Umetnik u okruženju, Grozdanić, Tartif, Bube u kontekstu

Bez publike

Ako pokušamo da odgovorimo na jedno važno pitanje: da li postoji interes šire publike za savremene vizuelne umetnosti? – suočićemo se sa nužnim razmišljanjem o tome ko u datim ekonomskim i političkim uslovima ima motive, interesovanje i potrebe da prati dešavanja na lokalnoj i internacionalnoj sceni. Možemo takođe pretpostaviti da je publika koja bi mogla ili morala, iz profesionalnih ili ličnih razloga, biti zainteresovana za datu umetničku produkciju, kao za oblast generisanja i predlaganja kulturne, društvene, ekonomske ili političke refleksije, inovacije, prevrednovanja ili eksperimenta, iz više razloga potisnuta i proređena političkim i ekonomskim dešavanjima. Kreativni profesionalci koji bi opsluživali industriju, državni i prosvetni aparat, političke partije, i na kraju krajeva samu kulturnu produkciju, zauvek su nestali sa spiska stanara i potrepština tranzicionog društva. Ono što je potrebno privredi, kulturi i naravno politici tog društva su reproduktivci, bez stvaralačkih i istraživačkih ambicija. Evo jednog indikativnog primera iz prijateljske Slovenije: mlad inženjer, specijalista za računarske sisteme, predlaže upravi industrijskog koncerna u čijoj filijali je zaposlen, ideju - inovaciju za unapređenje ukupnog procesa proizvodnje. Kako je međutim zaposlen tek u fabrici u Sloveniji, koja delovima opslužuje veću fabriku u Nemačkoj, brzo je dobio opomenu da fabrika i pozicija u kojoj se nalazi nisu mesto za kreiranje novih već za održavanje postojećih proizvodnih procesa. Inovacije u pogledu uspešnijeg održavanja postojećeg procesa mogu biti dobrodošle, ali inovacije u višim sferama proizvodnog sistema, nisu očekivane niti poželjne iz pravca dotične fabrike. Drugi indikativan primer: nedavno je veći broj ovdašnjih najboljih mladih specijalista i specijalistkinja bio na profesionalnoj praksi u jednoj zapadnoevropskoj zemlji. Uz svu različitost njihovih utisaka, jedan ipak preovlađuje, a taj je, da su u preduzećima u kojma su gostovali bili potpuno isključeni iz bilo kakvih važnijih poslova i procesa, šta više, njima nije bio dozvoljen ni pristup ili uvid u te oblasti ili “odaje”, iako je upavo to bio  jedini mogući smisao njihovog “usavršavanja”. Kakvi su motivi takve pretpostavljene publike, izložene diskvalifikaciji ili uravnilovci tranzicionog kapitalizma da se odaje porocima inovativnosti, kreacije i uopšte, razmišljanja o svetu u kojem žive? Upravo zato je svaki pokušaj da se uspavanoj publici nešto poruči putem radova savremenih umetnika i umetnica vredan svake pažnje.

Na ovom mestu situacija se međutim usložnjava, jer, ambiciozna savremena umetnička produkcija prepoznaje se, barem najvećim svojim delom, formacijski i koncepcijski upravo u neslavnoj ulozi – dekoracije ili pukog održavanja postojećih političkih i ekonomskih procesa i sistema. Ti procesi i sistemi  mogu se nazivati reformom, tranzicijom, mogu biti artikulisani kao jasno zacrtani programi, ili kao poznati put iz tačke A u tačku B, kao tehnika prevazilaženja razlika, prelaska iz jednog lošeg stanja u drugo, bolje i “naprednije”. Razmislimo samona čas o nizu tehničkih i (pod)izvođačkih naziva ngo-a koji se bave kulturom u tzv. Istočnoj i Jugoistočnoj Evropi: Remont (Bg), Rotor (galerija u Gracu, Austrija, koja se intenzivno bavi umetnošću tzv. Balkana), Vector (Jaši, Rumunija), dva-tri Generatora, Napon (N.Sad), Platforma 9.81 (Zagreb), Otvoreni put E-761 (Užice, Požega, Čačak, Kraljevo), Stacion (Priština), Stanica (Beograd), Stanica (Žilina, Slovačka). Pogledajte mehanicistički dizajn Rex-ovog sajta, a na kraju krajeva i ime i moto projekta Flux (Modernizacija svuda!), koji lično koncipiram i vodim : ). Svi takvi nazivi direktno ili indirektno govore o zadatoj potrebi, imperativu prelaska jasno zacrtane putanje, o nekakvom tehničkom održavanju i podržavanju društva i njegove kulture na toj putanji, servisiranju i podmazivanju jednog neupitnog političkog i ekonomskog procesa. Naravno, postojanje višeg razloga i proverenog znanja o tom procesu, o njegovim uzrocima i posledicama je iluzija na koju rado pristajemo.

Bez univerzalnog jezika

Moj je utisak da, u fabrikaciji pomenute iluzije, kao i mnogi drugi umetnici i umetnice, i savremeni umetnik/direktor Grozdanić nastupa kao neki kontrolor kvaliteta, ili kao pogonski inženjer. On zna i beleži gde škripi i zapinje modernizacija, gde se vrluda sa zacrtanog puta. Njegove skorije skulpture i radovi,  sugerišu da se prepreke lako lociraju i prepoznaju u ovdašnjoj crkvi, njenoj moralnoj nedostojnosti i iskvarenosti. Kako Grozdanić, po sopstvenim rečima, ne proizvodi skulpture, već odnose među ljudima, diskusiju i time tzv. public awareness o toj iskvarenosti i opasnoj nesposobnosti društva da se istom uopšte bavi, možemo se pozabaviti karakterisitkama takvih odnosa i eventualnih odjeka njegovog rada. Podsetimo se prvo na neke već postojeće odnose i odjeke datih tema, reference značajne za jedan od, u Grozdanićevim ne-skulpturama tretiranih problema - Pahomijeve avanture. Prvi odjek koji bi mogao da bude važan je pokazana korupcija i beščasnost sudskog sistema, koji, barem do sada, najgorim mogućim zloupotrebama pokušava da omogući grešnom Pahomiju da se izvuče, ako ni zbog čega drugog, a ono da mu se ne bi posle dodatno sudilo u zatvoru. Ali, Pahomiju to ipak ne dozvoljava običan narod - kreativna pastva. Sistemom mobilne telefonije cirkuliše tipična narodna podrugljiva pesmica, u kojoj se kroz verno odglumljeno svešteničko pojanje deca usrdno pozivaju na raznovrsne seksualne činove.

Iako se ovakvim stvaralačim konceptom (donekle u maniru Indexovog radio pozorišta), bespoštedno kritikuje i tako osetljiva tema ko što je zlostavljanje dece ili pretpostavljena profesionalna mizerija sveštenika, njeni autori se koriste svima prepoznatljivom formom i jezikom - vrlo pojednostavljene rugalice. Grozdanić se međutim, u svojoj podjednako bespoštednoj kritici, koristi i jezikom internacionalne savremene umetnosti, tj. stvaralačkim rešenjima i stilom poznatih savremenih umetnika, Maurucija Katalana i Braće Čapman. Dok na nekom planu modernizacije i unapređenja proizvodnje skulptura u JI Evropi takvo korišćenje već postojećeg stila i ima izvestan tehnički doprinos kao i značaj za kulturnu razmenu, na planu značenja i razumevanja radova lako dolazi do indikativne zabune. Šta bi posetilac ili posetiteljka neupućena u dešavanja na svetskoj umetničkoj sceni mogla pomisliti o datim skulpturama? Ako izuzmemo feudalnu pakost npr. jednog N. Čanka, koji se na osnovu ovakve produkcije moze naslađivati ekskluzivno regionalnim kulturnim slobodama, ili takođe feudalnu jarost jednog V. Ilića, koji može uživati u bolu nanesenom nesuđenom velikomučeniku, većina vladajuće feudalne elite najradije bi rekla Grozdaniću: šta ti sad pa ovo znači?? Međutim, svima kojima treba, Grozdanić ili neko od pojaca/teoretičara koji prate njegov rad može došanuti da to nije ništa drugo do hrabra replika poznatih evropejskih i svetskih umetnika, koji dolaze, gle, iz istog smera odakle i u uputstva o modernizaciji voća, evropeizaciji pejzaža i obaveznoj nedeljnoj grobnoj tišini u gradovima i selima koja su potpisala SSP. Naravno, svi stake-holders van onog dela vlastele navikle na feudalnu anarhiju (npr. Velja, Bidža, Palma, Čanak, Verko) tu ućute jer, ko bi ga znao, možda loše mišljenje o replici Braće Čapman može ugroziti neki privredni angažman, nikad se ne zna šta sve piše u tim silnim papirima. Pretpostavljenoj manje upućenoj publici međutim, Grozdanić se samo plemenito ruga. Ko im je kriv što ne poznaju savremenu umetnost, neka misle da je to samo Pahomije koji je natako double decka, i nek se nerviraju. Neka se zgražavaju nad zgromljenim patrijarhom kad ne znaju za Mauricija. Pardon, smejati se ljudima koji ne znaju zašto im se smejete ili rugate jeste čista diskriminacija i njoj je ovde i mesto jer je ona neophodni element eksploatacije ekonomskih tj. kulturnih i obrazovanih feudalnih elita nad nekulturnim i neobrazovanim kmetovima. Ovakav rad savremenog umetnika postaje znači medij prepoznavanja obrazovanih i upućenih, onih koji znaju za jadac, koji znaju da je put, stil ili metod produkcije već odavno negde usavršen i ostaje samo taj zadatak da se gotovi modeli implementiraju i održavaju i na drugim dostupnim rezervnim kulturnim i ekonomskim prostorima. Ali na stranu ove preterane i crne misli, niko ne može da spori da je rad “Pahomije na Bulevaru Sumraka” dao izuzetan doprinos slobodi umetničkog izražavanja i na tome treba svakako autoru odati priznanje.

Bez katarze

Uporedimo Grozdanićeve radove sa radom jednog davnijeg umetnika koji se bavio moralnim licemerjem, Molijera, igra se npr. vrlo uspešno u JDPu njegov komad Tartif. Glumac Dragan Mićanović u ulozi Tartifa, možda odlično demonstrira neuspeh ovdašnje kulturne i umetničke produkcije da se sveobuhvatno pozabavi savremenim licemerjem. Isto se danas ne začinje niti iscrpljuje u jednodimenzionalnoj lascivnoj pritvornosti lažnih bogomoljaca kako ga Mićanović daje u svom izvođenju, već upravo u normalizovanoj, upristojenoj i time nevidljivoj pohlepi i siledžijstvu “pristojnih” ljudi na i oko vlasti. I Grozdanićevi radovi kao da ustvari oduzimaju svaku dimenzionalnost problemima kojima se bave, dekomponujući njihove složene parametre, i gurajući ih maltene u polje metafizike. Odatle ćemo ih, svejedno, lako izbaviti upravo radom Slavka Bogdanovića, izloženim trenutno, zajedno sa još jednim Grozdanićevim radom u Magacinu, u okviru izložbe “Simptomi singularizacije”. Bogdanović nam, sasvim nemetafizički, predstavlja niz citata iz publicistike ili istorijske i sudske dokumentacije o stabilnom kontinuitetu progona i satiranja drugačijemislećih i drugačijebivajućih od strane srpskih vojnih i političkih snaga. Dok nas ovaj, još uvek ne-tragedizovani niz zločina i potiskivanja zločina možda i ne obaveštava o nečemu što već nismo znali, ipak Bogdanović uspeva da formatira jednu koncepcijsku osu, oko koje se može zasnovati neka emancipatorska politička i kulturna logika. Gledalac se u Bogdanovićevom radu suočava sa nečim što već zna, ali i trpi, dakle sa nenapisanim receptom i zadatkom denacifikacije kulture i politike, pa to zaista može i inspirativno i katarzično delovati na svest i savest. Sva argumentacija koju koristi ovdašnji nacifikovani istoriografski aparat raspada se kao jeftina iluzija pred ovom kritičnom masom jednostavnih zapisa očevidaca. Grozdanićev rad “Made in China” na istoj izložbi, međutim, izopačava, naopačava, ali i infantilizuje istaknute predstavnike tih i takvih ideologija, koje očigledno uspešno vladaju današnjom a i pređašnjom SPC. Time, možda i nehotice, umetnik oduzima bilo kakav izlaz ili ishod svojim protivnicima, preterano uživajući u njihovoj imaginarnoj prikovanosti za stub srama. Usled važne činjenice da protivnici ipak nisu prikovani za takav stub, ovaj Grozdanićev rad dolazi u opasnost da postane neka vrsta imunološke vežbe, koja SPC-i upravo i ne treba da dozvoli ono što Vojislavu Šešelju dozvoljavaju sudije u Haškom tribunalu: da se, izazvan podastrtom mu profesionalnom solidarnošću glavnog sudije i opštom procesualnom i sudskom neutralnošću na kojoj isti taj sudija insistira, stalno iznova artikuliše u svoj svojoj ljudskoj i političkoj bedi.

… ali sa štitnicima za kolena

Ako se vratimo Molijeru, to jest glumcu Mićanoviću kao Tartifu i konkretno Tartifovom kostimu u ključnoj sceni, on se, skrušeni bogomoljac, izazvan ženskim čarima, pojavljuje u korsetu, seksi gaćicama i gle: štitnicima za kolena, u istom dezenu i mustri kao i korset i gaćice. Dakle, za svoje neprekidno klečanje pri bezbrojnim i bezbojnim molitvama, Tartif nam se snabdeo ublaživačima bola u kolenima. Da li se na sličan način i Grozdanić snabdeo nekakvim ublaživačima bola, saopštavajući nam svoje ideje sa naizgled vrlo udobnog mesta: direktora jednog muzeja savremene umetnosti? Šta ćemo, međutim, ako je stajanje na stranu prosvećene reformističke elite, sa jednog takvog mesta, gde vas ta ista elita jedino može i dovesti, pre udvorištvo nego hrabrost i pre konformizam nego subverzija. Pitamo se, da li umetnik, snabdeven takvim branicima svoje stvaralačke pozicije, može publici postaviti i malo škakljivija pitanja, onakva zbog kojih bi, kao i neke Molijerove komade sam kralj (inače, u ono vreme, relativno prosvećeni reformista i zaštitinik njegovog umetničkog rada od kulturno zaparložene feudalne elite), neko morao da njegov rad potiskuje i cenzuriše. Da li bi time umetnik, kao što je na izvestan način možda i Molijer težio (npr. sa očiglednim istovremenim simpatijama i antipatijama prema svom Don Žuanu), uspevao da naznači i ocrta zaista jednodimenzionalno moralno stanje društva, znači bez flertovanja sa stranama u sukobu. Zamislite umetnika ili umetnicu koji ovde ustaju u odbranu homoseksualne ljubavi, ili jos strašnije i skandaloznije - prava dece na seksualni život? Zamislite tu hrabru burlesku, koja bi kod konsternirane modernizacijske elite provocirala “razumevanje” za Pahomija, koji je eto, možda samo ucveljeni ljubavnik a ne sme to da prizna jer bi mu se onda sudilo u crkvi na gori način nego u zatvoru? To su moguće ozbiljni izazovi za savremenog umetnika, teme na kojima se otkriva licemerje ideologije i sistema, okriljeno njihovom ekonomskom i političkom suštinom, dakle teme mnogo umetnički izazovnije i stvaralački zahtevnije od prežvakanih mana izabranog konkurenta u borbi za vlast; što je, međutim, svakako izazov za savremenog direktora. Da, savremena umetnost i jeste neka vrsta religije kulturne elite, ogrezle u porok žmurenja nad opštim političkim i kulturnim zaostajanjem-kroz-reforme i Grozdanić, na kraju krajeva, kao da bira da dezavuiše i mrcvari već poraženog i deklasiranog konkurenta, protivnika kome su btw. i pastva i narod izrekli sud, nego da postavi neko ozbiljno moralno pitanje svojim poslodavcima i publici.

… za re-entry shock

Što je najzanimljivije, i sam taj utisak koji ostavlja npr. Grozdanićeva skulptura “Pahomije na Bulevaru Sumraka” je, svejedno, nejak. Čisto sumnjam da proizvodi bilo kakve ozbiljne odnose i odjeke. Nerazumljivost, a možda i nepostojanje bilo kakve ozbiljne poruke ovog rada (sistem Katalan-Braća Čapman već misli za nas, mi samo treba da ga primenjujemo u našoj provinciji) i histerisanje legalista stvaraju samo nepotrebnu zbrku. Prozvesti pornografski prizor može biti umetnički čin, ali Grozdanić zaboravlja na ideološke činioce i preduslove pornografije, koje na najbanalniji i najtačniji način može ilustrovati i činjenica da se upravo u vreme pripreme Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju pojavljuju i prvi pornografski sajtovi u Srbiji. Umetnik dakle zaboravlja na zakonitosti žanra, tako da sam rad nije ni pornografska scena već pre bogobojažljiva ilustracija ljudske slabosti i profesionalne posrnulosti. Grozdanić nam druka intimu posrnulog autoriteta, upravo ono što pornografija otkriva i slavi. Ignorišući time dostignuća pornografije u razumevanju fascinacije savremenog potrošača ideološkom konjunkturom rada, učenja, autoriteta i kulturnih razlika, koje se tako jasno ocrtavaju na licima glumaca i glumica, koreografiji i kastingu porno filmova, ignorišući dakle dostignuća savremenog kapitalizma, Grozdanić se zapravo vraća tj. nesvesno i prilagođava feudalnom dobu. Na mestu savremene umetnosti i uopšte izložbi, izlaganja vrednosti i retkosti a time i prava na klasifikovanje i tumačenje poretka stvari i samog sveta, dakle, na onom strukturnom mestu koje sada zauzimaju galerije i muzeji i uopšte izložbe kao javni događaji, tada je postojalo javno kažnjavanje, tj. pogubljenje ili sakaćenje nedostojnih pojedinaca, koje umetnik nespretno dočarava pa sasvim nenamerno i priziva ovakvim radom. Izvesnim perverznim tehničkim savršenstvom, “perverzionizmom”, umetnik kao da nas vraća feudalizmu bliskoj, verističkoj vezi greha i kazne. Ali, kao i na Konjovićevoj slici “Mali ministrant”, gde kroz svežinu i razigranost boja figure i opreme ministranta, ipak prodire institucionalni smisao njegove funkcije i opreme, gde dakle sasvim pismen modernistički temat i kolorit ne mogu sakriti ni potisnuti efemernu poziciju i funkciju ove asistentske dužnosti u crkvenoj službi, i Grozdanić se, srećom, ovde, u sopstvenom institucionalnom okruženju, javlja poput nekog malog replikanta, gde njegov asistentsko-ministrantski rad, rad na poštovanju i održavanju moralnosti društvenog procesa koji pobožno zagovara, biva izgleda izvrnut i infantilizovan u sasvim razumljivu u prihvatljivu pohlepu savremenog umetnika za kontradiktornom javnom afirmacijom i savremenog direktora da se predstavi kao moralna gromada - disident na vlasti. Njegova profesionalna savest, umetnička veština i pismenost u izboru medija mogli bi međutim i da nas u jednoj većoj meri poštede trijumfalnog intelektualnog siledžijstva nad protivnicima i nad neupućenima.

Bube u Kontekstu

Evo, uporedite i sami Grozdanićev moralizatorski opus sa sofisticiranim i emotivno duboko proživljenim pričama o ljubavi učesnika i učesnica izložbe “Bug” koja se održava u galeriji Kontekst (samo do 20. Juna!!) a imate radove ovih umetnika i umetnica i na vrlo zanimljivoj godišnjoj izložbi studenata FLU. Ovi jednostavni umetnički zapisi o ljubavi, zabranjenoj ljubavi, porodičnoj ljubavi, ljubavi prema deci ili ljubavi prema modelima ljubavi - zamišljanim ljubavnicima i ljubavnicama, uverava nas da je na FLU, uprkos svemu, ili možda baš zbog svega, stasala jedna grupa stvaralaca i stvarateljki koja trenutno ima motiva, snage i znanja da se bavi ključnim aspektima društvene emancipacije, dakle izazovima oslobođenja od porodičnih stega, od kulturnog i političkog ostrakizma prema drugima i drugačijima. Ako se podsetimo da sama reč emancipacija potiče od: “osloboditi se od starateljstva i uticaja porodice…”, moramo se odmah i zabrinuti upravo zbog skore sudbine ovih mladih umetnika i umetnica, naime njihovog očekivanog ulaska u jednu novu konzervativnu porodicu tj. stupanja na ovdašnju scenu vizuelnih umetnosti. Iako sa najvećim čuđenjem možemo konstatovati da je ova grupa uspela da se unutar jedne institucije bavi temom ljubavi, upravo onom temom koju svaka institucija potire i ignoriše, ljubavi prema, pa ako hoćete, i sopstvenom poslu, bolje da odmah budemo pesimisti u pogledu sposobnosti i mogućnosti ovdašnjeg kulturnog, političkog i institucionalnog okruženja da ovakav dragoceni odskok primete i podrže. Ili?