Tri godine

Autor: Rodoljub Šabić 

Pre nekoliko dana, navršilo se tačno tri godine od kada je Poverenik za informacije od javnog značaja počeo faktički da deluje na planu zaštite slobode pristupa informacijama. Za Poverenika sam izabran pola godine ranije, u decembru 2004. godine, ali sam nečijom namerom ili neverovatnim propustom bio lišen najosnovnijih pretpostavki za rad. Poverenik na raspolaganju nije imao nikakve prostorije, nijednog saradnika, ni dinar državnog novca.

1. jula 2005. godine su obezbeđeni minimalni uslovi za početak rada. Od tada je  registrovano 4668 predmeta, većinom žalbi, a rešeno 3928. Oko 90% onih kojima su prethodno bile uskraćene informacije od javnog značaja, dobili su ih nakon obraćanja Povereniku za informacije. Oko 7% žalbi je odbijeno ili odbačeno. U nekoliko procenata, kad informacije nisu dobijene ni nakon naloga Poverenika, razlog je to što Vlada Srbije, čija je to zakonska obaveza nije aktivirala mehanizme za obezbeđenje izvršenja odluka Poverenika.

Radi edukacije zaposlenih u organima vlasti, građana i novinara, Poverenik je, uglavnom, u saradnji sa civilnim sektorom realizovao veoma veliki broj seminara. Objavljeno je više izdanja vodiča kroz Zakon, uključujući izdanja na svim jezicima nacionalnih manjina. Objavljen je i Katalog organa javne vlasti koji obuhvata oko 11 hiljada subjekata.

Ovi statistički podaci govore da smo, moji saradnici i ja, uspeli da postavimo na noge novi državni organ. U prilog tome valjda govore i zaista dobre ocene i formalna priznanja domaćih i stranih eksperata, SE, EU i OEBS-a, udruženja novinara, i što je najvažnije, građana.

Ono što je urađeno, urađeno je iz neadekvatnog prostora, sa nekoliko puta manjim brojem saradnika i uz značajno manji utrošak budžetskih sredstava u odnosu na predviđene. To nije loše, međutim, nikako nije dobro što se rad u neadekvatnim uslovima negativno odražava na ažurnost delovanja Poverenika. Tako, u ovom trenutku, u Službi Poverenika ima oko 750 još nerešenih predmeta, dakle toliko da bi moglo biti dovoljno za angažman cele Službe Poverenika do kraja godine, čak i kad nijedna žalba više ne bi stigla. A stižu, naravno, najmanje 100 i više mesečno. Gotovo je apsurdno, najblaže rečeno teško je shvatljivo, trogodišnje nerešavanje veoma opterećujućeg, a za državu ipak trivijalanog problema prostora, utoliko pre što se npr. Nacionalnim programom za integracije Srbije u EU i predlogom Zakona o zaštiti podataka o ličnosti predviđa veoma značajno proširenje delokruga pa samim tim i dalje uvećanje obaveza Poverenika za informacije.

Ostvarivanje evropskih pravnih standarda nije stvar lepih želja i priča, već realnog života i prakse i zato, kako to kaže već pomalo oveštala, birokratska ali tačna fraza,  zahteva i potrebne administrativne kapacitete i odgovarajuće normativno okruženje.

Izgradnja administrativnih kapaciteta podrazumeva, uz ostalo, obavezu Vlade Srbije da konačno, bez daljeg odlaganja obezbedi adekvatne uslove za smeštaj i rad Službe Poverenika za informacije i što je još važnije aktivira mehanizme za obezbeđenje izvršenja odluka Poverenika i za odgovornost prekršioca Zakona.

Kao što je poznato, Zakon predviđa da su, za organe vlasti, rešenja Poverenika obavezujuća, što znači da stoji pretpostavka da će uvek biti izvršena. Ipak, za svaki slučaj Zakon je predvideo da u slučaju potrebe izvršenja rešenja Poverenika obezbeđuje Vlada Srbije.  Od početka primene Zakona do sada, Vlada bukvalno nijedan jedini put to nije učinila. Broj neizvršenih rešenja Poverenika nije veliki, reč je o nekoliko procenata od ukupnog broja, ali ovaj problem ima veliki principijelan značaj. Ovakav odnos Vlade prema obavezama koje ima radi ostvarivanja Ustavom i Zakonom zajamčene slobode pristupa informacijama objektivno predstavlja (in)direktan poziv na kršenje te slobode.

Što se tiče prekršajne odgovornosti za one koji krše Zakon, tu stvari stoje jedva nešto malo bolje. Dakle, iako je samo iz Službe Poverenika ministarstvu nadležnom da pred prekršajnim organima pokrene odgovarajuće postupke prosleđeno preko 1700 predmeta, a broj realno učinjenih prekršaja je i višestruko veći, broj zaista pokrenutih postupaka jedva je nešto iznad 100, a kažnjeno je možda dvadesetak ljudi. Problem odgovornosti ne treba vezivati samo za neosposobljenost ministarstva da vrši ovu funkciju. Naime, čini se da je prilično očigledno da i dobar broj prekršajnih organa „nije raspoložen“ da da svoj doprinos zaštiti prava na slobodan pristup informacijama. Ilustrativan primer u tom pogledu može da predstavlja pokušaj NVO Inicijativa mladih za ljudska prava da pokrene prekršajni postupak protiv ministra za kapitalne investicije. Zbog uskraćivanja informacija o obimu određenih investicija u opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa ova NVO je u junu 2006. godine podnela zahtev za pokretanje prekršajnog postupka gradskom sudiji za prekršaje. Nekoliko meseci kasnije sudija ih je obavestio da će zahtev odbaciti kao neuredan, jer ne sadrži imena ministrovih roditelja. Inače, zahtev je sadržavao i adrese stanovanja i radnog mesta ministra, i njegovo ime i datum rođenja.

Ne znam kako, NVO je pribavila i tražene podatke i dostavila ih sudiji za prekršaje. Nakon toga, više od godinu i po dana, od sudije nije dobila ništa. Ali, naravno, nije teško pretpostaviti šta će jednom dobiti – rešenje o obustavi postupka zbog apsolutne zastarelosti. Treba li uopšte komentarisati kakvu će poruku sud, na taj način, poslati javnosti?

Usklađivanje našeg pravnog sistema sa evropskim standardima podrazumeva obavezu hitnog usvajanja i stvarne primene nekoliko komplementarnih zakona, od kojih u mnogome zavisi kvalitet ostvarivanja slobode pristupa informacijama. Na prvom mestu je svakako Zakon o zaštiti podataka o ličnosti. Njegovo usvajanje i funkcionalna primena su važni ne samo radi približavanja tzv. „beloj šengenskoj listi“ nego i da bi se predupredili rizici mogućih povreda ljudskih prava, čijih potencijalnih dimenzija, kao društvo, čini se nismo ni svesni.

Ništa manje nam je potreban i Zakon o klasifikaciji tajnih podataka. U odsustvu takvog savremenog zakona, moguće je da se, na osnovu odavno prevaziđenih ili sasvim proizvoljnih kriterijuma status „poverljivih“ daje ne samo informacijama koje to ne zaslužuju, nego čak i onim iza kojih se kriju potpuno nelegitimni interesi.

I na kraju, nikako ne želim da propustim da podsetim na činjenicu da smo jedina bivša socijalistička zemlja koja se nije odazvala apelu SE, iz više od deceniju stare Rezolucije o razgradnji nasleđa bivših totalitarnih režima. Nismo doneli bukvalno nikakav zakon o postupanju sa dosijeima tajnih službi bivšeg režima.  Može li biti sporno  sa kakvim negativnim konsekvencama se usled toga suočavamo?