakona. Nema vojske, policije, sudova. Potpuna sloboda. Bolji i jači postaje brojniji i pobeđuje. "Pohlepa" je osnov napretka.

Naoružana ovim temeljima, kao rezultat ove utakmice i počevši od veoma jednostavnih praorganizama, evolucija je stigla do čoveka. Gotovo neverovatno. Potpuno slučajno. Napredak bez inteligentnog dizajna.

Motivacija je suštinska, sveprožimujuća: preživeti. Nema socijalne pomoći, nema bolnica, nema starosti, nema milosti. Slabi ili oslabljeni ili spori - umiru. Oni koji se razbole - umiru. Oni koji ne paze - umiru. Lenji - umiru. Oni koji ne rade - umiru. Nesposobni - umiru. Najlakše se jedu slabi i deca. Njih je nalakše uloviti. 

Potpuna sloboda. Bez prava i bez obaveza. Bez dobrog i lošeg. Potpuna anarhija. Jači i brži proždire slabijeg i sporijeg.

Povratna sprega i ravnoteža

Naravno ne može bolji i jači da pobeđuje u nedogled. Bolji i jači bi pojeo sve i ostao sam, pa više ne bi imao šta da jede, osim sam sebe. Što ste na višoj stepenici u lancu ishrane, to vam je teže pravljenje kopija. Tako da se uspostavljaja ravnoteža: brzina rasta zavisi od raspoloživih resursa. Ne može onih koji jedu da bude više od onih koji su jedeni. I grabljivici - umiru, ako ih ima previše i nemaju šta da jedu.

Niko ne upravlja ovom ravnotežom. Ona se sama uspostavlja.  Nema ograničenja, nema nikakvog inteligentnog dizajna. Samo par jednostavnih pravila i potpuna sloboda. Anarhija. Ovaj potpuno slobodan, anarhičan i haotičan sistem uvek dolazi u ravnotežu. Sam od sebe. Jer ima negativnu povratnu spregu. Povećanje jedne vrste dovodi do smanjenja druge, koja onda utiče na smanjenje prve.

Mehanizam uspostavljanja ravnoteže je smrt jedinki koje predstavljaju vrstu. Smrt i nestajanje jedinki i vrste nije tragedija, nije problem, već sastavni, jedini i absolutno neophodni mehanizam uspostavljanja ravnoteže života. U prirodi. Surovo.

Mehanizam promene

Osnovni informacioni mehanizam reprodukcije je isti kod svih živih bića, od mikro organizama, virusa, bakterija do biljaka i čoveka: DNK nosi genetski kod koji sadrži  informacije o kreiranju "kopije". Pojednostavljeno govoreći, različiti geni unutar DNK nose informacije o različitm aspektima živog bića koje se kopira. Prilkom jednostavnih kopiranja kod na primer mikroorganizama, dolazi do "grešaka", odnosno kopija nije potpuno ista  sa originalom. "Greške" su slučajne. Bez njih ne bi bilo promena.

Neke od ovih promena (grešaka) se u evolucionoj utakmici pokažu kao dobre u smislu boljeg preživljavanja. U evoluciji je to jedini kriterij dobrog i lošeg: bolje preživljavanje. Bolje preživljavanje znači više kopija. Više kopija koje nose određeni gen - informaciju.

Zbog svega ovoga, evolucija se može figurativno nazvati utakmicom gena: sebični geni se "bore" protiv drugih sebičnih gena. Nema nikoga da kaže:  ovaj jadni gen će nestati, hajde da mu pomognemo. Prirodna selekcija je potpuno sebična. Ova utakmica se dešava preko leđa jedinki, živih bića, koja su samo nosioci i prenosioci gena. Živa bića nastaju i umiru. Geni se prenose. Informacija se prenosi.

Naravno geni nisu živa bića, niti se zaista bore jedni protiv drugih. Oni su samo nosioci informacija. Ali kako bolji dizajn preživljava bolje, to ćemo gen koji opisuje bolji dizajn naći u mnogo više kopija nego lošiji dizajn. Tako da u svakom određenom trenutku vremena možemo figurativno tvrditi da je jedan gen pobedio drugi. Jedna informacija nadvladala drugu.

Smrt jedinke je u cilju evolucije i promene. Dok pravi kopije, ima evolucioni razlog za postojanje. Jedinka je samo nosilac dobro upakovanog materijala i genetske informacije. Drugu svrhu nema. Želje i aspiracije jedinke su nebitne. Ona ima ograničeno trajanje. Jedinka ne napreduje. Ona je to što je. Jedino potomci jedinke mogu da napredak u odnosu na roditelja jedinke.

Kod složenijih oraganizama, biljaka i životinja, nisu samo greške kod kopiranja koje donose varijacije i promene. Nove jedinke se stvaraju kombinovanjem gena, ne njihovim jednostavnim kopiranjem. Kod većine životinja i čoveka, slučajnim kombinovanjem muških i ženskih gena. Ova slučajna kombinacija je osnov promena. Vaši geni su 50% geni vaše majke i 50% geni vašeg oca. Nova jedinstvena kombinacija koju nema ni jedna druga jedinka, niti je ikada imala.  Bez promena i konkurencije ne bi bilo napretka.

Prirodni dizjan

Priroda ne dizajnira organizme. Oni su rezultat evolucione utakmice. Slučajne greške u kopiranju i slučajne kombinacije gena proizvode nove varijacije organizama. Orgnizmi proždiru jedni druge u raznim lacnima ishrane i najsposobniji preživljavaju i umnožavaju se: najbrži, najjači, najotporniji. U ovoj nemilosrdnoj igri života i smrti bolje genetske kombinacije proizvode više kopija i time preovalađuju. U procesu od više miliona godina, ovako priroda odabire najbolji dizajn.

Jednostavni organizmi se kopiraju u ogromnim brojevima i u kratkom vremenu. Količina materije i energije potrebna za njihovo stvaranje je jako mala. Za komplikovanije organizme potrebno je mnogo više vremena. Zbog toga je i njihov broj neuporedivo manji. Ali su u isto vreme mnogo jači od manjih organizama i imaju manje prirodnih neprijatelja. Najbolji život je na vrhu lanca ishrane.

Altruizam i inteligencija

Otkud onda altruizam u ovakvoj nemilosrdnoj utakmici sebičnih gena? Verovali ili ne, i altruizam je evoluciona kategorija.

Daću jedan od misaonih eksperimenata, koji pokazuje evolucioni osnov altruizma. Odnosno povezuje altruizam i bolje preživljavanje.

Zamislite jato ptica koje ubija virus koji prenose krpelji koji napadaju teme ptica. Pošto ptice ne mogu same sebi da čiste teme od parazita, napadnute umiru. Osim ako jedna drugoj ne pomognu u čišćenju temena od parazita. Ptice koje učestvuju u pomaganju jedna drugoj preživljavaju bolje. U jednom dužem vremenskom periodu, čistom snagom brojeva, altruistički gen bi postao dominantan. Ovaj altruizam se zove recipročni altruizam.

Međutim, postoji i genetska varijanta varalice ili prevaranta. Varalica poturi svoju glavu na čišćenje, a ne učestvuje u čišćenju drugih. Varalica je na izgled superiornija evoluciona varijanta, jer vreme koje bi trošio na čišćenje drugih, može da potroši u potrazi za hranom. Pitanje preživljavanja se prenosi sa jednostavnog terena jačeg i bržeg na mnogo komplikovaniji teren sposobnosti prepoznavanja varalice. Međutim tu se kao odgovor javlja altruista zlopamtilo. On pamti jedinke koje njemu nisu htele da čiste glavu kada je tražio, pa odbija da im pomogne kada oni traže. Ovo dalje za sobom povalači prelazak sa bezočnog varanja u formi ne učestvovanja u čišćenju temena drugih ptica, na teren suptilnog varanja: učestvujem taman toliko koliko moram da me ne bi potpuno isključili iz čišćenja. Time preopznavanje drugih jedinki, iskrenost i prepoznavanje iskrenosti postaju takođe evolucione kategorije. Ovo sve već podrazumeva značajan napor mozga, što dovodi do njegovog daljeg razvoja.

Skup svih aktivnosti pomaganja drugim jedinkama u jatu se prenosi u instiktivno ponašanje koje se prenosi genima. Takva kombinacija najbolje preživljava. Nosi sa sobom prepoznatu vrednost kojoj sve ptice teže. Uz nju obavezno ide i određeni procenat varalica, kao alternativna ali ne i dominantna evoluciona strategija. Naravno ne pomažete svesno drugim ljudima, barem ne većina, očekujući nešto za uzvrat. Za to se pobrinulo stotine hiljada godina evolucione utakmice, koje su kreirale ove mehanizme i ugradile ih u gene, koji su informaciju preneli vašem mozgu u formi algoritma, pa se sa dožiljajem ovih duboko "humanim i plemenitim" osobinama rađamo.

Roditelji i potomci

Kod složenih životinjskih vrsta, broj potomaka po roditelju ženki je ograničen. Sa druge strane roditelji mužjaci mogu imati veliki broj potomaka. Koliko će ih imati zavisi od broja ženki koje će hteti sa njima praviti potomstvo. Postoje razna rešenja ove jednačine velike potražnje i ograničene ponude.

U zajednici gorila, samo jedan muški gorila ima potomke, ostali ne. Zbog toga gorile i imaju male testise, jer im nije potrebna velika produkcija spermatozoida. Sa druge strane čimpanze imaju ogromne testite. Jedna ženka ima odnose sa mnogo mužjaka u kratkom vremenskom periodu. Količina je spreme koju proizvodi mužjak je bitna jer to povećava šansu da će potomak biti njegov. Obe ove varijante su validne evolucione strategije.

Isto tako je i monogamija. Potomci su dugo vremena direktno zavisni od roditelja za preživljavanje. Kako su ženke isto tako "zainteresovane" za preživaljavanje potomaka, kao i mužjaci, uspešna genetska kombinacija ženke vodi računa o tome sa kojim mužjakom pravi potomstvo. Nije dovoljno da bude jak, lep, brz, pametan i zdrav, treba da bude i zainteresovan za dobrobit potomstva. Da će ostati tu i čuvati potomke. Iste stvari su važne i za mužjaka.

Potomci roditelja koji se više posvećuju decu, bolje ih paze (više ih vole) imaju veću šansu za preživljavanje. "Ljubav" prema detetu i projektovana bol od gubitka deteta toliko je jaka, daju ogromnu motivaciju za pažnju neophodnu za preživaljavanje dece. Naravno niko se ne pita odakle tolika ljubav i bol, niti ljudi svesno vole svoju decu zbog njihovog preživaljavanja i time održanja sopstvenih gena. Vole ih jer drugačije ne mogu. Stotine hiljada godina evolucione utakmice, preživljavanja, života i smrti, su dovele do kreacije ovih mehanizama i ugradile ih u gene, koji su informaciju preneli vašem mozgu u formi algoritma, pa tu ljubav prema deci smatramo univerzalno "humanim i plemenitim". A činjenica je da odsustvo ljubavi prema deci, odustvo ovog algoritma ili njegova manja izraženost, nije ništa manje prirodna od njenog prisustva.

Geni, algoritmi i emocije

Pored informacija o tome kako od jedne ćelije načiniti čitav organizam, sa svim njegovim organima, geni nose i informacije o algoritmima sa kojim su jedinke rođene.

Npr. algoritam prepoznavanja trodimenzionalnih objekata u svetu koji nas okružuje. Sposobnost vida većina životinja ostvaruje sa dva oka. Oči su dve dvodimenzione površine koje detektuju svetlost različitih frekvencija i šalju informacije mozgu na preradu. Matematički je nemoguće rekonstruisati 3D svet od dve dvodimenzione slike, tj, nemoguće je odrediti dubinu slike. Osim ako ne pretpostavite ravnomernu osvetljenost svih objekta, što je slučaj u našem svetu koji svetlost dobija od sunca. Tek ako na ove dve dvodimenzionalne slike dodate formulu ravnomerne osvetljenosti i rešite sve te jednačine, možete da odredite dubinu slike. Mozak poznaje ovu formulu i rešava ove jednačine u realnom vremenu. Naš DNK nosi informacije o ovoj jednačni.

Drugi primer je algoritam čitanja izraza lica i prepoznavanja emocija i namera koje se kriju iza njih. Ovo se ne uči. Sa ovim se čovek rodi. Posle se naravno koriguje novim znanjima. Interesanti su eksperimenti sa plemenima Južne Amerike koji su bila potpuno odvojena od ostatka civilizacije. Bez greške prepoznaju emocije na licima ljudi na osnovu pokazanih fotografija. Imamo isti algoritam.

Treći primer je algoritam prepoznavanja lepog. Lepo je povezano sa zdravim. Npr. idealne proporcije žena i muškaraca su direktno povezane sa zdravljem. Naravno, ne razmišljamo o zdravom. Samo pogledamo i kažemo: lepo. Evolucija se već pobrinula u poslednjih nekoliko stotina hiljada godina da nam izradi algoritam za lepo, ugradi ga u gene, pa kad se rodimo da je već tu. Osećaj za lepo potiče i od osećaja sigurnosti. Oduševljavamo se prelepim pogledima sa vidikovaca. Ne volimo rupe. Širok vidik je značio da možete videti neprijatelja mnogo pre nego što može da dođe do vas.

Emocije su među važnijim algoritmima. Emocije su vezane za automatsko prepoznavanje određene situacije od suštinske važnosti za jedinku i pokretanje nezaustavivih fizičkih akcija u cilju zaštite interesa jedinke. Neke od emocija su tu radi zaštite života i sigurnosti jedinke, npr. strah. Neke od emocija se direktno tiču iskrenosti i njene komunikacije. Da li ste stvarno tužni ili folirate? Da li ste stvarno ljuti ili folirate? Ako ste stvarno tužni, pojavljuje se, bez vaše volje, bol na licu i suze i ... Ako ste stvarno ljuti, lice vam pocrveni, glas vam se povisi ...  Naravno, ovo je individualno, i genetski zapisano. Sa tim se rodimo. Ovo odsustvo volje, plana, je kritično u dokazu iskrenosti. Sve što je svesno napravljeno možda i nije stvarno, već isfolirano.

Najvažnije kod emocije kao sredstva komunikacije iskrenosti, je njena automatika: da nemamo svesnu kontrolu nad njenim izazivanjem, nad pokretanjem njenog algoritma. Naravno glumci, ali i lopovi i prevaranti nas uče, da je emocionalne algoritme moguće izazvati namerno. Time je njena vrednost značajno devalvirana u današnjoj komunikaciji među ljudima. Međutim pre 50.000 godina, situacija je bila drugačija. Zašto pre 50.000 godina? Biće jasnije malo dalje u tekstu.

Seksualna selekcija

Posebno je interesantna emocija ljubavi, "najplemenitija" od svih. Vratimo se na trenutak na potomstvo i odnose ženke i mužjaka. Od suštinske je važnosti da li će mužjak ostati i brinuti se o potomstvu. Sposobnost prepoznavanja ove namere mužjaka direktno utiče na preživaljavanje potomstva ženke. Potomci ženke koje insistiraju na "dokazu" posvećenosti mužjaka imali su veću šansu za preživaljavanje. Ali kako je dokazati? Ljubav, sa svim svojim manifestacijama, potpuna zaluđenost van kontrole racionalnog, je dokaz posvećenosti, dokaz ispunjenja ugovora. Naravno ljudi se ne zaljubljuju i ne vole danas zato što time bilo šta, bilo kome dokazuju.

Mužjaci sa ovakvom sposobnošću, sposobnošću demonstracije ljubavi, su takođe dobro prolazili u pozitivnoj selekciji. Bili su odabrani za potomstvo. Naravno i njima treba ljubav: dokaz da je potomak njihov ili da će biti njihov. Ili da neće posle biti drugih potomaka, pa će njegovi biti zapostavljeni ili još gore ubijeni od strane novog mužjaka.

Ljudi se zaljubljuju i vole jer drugačije ne mogu. Stotine hiljada godina evolucije i prirodne selekcije se postaralo da baš ovakav algoritam postoji u našem mozgu, i geni ga nose. Kad ste začeti, ona prva ćelija sadrži informacije i o ovome.

Altruizam: humanizam i plemenitost

Ove osobine su direktan rezulat evolucije i prirodne selekcije. Veoma nehumana i surova evoluciona utakmica bazirana isključivo na "pohlepi" je dovela do kreiranja duboko humanih i plemenitih poriva kao najjačih mehanizama za pobedu. Naravno nismo ni humani ni plemeniti zato što će to dovesti do boljeg preživljavanja naših potomaka. Takvi smo jer smo se sa takvim algoritmom rodili. Jer ne možemo drugačije.

Naravno svi ovi algoritmi sa kojima smo se rodili se mogu svesno promeniti, pogodićete pod uticajem okoline i racionalizacijom. Naš mozak se tako razvio da pored algoritama sa kojim smo se rodili, npr algoritam upravljanja srcem, ili vid, ili emocije, ili altruizam, ili humanizam ili plemenitost, imamo ogroman kapacitet opšte namene tako da razvijamo nove algoritme koji mogu da promene i zamene algoritme sa kojima smo se rodili.

Mladi ljudi su i humaniji i plemenitiji od starijih. Čerčil je rekao: "ako niste levičar u mladosti, nemate dušu, a ako niste desničar u starosti, nemate mozga". Naravno, ne slažem se sa ovakvom političkom porukom, jer mislim da su i levičari i desničari podjednako izgubljeni u vremenu i prostoru, ali se slažem sa njenim dubljim smislom. Kad počne svesna racionalizacija humanizma i plemenitosti, posebno u svetlu ličnih interesa, stvari često postaju sve manje humane i plemenite. Ova racionalizacija se ne dešava dok ste mladi. Imate suviše mnogo drugih stvari da im se posvetite i toliko toga da naučite.

Inače svi algoritmi humanosti i plemenitosti, ili pricipi kojih se držimo, imaju svoje granice kada smo direktno ugroženi, mi ili oni do kojih nam je veoma stalo. Sve je zaista relativno. Recimo: ne kradi, poštuj privatnu imovinu. Naravno, izgleda kao razuman princip koji bi trebalo poštovati bez izuzetka. Da li baš? Prvo, priroda ga ne poznaje. Drugo, da li možete da zamislite bezizlaznu situaciju u kojoj vam dete umire od gladi, a imali smo toga jako mnogo u istoriji čovečanstva. Koji "princip" bi vam bio važniji? Principi su "principi". Oni su rezultat dogovora, mogućnosti i uslova.

Hardware i software

Sve do sada rečeno se fokusiralo na hardver. Ono sa čime smo rođeni, što nam je dato na rapolaganje. I fizičke karatkeristike, ali i svi instinkti, mnogo algoritama za razne svrhe pohranjene u mozgu, algorime emocija, i početne vrednosti naše ličnosti i karaktera. Sve ove informacije su sadržane u prvoj ćeliji kada ste začeti, ćeliji iz koje su nastale sve vaše druge ćelije. I tu se hardver završava. Sve dalje je softver. Ono što naučimo i čemu nas nauče: roditelji, oruženje, društvo, knjige, filmovi, vršnjaci ...

Hardver je rezultat evolucione utakmice. Prioroda ne poznaje dobro i loše, normalno i nenormalno, sebično i plemenito ... Ne postoji ne prirodno. Sve je prirodno. Vaš kriv nos, moja velika glava, njen doživljaj lepog, njegove seksualne sklonosti, njeni seksualni nagoni, njegova želja za decom ... Sve je prirodno. Možemo samo govoriti o procentima: 20% stanovništva ima uši čija je veličina veća od 33% veličine glave ... Sve ostalo su softverske stvari, mnoge od njih čiste pametnoće i izmišljotine.

Softver može da promeni čak i fizičke karakterisitike, mada u mnogo manjoj meri. Algoritamske karakterisitke, karakteristike ličnosti i karaktera, može da menja kudi kamo lakše. Karakter se izgrađuje. Kontrola nad emocijama. Kontrola nad instinkivnim porivima i njihova promena pod uticajem svesne racionalne volje: agresivnost, pasivnost ... Čak i neki mnogo jače zapisani algoritmi se mogu menjati. Ljudi su u stanju da upravljaju otkucajima srca. Da mrdaju uši.

Problem sa promenom ovih algoritama putem softvera je to što se promena ne prenosi. Tako da ako roditelji nauče da kontrolišu svoju recimo blagu genetsku agresivnost, njihovi potomci će morati da se nose sa istim problemom i da uče ono što su i roditelji učili. Ali isto tako, ako roditelj nije naučio kako da se nosi sa agresivnošću ili je došlo do još jače izraženosti agresivnosti zbog negativnog uticaja okoline tokom odrastanja, to ne znači i da će potomak imati iste probleme.

Kako evolucija radi na velikim vremenskim intervalima, smatra se da je današnji harver, današnja definicija algoritama, instinkta, emocija, ličnosti i karaktera sa kojim se rađamo, dizajnirana pre oko 20.000 do 50.000 godina. Drugim rečima, mozak sa kojim se rađamo danas, je dizajniran za okruženje, stanje svesti, znanje, probleme i odnose od pre oko 50.000 godina. Ne baš idealno sredstvo za život u današnjim uslovima. Zbog toga je softver kritičan inače bismo i danas bili polu-divlji. Mnogi i jesu.

To što su se ljudi tukli i otimali pre 20.000-50.000 godina ne znači da treba i danas. To što je mesto žene bilo gde je bilo zbog uslova koji su važili pre 50.000 godine ne znači da joj je to mesto i danas. Danas žena može normalno da živi i bez muškarca. Danas je to pitanje želje i volje. To što je pre 50.000 samo alfa mužjak imao potomke, ne znači da je tako i danas i da treba tako da se ponaša. Pogotovo kad se osvrne i vidi da ovi metro prolaze mnogo bolje od njega hiper-alfa.

Ali sa druge strane, naši instinktivni osećaji za lepo i prijatno, za prirodno, za ono što nam samo dolazi bez svesnog razmišljanja i racionalizacije, dolazi od zapečenih algoritama starih 50.000 godina. Naše emocije su toliko stare. Naša želja za dokazivanjem pred suprotnim polom je nepresušni izvor inspiracije i motivacije. Osnov umetnosti. Vodi nas da radimo prelepe stvari. Pardon, mislim zdrave i sigurne :) Osnov sve naše motivacije je hardver i njegovi algoritmi. Onaj od pre 50.000 godina.

Prethodni pojmovi

Ovim sam dotakao najvažnije prethodne pojmove koji su mislim suštinski važni za promišljanje liberalne ekonomije: priroda, sloboda, prirodna selekcija, borba za resurse, ravnoteža i povratna sprega, humanizam i plemenitost, promena, napredak, prirodni dizajn. I potraga za ličnom srećom. Zašto sve ovo? Trebaće mi.

Ah da, i literatura koju bi treblo pročitati:
- Richard Dawkins - The Selfish Gene
- Steven Pinker - How the Mind Works
Ove dve će vam biti dovoljne da uhvatite suštinu. I nisu teške za čitanje. Ako je uhvatite, sumnjam da ćete tu stati. Zato:
- Cognitive scientists
- Evolutionary psychologist
- Evolutionary biology

https://www.facebook.com/SasaRadulovich 

https://twitter.com/SasaRadulovich 

.