Silovanje Transformersa

Kada sam bila mala, moj stariji brat Viktor  i ja smo obožavali da gledamo „Transformerse", „Nindža kornjače" i „Robotek" . To su nam bile top tri crtane serije od kojih su morali špahtlom da nas stružu da ne zaginemo pred teve kutijicom.

Elem, skroz smo bili naloženi na škpškpškpzukškruip (khm, zvuk transformisanja), prateći bez daha kako se Transformersi šibaju sa onim zlim metalnim tranzistorom zkrsrszszkškrzukruip od Megatrona, Nindža kornjače su pravile froncle od Bibopa (mutogen-nosorog) i Rokstedija (mutogen-gicoš), a tek Robotek...bože... jedan od najlepših animiranih SF serijala koji sam gledala.

I dalje mi se steže knedla u grlu da li će Rik uspeti da osvoji svoju ljubimicu (koja je btw neviđena lujka) i da li će uspeti da se izvuče iz utrobe svemirskog broda u kome su bili izgubljeni. A tek  klonovi, pa neviđeno mračni i zli vanzemaljci, androidi, roboti, kolaps, opustošene planete, apokalipsa, napad, rat, ljubav, snovi... wow.

No, da se vratimo mojim ljubljenim transformersima. Za one koji nisu upoznati sa serijalom u pitanju je, znači, hrpa robota sa druge planete  koji su momentalno skriveni u njihovoj bazi na zemlji, imaju oblik kamiona (kao npr. Optimus Prajm, glavni baja, vođa, on je bio neviđena šleperčina), raznolikih automobila (Bamblbi je bio recimo žuta buba, mica od robota) i imaju mogućnost transformacije u osnovu ljudskog tela, ali sa sve atributima njihovog prethodnog stanja.

Njihovi glavni protivnici su taj metalac Megatron i njegova kompanija, koji su više kao borbeni avioni koji takođe imaju mogućnost transformacije u ljudsku  robotsku formu, ali naravno načičkani su avionskim delovima i slično.

Nedavno, odnosno pre par meseci je bila cenjena premijera čuvenih „Transformersa", u režiji Majkla Beja (stresem se kad čujem ovo ka čing la ling, sucky sucky five dolla' ime).

Najzad... na velikom platnu, pravi film, neviđeni efekti, divna priča, divni transfomersi, simpatični likovi...(tako sam barem ja mislila). Toliko sam se radovala!

Jedva sam čekala da se ušuškam u crvenu, somotsku stolicu, da se zabijem k'o žaba u vodu, ispružim nožice eventualno ako ima mesta na sedište ispred, mlataram prstima na nogama i da uživam u euforiji mog nedavnog klinaštva i sreća, sreća, radost!!!!

NO... uskoro je usledio takav anti klimaks, da ja i dan danas patim od tog šoka.

ONI SU LADNO PRESIlOVALI BAMBLBIJA U PORSHE KARERU, ALO!? Bamblbi je slatka, žuta folksvagen ebena BUBA, nije KARERA, i natakli su  mu još da jadnik priča preko radija?! Preko radija?!!?!? Možda je neko mislio da je to duhovito?

Ha...ha...evo plače mi se od smeha. Kako su se samo usudili? U glavnoj ulozi je bio neki krajnje bezvezni klinac, koji ima facu za neku sitkom seriju sa nekom balavicom, cicojkom ala sva sise, dupe. Moooooolim??? Ma daaaaaaaaaaaaj!!!!

Odjednom sam bila svedok kako se saga o transformersima pretvara u holivudsku džunglu atrakcije, vrhunskih specijalnih efekata, sa kraterima od dramaturških rupa, sa likovima koji su toliko bezvezni da sam ja navijala do kraja filma da svi pocrkaju onom najbolnijom, najlaganijom smrću, da im zabijaju eksere pod nokte, da im čupaju zube, da im...

Pa Transformesi mog detinjstva su bili pričljivi, skromni, pitomi, zezatori, spremni za akciju, oni, Transformersi su bili u glavnoj ulozi, a ne neka sisojka...

Mogli su da naprave topao film za klince, sa svim aspektima dobre, stare, tradicionalne priče, bilo koje priče... a ne ovo...oćemojošlove đubre.

Majkl Bej je sa svojim milionima mogao da napravi čaroliju, nedođiju, ali ne!  Pa čak ni tuče nisu bile smislene, nego ide kao neka apsolutno suluda priča, pa odjednom ovi krenu da se transformišu, pa se šibaju pola sata (čemu zaista skidam kapu, specijalni efekti su iznad genijalnog, koliko su pedantno urađeni, svaki delić, sve, ali ne možeš specijalnim efektima pokrivati neviđene rupe u priči, to se prosto vidi i to je prosto dosadno i samo klincima od pet godina koji nisu čuli za prave Transformerse i nekim frikovima bez ukusa može da se svidi to razdrndavanje na svakih pet sekundi, što bi u principu i bilo okej da su likovi i priča bili u skladu, međutim NISU), pa onda se nastavlja nebuloza od dijaloga do „razvijanja" odnosa...ma božemesačuvaj.

Pogotovo scena kada nerd od Sema najzad savata napucanu lujku da je odveze njenoj kućici u Bamblbiju (kareri?!?!?!?!?) i dobroćudni Bamblbi naravno skrene ka provaliji da gledaju zalazak sunca nasuprot negaciji njegovog novostečenog gazde.

I zaista, pogled beše prelep, empatični robot-auto pušta na radiju neku kretensku romantičnu pesmu a la „lets get it on" i ova mala sisedupe (koja btw izlazi sa „najboljim" frajerom u celoj školi, ona je popularna, mož' misliti) otvara haubu u slowmotionu, rastegne svoj zategnuti stomak na kome se cakle sveže, slane kapljice znoja, turi svoj raskalašni dekolte u srećnog kareru Bamblbija i krene da pro-fe-si-on-al-no prčka po delovima i kaže onakousput sa sve uzdasima i jako hevi ozbiljnim tonom soft pornića...

Sisedupe:  - Znaš ja sam inače ekspert za automehaniku, moj tata je u zatvoru i sve sam naučila od njega, automehanika mi je u maloj bradavici mog grudnjaka, eto sva sam ti genije za automehaniku, ima da ti popravim ovo, će bude cakum pakum.

Nije baš tako to rekla... ali to je tako odzvanjalo u mojim ušima!!!

I naravno ona odlazi kao seksi podmornica, gega se na svojim visokim štiklicama i ostavlja ga... da bi se oni na kraju ipak uortačili, spandrljali, smuvali, on je uvatio za sisu I JUPI JAJ JEJ! Eto ti filma... a meanwhile se Megatron i Optimus ubiše od tabačine ali su svi dobili jedno veliko TRT od svega toga.

Da ne spominjem patetični Optimusov monolog na kraju filma. Dijalog se radi kao zadnji u scenariju, dijalog ne služi da spasi i objasni situaciju sem ako to potiče iz karaktera i ako situacija to nalaže, znači spontanost! A sad je našao i Optimus da mi priča epsku SF fantastiku na kraju kako bi svi klindžovi jedva dočekali da vide i silovanje transformersa broj dva.

Što se mene tiče bolje da su napravili ekstravagantni pornić a la Luis Royo, nego što su stvorili ovog uništitelja dobrih, kvalitetnih crtaća na kojima su mnogi odrastali, divili se i voleli ih.

Toliki strah od neuspeha i zatupljivanje publike me strahovito zamara. Da su uzeli bilo kojeg drugog režisera... Recimo Ridli Skot bi mogao da preuzme takav izazov i napravi jedan veliki film za male ljude. Alfonso Kuaron bi isto bio odličan, pogotovo što mu se svi filmovi toliko razlikuju, bila bih sigurna u njegov uspeh... Ma bilo ko sa iole malo srca!

Nemam pojma. Ali znam da mi je krivo i da tu slabo šta može da se učini sem da možda treba pustiti da zlatna groznica preraste u takvu dekadenciju da publika najzad shvati kakvo đubre joj se servira. I pruži revolt, protest i otpor.

Do tada, toplo preporučujem nordijske filmove, pogotovo danske. Oni se ozbiljno sukobljavaju sa vremenom specijalnih efekata i holivudskom formulom, i nude visokokvalitetnu lepezu uspešnih primera na koje sve načine može da se napravi film, a da bude svež i upadljiv, bez glomaznih tehničkih intervencija.

Danski film je tek od skora počeo masovno da se dokazuje i da izbacuje neverovatno talentovane nove potencijale, kao što su, na primer, dobitnik Oskara Anders Thomas Jensen (Pisac scenarija „U Kini jedu pse", „Adamova jabuka", „Zeleni mesari", „Braća"), Lars von Trier („Idioti", „Evropa", „Dogville"), onda Thomas Vinterberg, autor prvog dogma filma „Festen", pa Søren Kragh-Jacobsen, Nicolas Winding Refn (Pusher I,II,III) i tako dalje. Nabrojani autori su uspeli da prikažu da snažna priča nije aut i da opet nalazi svoje zaboravljeno mesto na filmu.