Put za Deronje

Na festival tamburica, koji se za vikend održao u Deronjama, krenuli smo dosta spontano. Prošli vikend, dok smo sedeli u Šansi na Tašu pričali smo da bi sledeći vikend mogli na tamburice, ali je onda neko dobacio da je finale Evropskog prvenstva i priča je, skoro, bila završena...

U nedelju ujutru počeli smo dogovaranje ali mi se činilo da to brzo propada.. Prijatno sam se iznadio kad smo se ipak skupili. Oko 5 sati sam čekao da dođu po mene ortaci.. Beli, Lemi, Ćofi i Sinđa su kasnili dobrih pola sata i krenuli smo ka Deronjama putem ka Zrenjaninu, prošli smo Perlez, Titel i, napokon, Novi Sad. U kolima smo slušali muziku 90tih... I to onu najgoru muziku 90tih: 200 na sat, Samo u snu i sl. Nema veze, ako im se sluša neka slušaju - mislio sam, ali sam im verovatno bio dosadan gunđanjem da promenimo disk. Pet dvadesetpetogodišnjaka (u stvari jedan tek u septembru puni 25) uputilo se u Deronje da sluša tamburice i pre svega majstora - Zvonka Bogdana. Neko bi rekao ko' penzioneri, ali nije me briga.. Elem, Lemi je vozio ali je dogovor, možda i uslov, bio da u povratku ja vozim nazad. Beli je sedeo pored njega i hvalio izbor muzike (znao je i tačnu godinu kada je izašla 200 na sat - respekt:)), dok je tražio prvo mesto da kupi neki čips i sl, a Čofi bio ćutljiv (uživao je u muzici). Između Ćofija i mene, pozadi, sedeo je Sinđa koji je sve vreme brbljao i to baš glasnije o tome koga je Zvezda dovela u fudbalu (čitao je sa svog mobilnog telefona na Netu). Negde pre Novog Sada se ućutao, sve vreme dopisujući se sa devojkom sa kojom se nešto pokačio.

I tako smo srećno putovali već 2 sata... I dalje ne znam koliko ima do Deronja, to vam je selo kod Odžaka, nešto severnije od Bačke Palanke i jedno 40tak minuta od Novog Sada. Kada smo prošli Palanku, pogrešno smo skrenuli i nastavili ka Karađorđevu i Mladenovu.. U tom selu smo tek ukapirali da smo pogrešili put i pitali smo neku babu koja je uspela da nam objasni da moramo ka Baču i da smo malo skrenuli. Pili smo piva, neko neko pivo više, Lemi koji je vozio nijedno.. Ali daleko od toga da smo se napili. Na nekom putu ka tom mestu, ja sam prekinuo monotoniju i rekao da nam se Sinđa ućutao i da već pola sata ništa nije rekao, na šta je on smoreno odgovorio: "Ako napravim neko sranje, nemojte posle da mi serete". Mislim nije on dečko koji pravi neka sranja, ali da ume da zasere - UME! Pogotovo kad se napije i kada se seti neke devojke.. Uglavnom, Lemi koji je iskusio šta znači kad on napravi sranje, pa je tako jednom i batine dobio, rekao je : "Jebote nisi dete, 25 godina imaš.. Nauči da se ponašaš, a ako napraviš sranje ostavićemo te tamo". I tu, usred neke nedođije, kreće glavna radnja. Sinđa počinje da se dere da otvorimo vrata i da hoće da izađe, preko mene pokušava da dohvati vrata i Lemi staje. Izlazim ja, izlazi on i kreće da beži od kola. Ja se derem da ne pravi gluposti i da se vrati.. Ne vredi. Neće. Otišao je već 100 metara i nastavlja. Ćofi ide da popriča sa njim, dok ja odlazim da obavim nuždu. Već je prošlo 8 sati i polako se brinemo da ćemo zakasniti i na finale Evropskog prvenstva. Dok sam se ja vratio, vraća se i Filip koji seda u kola i kaže da nema šanse da ide sa nama, da je ljut i da se kune u sestru da neće. I ne bi to tako bilo strašno da ne počinje već mrak da pada, ili se bar činilo tako, da nismo 200 km od Beograda i 6 km od najbližeg mesta.

Za tih 10 minuta dok smo bili van kola, i Ćofi i ja smo jedva preživeli napad svih mogućih buba, muva, komaraca... Elem, nas četvorica smo u kolima, Sinđa se poprilično udaljio. Šta da radimo? Beli ljutito kaže da če izaći da ga prebije i onda da ga ubaci u gepek ali ubrzo zatim sam zaključuje da 'u kakvom je ovaj stanju, možda on prebije mene ... ne bih da rizikujem'. Sledeća ideja, da zovemo policiju da ga pokupi?:) A šta reći policiji, znate naš drug koji baš i nije nešto pijan - neće više da ide sa nama, jel možete da ga pokupite da ne šeta sam? Mislim, 25 godina ima i može gde hoće.. Smejem se, a plakao bih... Ne znam šta da radimo. Još neki predlog je bio da zaustavimo kola koja idu u suprotnom smeru i da zamolimo nekoga da stane kod njega i da ga pita da ga poveze do sledećeg sela. Možda bi sa njim išao. Ej, zamislite situaciju u kojoj zaustavljamo nekog lika koji se u nedelju uveče vraća kući.. i kao: Slušaj, naš drug neće više sa nama, nešto je prso'. Ajde stani tamo i zamoli ga da idem sa tobom do sledećeg sela. - Šta bi taj lik pomislio? Da li smo normalni? Da li smo manijaci iili sl.? Još nekih 10tak miinuta to traje i nastavljamo ka selu a on hoda u suprotnom smeru. Kasnije je isključio telefon i više nismo mogli, to veče, da se čujemo sa njim. I sada dilema, da li je dobro što smo otišli? Da li smo trebali da ostanemo i budemo uporniji? Šta da mu se nešto desilo ili sl... JBG. Možda vi možete da kažete ali situacija svakako nije svakidašnja.

Stižemo u malo, kako kasnije čujemo, cigansko selo. Festival je na nekoj livadi iza pruge, a ceo ambijent liči na seoski vašar. Zajedno sa nama, neko vreme pešači i lokalni saobraćajac koji nam sve sa onim vojvođanskim naglaskom pokazuje put i priča koliko je ljudi. Beli ga pita da li je bio nekih intervencija, a saobraćajac nam kaže da je za 2 večeri bilo oko 7 bodenja nožem. Nalazimo tv u jednom šatoru i sedamo u prvi red.. Mali TV, i nejasna slika na pokušaju nekog video bima.. Nema veze, tamburaši sviraju - utakmica počinje. Beli zaključuje da su ovde 2 stvari koje najviše volimo - tamburice i fudbal. Onda se ispravlja, još samo žene. A pivo? Pa dobro i pivo. Kraj, ne mnogo interesantnog poluvremena, tamburaši u našem šatoru završavaju i na glavnoj bini kreće majstor i živa legenda - Zvonko Bogdan. Peva Zvonko, pevaju i ljudi ispred bine kao i ljudi pod šatorima. Drugo poluvreme nam prolazi uz njegove pesme a čim se fudbal završio našli smo se i mi ispred bine. Srećni što je Španija pobedila pevali smo i mi:

Svaku ženu volim ja
Bila ona plavuša, smeđa il garavuša
svaku ženu volim ja

Mnogo žena srećem tad
svakoj blagi osmeh dam
dal je poznam ili ne
ni jednoj se ne rugam....

Tu su i osmesi i žene.. Sve.. Većina starogradskih hitova u Zvonkovom repertoaru, a najveći broj njih su upravo njegove pesme. Super je atmosfera, za mene mnogo lepša nego Trubači i zato, recimo, nikad nisam ni imao želju da odem u Guču.

Njegov nastup označava i kraj festivala, ljudi polako kreću kući a mi sedamo na po još jedno piće u šatoru. Pljeskavice, koje smo platili 200 dinara, bile su katastrofa a pivo nije bilo preterano skupo. Kasnije krećemo do kola i zatim sledi put u kojem smo ipak promenili muziku 90tih nekim starogradskim i kafanskim hitovima.. Peva se u kolima, veselo.. Dovozim prvo kola do mene, da bi oni kasnije nastavili.. Već je oko 3, ali ja nisam mogao odmah da zaspim zbog toga što sam počeo da razmišljam šta se desilo sa drugarom koji nam je pobegao u nekoj šumi.

Ipak, bilo je dobro.. Ništa spektakularno, reče Beli.. Meni je bilo do jaja, reče Lemi. Da, bilo je dobro.

Elem, Sinđa je Ćofiju pustio poruku da je stigao kući (ponedeljak 13h) ali još uvek ne želi da priča ni sa kim od nas. Njegov povratak je zanimljiv jer je verovatno pešačio sat vremena do sledećeg sela, tamo prespavao i tražio prevoz do Bačke Palanke, pa Novog Sada, pa Beograda.. Uglavnom važno je da se vratio živ i, nadam se, zdrav. Ujutru sam bio kontuzovan na poslu ali evo do kraja nedelje uspevam da se oporavim, mnogo bi bolje bilo da je Zvonko bio u subotu i da se tako izbegne i utakmica. No, dobro.

post je objavljen i na www.gDestinacija.com