дама у најбољим годинама

гост аутор, г. Jeremija (исциклуцаму . . . priče za isprazna nedeljna popodneva) 

Neraspoložen što na vreme nije rezervisao kartu za avion ušao je u kupe i promrmljao nešto što je trebalo da bude pozdrav, ugurao je svoju putnu torbu u prostor za prtljag, još jednom proverio broj rezervacije i seo.

Voz za Beč je krenuo lagano napuštajući maglom i kišom obavijeni Beograd. Klopot točkova potsetio ga je na vreme sa početka karijere – često je putovao vozom dok je, kao mlad docent, držao predavanja u Zagrebu, Sarajevu i Ljubljani. Iako je od tada prošlo desetak godina i sada je, kao i onda, osećao nelagodu što će dugo vremena boraviti u skučenom prostoru sa njemu stranim ljudima. Dosta toga se izmenilo u njegovom životu – izabran je u zvanje redovnog profesora, čest je gost-predavač na nekoliko uglednih stranih fakulteta, iza njega je niz objavljenih radova od kojih je većina prevedeno na neki od svetskih jezika, a eto ta nelagoda zbog prisustva ljudi koje ne poznaje i čije društvo nije sam odabrao ostala je ista.

Rešio je da i ovoga puta koristi svoj stari trik, dugo uvežbavan i u praksi ranijih putovanja potvrđen kao uspešan. Zavalio je glavu u naslonjač sedišta, zatvorio oči i tako svim saputnicima koji bi  poželeli da s njim razgovaraju,stavio do znanja da spava. Neprozirnu zavesu, iza koje se na takav način krio, samo bi povremeno podizao i kroz poluotvorene kapke posmatrao svoje saputnike.

Do vrata, njemu preko puta, sedeo je mlađi muškarac. Profesor je, naime, sve muškarce delio u dve grupe – na mlađe i starije, pritom je linija podele bila određena brojem njegovih godina. Mlađi muškarac, o kome je reč, mogao je imati blizu četrdeset godina. Bio je proćelav, pa je nedostatak kose, to je bilo očito, nadoknađivao gustom polunegovanom bradom, a verovatno je iz istih razloga, kroz raskopčanu sportsku košulju, isticao snažne maljave grudi. Izgled mu nije odavao zanimanje. Profesor je ipak bio gotovo siguran da bi to mogla biti neka relativno samostalna profesija, najverovatnije novinar ili fotoreporter.

Na istoj strani kupea sledeće mesto je bilo prazno, a do prozora sedela je, profesor odmah i bez dvojbe zaključi, dama u najboljim godinama.

Teоriju o najboljim godinama žene profesor je odavno definisao. To je, po njemu, vremenski prostor od šest-sedam godina, lociran između dvadesetidevete i tridesetišeste godine života većine današnjih žena. Svakako da profesor nije potcenjivao atraktivnost i neobuzdanost mladosti, pa ni zrelu lepotu žena u onim kasnijim godinama. Naprotiv i te kvalitete umeo je itekako da ceni. Ali žena u najboljim godinama je nešto izuzetno. Svesna svojih duhovnih i telesnih vrednosti, životnih opredeljenja i erotskih želja, oslobođena nesigurnosti mladosti, a još uvek nepritisnuta strahom od starenja, žena je u tim godinama živela svoje najlepše i neponovljivo vreme. Saputnica koju je krišom posmatrao, bila je pravi primer žene u najboljim godinama. Analiza njenog psihosocijalnog habitusa, u to je profesor bio siguran, potvrdila bi njegovu teoriju.

Odmah do profesora sedela je oniža, punačka crnka na kojoj su dominirale krupne loptaste grudi, snažne butine i nabrekli listovi na kratkim nogama. Njeno lice odavalo je izraz zadovoljne žene. Profesor je bio uveren da ta druga saputnica pripada onom tipu žena koje smisao života vide u sigurnij egzistenciji, marljivom mužu i dobroj udaji kćeri. Po njenom izgledu pre bi se reklo da je tetka, a ne baka bledunjavom dečaku, koji je sedeo do nje predano čitajući strip.

Za eventualnu potpuniju karakterološku analizu nepoznatih ljudi, profesoru su bili potrebni dodatni podaci. Dovoljno je sačekati da započnu uobičajenu konverzaciju, mislio je, pa da onda na osnovu boje glasa, sintakse rečenica, tematike razgovora, poštapalica i drugih naizgled beznačajnih detalja, izvuče zaključke o karakteru, temperamentu i ostalim crtama ličnosti svojih saputnika. Profesor nije bio profesionalno deformisan, niti je to radio radi vežbe, već samo da prekrati vreme ovog dugog putovanja. Ipak, morao je sebi priznati, ljudi su ga oduvek daleko više interesovali nego tehnika ili priroda. To je smatrao svojom vrlinom, a ne nedostatkom. Zato nije gledao kroz prozor kupea u nepreglednu Panonsku ravnicu, već je zatvorenih očiju i dalje čekao početak uobičajenog razgovora koji obično prati slična putovanja.

Međutim, mlađi muškarac je čitao novine, dama u najboljim godinama gledala je odsutno u zamagljeno prozorsko staklo, dečak je i dalje bio zadubljen u svoj strip, a njegova tetka ili baka je mirno spavala. Čekajući početak očekivanog razgovora profesor je, varajući druge, prevario sebe i utonuo u čvrst san.

Ekspresni voz iz Beograda, kroz kišnu noć pored uspavanih slavonskoh sela, jurio je ka Beču.

Kada se probudio u kupeu, osvetljenom prigušenom plavičastom svetlošću, bili su samo on i dama u najboljim godinama. Profesor je mahinalno nastavio da koristi svoj trik – nije se pomerio, a kroz samo malo podignute trepavice pažljivo je posmatrao saputnicu.

Opušteno je sedela u uglu kupea sa otvorenom knjigom ispred sebe. Džemper i široka suknja, koja je dosezala do sredine listova, nisu mogli sakriti vitkost njenog tela, tu neposrednu vezu žene u najboljim godinama sa njenim devojačkim danima. Ramena i obline grudi jasno su potvrđivali erotsko iskustvo i zrelost. Svetlo smeđa kosa, ovom prilikom vezana vrpcom, otkrivala je lepu liniju vrata i isticala privlačan profil.

Nelagoda, koju je profesor osećao na početku putovanja, ustupila je mesto prijatnom uzbuđenju punom nejasnog iščekivanja. Većina muškaraca, to je profesor dobro  znao, iskoristila bi ovakvu priliku da stupi u razgovor u čijoj pozadini obično stoji želja za flertovanjem i osvajanjem. Profesor nije voleo konvencionalnost tipskih situacija.

- Gospodine, iznenada progovori žena, gledajući preko otvorene knjige pravo u profesora, znam da ste budni i da me posmatrate. Možete to činiti slobodno, a ne prikriveno, ako na taj način ubijate dosadu.

- Kako znate da sam budan? upita profesor, nadajući se da će dikcijom iskusnog nastavnika prikriti zbunjenost i stid dečaka uhvaćenog u krađi slatkiša.

- Trik vam nije baš originalan. I ja ga ponekad koristim, osmeh lepe žene u najboljim godinama, kojim je ispratila svoje reči, otklonio je napetost.

- Znači li to, da ni vi ne podnosite usputne razgovore o politici, sportu ili modi, hvalisanja ili lamente iz života slučajnih saputnika, pa se skrivate iza korica knjige ili glumeći san kao ja? Profesor je svoje drugo pitanje postavio znatno sigurnijim glasom.

- U mom slučaju postoji bar još jedan razlog više, odgovori dama u najboljim godinama, ovog puta, dodajući svom osmehu diskretnu koketnost.

Razgovor je bio na raskršću. Profesor ga je mogao nastaviti konstatacijom da nije nikakvo čudo što tako lepu ženu saleću muškarci, te se ona na razne načine dovija da se odbrani, a zatim joj uputiti još nekoliko komplimenata. Taj put, medutim, vodio bi sasvim sigurno u već viđeno i doživljeno. Zato ga profesor, ostajući dosledan sebi, odbaci sa rezignacijom i odabere onaj drugi.

- Ne poričem vaše dodatne razloge, ali morate se složiti da  vi, kao i ja, izbegavate banalne razgovore i usputna poznanstva. Zbog toga verujem da ćete prihvatiti moj predlog da, umesto takvih razgovora, vreme na ovom putovanju prekratimo pričajući priče. Svako od nas govoriće naizmence po nekoliko rečenica. Priču može voditi u smeru u kome želi, a jedino je pravilo da održi vezu sa onim što je prethodnik izgovorio i da tako sačuva osnovnu nit priče.                Profesor je bio siguran da njegovoj lepoj saputnici nije poznato da je pričanje priče  metod koji je oteorijski obradio, eksperimentalno proverio i koji danas u psihološkoj praksi daje dobre rezultate na područjima gde su druge metode bile nemoćne. Koristeći taj metod, u literaturi označen inicijalima njegovog imena, svaki vešt terapeut otkriva i ono što ispitanik ili pacijent o sebi ne želi ili ne može da kaže, čak i segmente iz dubljih slojeva ličnosti kojih i nije svestan. - Vaš predlog mi se čini originalnim i interesantnim, posle kraćeg razmišljanja odgovori saputnica, a odmah zatim upita:

- Ko počinje priču?

- Sasvim je svejedno, ali ako se slažete priču ću početi ja. Profesor je već imao razrađen scenario priče, koji je u ranijoj praksi koristio, a u kojoj je centralni lik žena. Veštim vođenjem dijaloga navodit će šarmantnu saputnicu da, kroz ličnost žene iz priče, govori o sebi sve što njega interesuje. Još udobnije se zavalio u svoje sedište i gledajući lepu saputnicu pravo u oči, siguran u sebe i svoju metodu, započeo priču.

   Profesor: Spremajući se za put odlučila je da obuče  udobnu sportsku odeću. U putnu torbu je,

   ipak, spakovala nekoliko vrlo elegantnih haljina. Trudila se da sve pripreme završi pre nego što se njen muž iz kancelarije vrati kući.

   Dama: Volela je da izgleda  lepo. Ne zbog toga da bi skretala pažnju na sebe, već se tako osećala sigurnije. Ipak, da je sada muž posmarta dok za put, na koji ide sama, pakuje svoje najlepše haljine, osećala bi se neprijatno.

   Profesor: Negde je pročitala, više se ne seća u kojoj knjizi, da o ljubavi najviše govor rastanci.

   Poslednjih  nekoliko godina njihovi rastanci, pred svako  putovanje su bili puni napetosti.

   Dama: Ta nejasna i ničim izazvana napetost  ponekad je prelazila u neugodne rasprave, pa čak i

   svađe posle kojih je dugo osećala gorčinu. Zato, dok je telefonom pozivala taksi, bila je gotovo  

   sretna što  njega još nema i što je ovoga puta neće ispratiti do stanice.

   Profesor: Šta im se to dogodilo? Kada je to počelo? I zašto? Oboje su bili sigurni da je brak

   prirodni  nastavak njihove ljubavi iz studentskih dana. On ne  može biti greška.

   Dama: Uostalom, u prvih nekoliko godina bilo im je  sasvim lepo i nisu zapažali razliku između   

   braka  i prethodnih godina zabavljanja. Jedino što su svoje  studentske sobe zamenili mansardom, mansardom njihovim   prvim zajedničkim stanom.

   Profesor: Zajedno su se radovali njegovim prvim  uspesima i po nekoliko puta čitali objavljene

   naučne radove,  a kada je prvi put citiran u jednom uglednom stranom časopisu, otvorili su bocu

   šampanjca. Zato je bio, ne samo iznenađen već i duboko povređen, kada je primetio da njegova

   žena više uopšte ne čita njegove radove. U nekoliko navrata pokušavao je da joj izloži strukturu

   knjige na kojoj radi i kao nekad, čuje njeno mišljenje. Nije vredelo.Umesto živahnih razgovora,

   bespovratno su tonuli u ćutanje.

   Dama: Nekako u isto vreme primetili su da se i oko  običnih stvari ne mogu složiti.

   Profesor: Kada je shvatio da njegove nežnosti ostaju bez adekvatnog odgovora i fizički su

   se udaljili. Počeo je  sumnjati da ga vara i da ima ljubavnika. Duga ćutanja samo su prekidale

   svađe izazva ne njegovom ljubomorom.Vremenom je i ljubomora nestala.

   Dama: Svi pokušaji da izađu iz košmara u kome su se  našli bili su bezuspešni.

   Profesor: Uvukao se u sebe i makar prividni mir nalazio je u svom radu. Jedno vreme to mu je

   uspevalo, a zatim se javila nezadrživa potreba da beži. Bilo kuda, ali što dalje. Čekajući taksi za

   železničku stanicu bio je  neraspoložen što na vreme nije rezervisao kartu za avion. Ipak, nadao

   se da će mu boravak u Beču, gde je pozvan da kao gost  održi nekoliko predavanja na  poznatoj Vinerhohšul, omogućiti bar privid slobode izvan okova koji su ga gušili. 

   Tišinu koja je potom nastala i čije je trajanje bilo teško odrediti, prekinula je profesorova saputnica.

   - Ali, gospodine zar na početku ove priče nije ona  pošla na put?  Vi uopšte ne poštujete pravila koje ste sami odredili.

   Sporo se vraćajući u stvarnost, profesor je postajao svestan istine o svom životu, koju je do tada

   samo naslućivao.

* * *

   УКАЗ черевићанов

   г Аутор ове приповетке ние међунама овај пут .отсутанје те  уз малу вероватноћу у   обрнуто   на евентуалне коментаре неће одговарати. но састав  је преднама. живот му   можемо удахнути

   1.анализомга

   2.описом личних искустава  у сличним ситуацијама,

   3.или пак применути професоров метод па се покушати текстом настављати на неког однас

   започету тему, обликујући натај начин заједничку блог причу.

   рецимо .