Pobegulj Od Buljči

o putevima i linijama...
zakrivljenim.

Čudan osećaj kada gledaš neke svoje, zapravo ono što je od njih ostalo na nekakvom spisku užasa, jer tada se nisi ni rodio, nisi ih ni poznavao, a opet - tvoji su.
I neka teskoba te obuzme i ćutiš oivičen tabelarnim prikazom, u kome je kroz samo par reči ispisan nečiji život. Padne ti na pamet da bi možda i pričao...da nisu tvoji.

Posmatraš imena i razmišljaš kako je to jedini pisani trag svedočanstva o tome kako su nestali, ti neki tvoji,
ti, koje nisi poznavao, a delić si njihovog sna.

Na jednoj od malobrojnih fotografija koje imam, piše ime i prezime, pa mesto prebivališta, pa kad je uhapšen(a), sledi odvodjenje/doterivanje u neki od logora i,

da nije natpisa, verovatno ne bih ni primetila da je u pogledu sadržan čitav jedan život, onaj kog nikada neću upoznati.

Ali ova priča nije o tome...ovo je priča o tome, kako čuda života ne morate tražiti, jer su već svuda oko nas. Potvrdjeno.
I, mada ne posedujemo taj magični sonar kitova, ipak mislim da možemo da se čujemo i jedni drugima neometano palimo lampice nizom asocijacija, kojima se

ovako nevidljivi
nepogrešivo pronalazimo.

Jer negde u tebi je pohranjen još jedan spisak, trag ljudi koje, ma koliko nisi poznavao, nosiš nekud sa sobom...i u sebi.
Moj brat na primer, ima te velike oči kestenjaste - buljče, od milošte ih zovem. I, iako ne znam te tamo Josifove, znam da su ih još neki imali. Neki ih imaju i danas.

U kući se o njemu nije baš mnogo pričalo, jer je Vukosava pošto-poto htela da sakrije razloge za bežaniju, muža joj Josifa, a iz zemlje mu (sa sve čudnim prezimenom), i da spas od neželjenog života udvoje potraži u nekom malom gradu na jugu Srbije i tu,

pronadje nju.
Ili je ona njega pronašla, nije ni važno. Našli su se.

Ovo je priča o tome kako je taj Pobegulj Od Buljči zabranio Boga. Onako, skroz.
Nego, da predjem na stvar.

Zaželeo se jednog dana mali Josif prepelica. Nepečenih.
I ni do kakvog zabranjivanja ne bi ni došlo da je imao novca za dve.
To, da je jedna bezveze, njegovom ocu ništa nije značilo. Ostao je neumoljiv na dečakove pokušaje da mu objasni kako bi bilo baš lepo da su zajedno.
Da se druže.

I vidim ga, kako se u nekakvim pantalonicama i beloj košulji tužan vraća kući i razmišlja...kako da reši sve to.
Gurka one kamenčiće i,
vukući nogu pred nogu, s' rukama u džepovima, čak se i premišlja -

Ma, da ipak uzme onu jednu? Zveket ga mami.
Ipak ne...

Imam jedan album uporedni. Ništa proslave i slične stvari. Samo lica

i

linija koju uspevam da vidim na svakom, ma koliko se razlikovala. Klizi niz obraze, uokviruje vrh brade i nestaje u belini vrata. Dotiče delić obrve i zastaje u uglu usana. Preliva se kroz osmehe i poglede. Linija mojih zapisa.
Sa jedne fotografije mi se smeše uvojci ujaka. U beloj je košulji. Povijeni rukavi mi govore da je to verovatno bila košulja moje majke, i pitam se koga li je Josif sve imao tamo.
Izvlačim fotografije i preklapam ih. Tražim da me linija vuče unazad i odvede do očiju dečaka koji želi da dodirne nebo, makar i na trenutak.

Osvrnuo se oko sebe, kao da testira zvuk tišine u iščekivanju.
Pogled mi se s'vetrom spušta niz krošnju drveta i zastaje negde na pola puta do osmeha dečaka koji je znao.
Osluškujem mu misli.

„Daće mi dobri lepi boga", ideja se strmoglavce sručila u šake i
već se hvata za prvu granu, krčeći sebi put do bolje komunikacije sa nebom, jer ga onako malog, bog sa zemlje sigurno neće čuti.

Da je život čudesan, uverio se odmah po silasku, jer su mu se u podnožju smešili novci. Zveckavi.

Ne znam da li se štipao u čudu i neverici, niti da li je zagrizo da vidi jesu li pravi. Ne znam kako se osećao, mogu samo da naslutim...tu sreću dečaka koji je želeo.

„Kad je jednom upalilo, opet će", pomisli i...

Drvo bi svaki put Josifa podsetilo da ga je nebo čulo, a i čuda ne bi bila čuda, kada se ne bi ponavljala. (a drveće će, mnogo godina kasnije postati moja ljubav. je l' ste primetili kako je toplo kad zagrlite vazduh oko njega?)

I vidim ga kako poskakuje niz put, prebrojava one novce kao da će nestati. Nestrpljiv je.
I vidim ga, kako u dvorištu, ozaren, onako iskosa, pogledjuje malo u drvo, malo u prepelice, još uvek u blagoj neverici, zanesen toliko, da nije ni čuo da ga otac doziva.

„Josifeeee, čuješ li ti mene?"

I opet mi se pogled, sa suncem prošarane krošnje spušta niz grubu koru drveta koje je poklanjalo
i zumira potiljak dečaka.

Okrenuo se polako, još uvek nespreman na ono što dolazi, još uvek opčinjen čudom koje ga je snašlo, 'nako odjedared.

„Da, oče."

„Šta to radiš, Josife?"

Sa nesilazećim osmehom dečaka koji je uspeo, moj pradeda je zasenčio odgovor:

„Igram se."

„A čime se to igraš?"

Očev glas je postajao opasno preteći svakim novim pitanjem, ali Josif to nije čuo. Njegov sonar je osvetljavao neke druge dubine.
I dalje se smešio. Onoliko.

„Pa, sa prepelicama."

„Sa prepelicama?! A, odakle ti prepelice, Josife?"

„Kupio sam."

„A, odakle ti novac, Josife?"

„Dao mi je dobri, lepi Boga", reče Josif, sa još uvek nesilazećim osmehom.

„Ko ti je dao?!"

Josif sada već nije mogao, a da ne primeti uzlaznu putanju pretećeg očevog glasa, ali je, siguran u ono što je video (a ti iz porodice Buljči su vazda videli stvari koje ne postoje), uzvratio istim odgovorom kroz šapat dečaka kome nije bilo jasno.

„Dao ti je dobri, lepi Boga", ustremio se otac, sa već spremnom šakom,
„Daj da vidim kako ti je to lepi Boga dao novce!"

E, pošto sve što je lepo ima svoj kraj, Josif se uspenje još jednom, možda i malkice više nego li ranije, jer dole ga je sada, sasvim sigurno čekao i otac. I mada nikome nije zgrešio, Josif je znao da će to biti teško dokazati, ukoliko mu dobri, lepi Boga, još jednom - samo još jednom ne usliši molbu.

Jer, iako je otac stalno primećivo da mu sitniš iz džepova ponestaje, Josif o tome ništa nije znao...

Ne znam koju je molitvu smislio, niti šta je govorio. Znam samo da se molio još jače nego li ranije, stežući onu granu drveta, u nadi da ga ovaj odozgo nije zaboravio, u nadi da...

Na povratku, u podnožju,

čekali su ga...novci.

Pa, kako je to kraj čuda, pitate se?

Pa...

staro drvo nije služilo samo Josifu. Spremačica je tu, u njegovoj šupljini ostavljala džepninu, a ova bi ispadala kad se Josif pentrao. (I ne pitajte me ništa, ja od tog nasledja niš vid'la nisam, jerbo je Josif, sećate se...pobegao.)

I tako je Josif zabranio Boga.

A da je u čuda verovao, to znam, iako mi niko tu priču nije ispričao.

p.s.

ovo sam već jednom napisala, onako naiskap, ali zaboravila da snimim - te, ukoliko je se neko slučajno seća, nek' mi oprosti zbog eventualnih neslaganja,
jer sećanje je varljiva stvar, pogotovo kad se prepričava.

umalo zaboravih...