гост Аутор

g. Jeremija

SECRETOS del CORAZON

  - Ime mi je Ilija, rekao sam. Ona nije odgovorila. Ili možda jeste? Moguće je i da ja nisam rekao ništa, iako sam hteo, a da je ona izgovorila svoje ime, koje nisam čuo. Ni sada nisam siguran, a pogotovo onda nisam bio. Ipak, danas znam bio je to neponovljiv trenutak, proviđenje, alef, nirvana ili jednostavnije rečeno: bila je to ljubav na prvi pogled.

tog dana, ne znam koliko je godina od tada prošlo, kao i danas, sa terase svoje kuće  posmatrao sam Zeleni trg. Ista je terasa, ista uluca, isti je trg, samo što je decembar i boje više nisu zelene. 

Bio je Đurđevdan, a Đurđevdan nije nigde tako zelen kao u mom kraju. Trubači... vriska dečurlije... odjeci pesme... pijani glasovi... smeh devojački... 

Razmišljao sam kako da provedem vreme. 

Ne volim velike praznike, slave, svadbe... Kuća se napuni gostima, koje većinom poznajem i za koje ne mogu da kažm da mi nisu dragi, ali ipak sve je nekako drugačije, svi su danima u velikom poslu i žurbi. Jeste da ja tu nemam nekakvih naročitih obaveza, ali osećam se nekako skrajnuto, a opet ne bih baš voleo ni da sam u centru pažnje, red je da mi ukućani, kao dobri domaćini, svu pažnju posvete gostima. Gosti zato i postoje. No, meni to nekako ne uspeva. Nije da se ne trudim  oko gostiju, naročito oko onih mlađih.  Ali oni, znajući da su gosti i misleći da im je sve dozvoljeno, jurcaju po kući, čineći i ono što niko u ovoj kući ne sme, pa ni ja, koji u toj kući živim i koja je takoreći moja, a nikako njihova. Dođe mi da podviknem, da ih dovedem u red i da ih sateram u jednu od soba, u onu koju zovemo dečija i koja je puna igračaka, pa neka tamo galame i skaču do mile volje. Jednom, kad su baš prekardašili, nešto slično sam pokušao. Uozbiljio sam se, podigo glas za jednu oktavu i, kako se to kaže, pokazao im zube. Klinci su zastali, prvo se iznenadili, a onda uplašili, pa vrišteći otrčali svojim majkama. Zadovoljan postignutim očekivao sam da me pohvale. Nažalost, desilo se upravo suprotno. Prvo su majke zagrajale, onako istovremeno u glas, te nije to red, te niko ne sme da plaši njihovu decu, te ovo, te ono. A onda i očevi. I to naročito jedan od njih. Onaj koji se zahvaljujući meni i oženio, jer sam ga ja upoznao sa njegovom sadašnjom suprugom, dok smo  svakodnevno šetali Cerakom. Sad je taj isti sve zaboravio i ljuti li se ljuti, samo što me ne bije. Eto, zato ne volim velike praznike. A ne volim ih i zbog svečanog odevanja. Čim osvane neki veći praznik ili svadba, od ranog jutra moram da nosim leptir mašnu. Ne kravatu, već baš mašnu. I to uvek bordo, jer kažu da tamnocrvena boja najbolje pristaje uz moju crnu kosu. 

Odjednom, praznična galama je utihnula, a zatim kao da je sve stalo. Nešto je bilo u vazduhu. Nekakav fluid. Neodoljivi zov upućen samo meni. Krenuo sam ne javljajući se nikom, ni ukućanima, ni gostima. Znao sam da to nije pristojno, ali nisam mogao o tome da razmišljam. Nisam mogo da razmišljam ni o bilo čemu drugom. Da kućna vrata nisu bila otvorena, skočio bih sa terase, toliko je taj neznani poziv bio jak. Izašao sam iz kuće, a zatim se žurno, pa trčeći sve brže i brže, uputio preko travnjaka ka kraju ulice Crvenih Hrastova. Ta ulica, kao i ulice Lipa, Breza, Kestenova, Cerova i Omorika završavale su se na Zelenom trgu, kao što se  potoci i reke ulivaju u veliko jezero ili more. 

Zašto sam se uputio baš u tom pravcu - nisam znao. 

Sledećeg trenutka sve je postalo jasno. 

Ispod kestena, okružena omanjom grupom dece, stajala je Ona. Znao sam da nije sa Ceraka, niti iz ovog grada, a možda ni sa ove planete, jer takvu lepotu nikad nisam video. Samo smo se jednom pogledali i Ona je pošla sa mnom. Poveo sam je pored škole meni dobro znanim stazama kroz malinjake i vrbake, a onda smo daleko od svih i bez ijedne izgovorene reči počeli voditi ljubav. Takvu strast nikad pre, a ni posle nisam doživeo. 

Ne znam koliko je vremena prošlo, ali tek što smo se razdvojili i umorni legli na mekani travnati tepih, do nas su doprli zabrinuti glasovi grupe ljudi, medju kojima je bilo i nekoliko uniformisanih. Prvo sam pomislio da se dogodila nekakva nesreća ili zločin, ali sam brzo shvatio da ti ljudi traže upravo nju, odbeglu lepoticu. I dok sam grčevito razmišljao u kom pravcu da bežimo, Ona je mirno išetala iz ljubavnog skrovišta i gracioznim korakom lagano odšetala ka tragačima. Sa jednog uzvišenja uspeo sam samo da vidim kako je uvode u velika crna kola, koja su zatim brzo i u pratnji dvoje manjih kola sa plavim rotacionim svetlima, odjurila ka magistrali. 

Narednih dana sam izbezumljeno tragao za njom, odlazio na mesto gde smo vodili ljubav nadajući se da će i ona doći, sa istog uzvišenja satima sam gledao ka magistrali, verujući da ću među stotinama kola prepoznati ona velika crna. Sve je bilo uzalud. Noćima nisam mogao da spavam. Čeznja je prerastala u patnju i bol. 

Danas, toliko godina posle, čini mi se da je taj bol bio snažnijih od svih koje sam kasnije doživeo, računajući i ove sadšnje koji prate moju starost, bolest i poslednje dane. 

Posle svih neprospavanih noći konačno mi je postalo jasno da u moja traganja moram uneti više reda, da je sam ne mogu pronaći, da prvo moram saznati ko je moja voljena, od kuda je došla, kako bih tek onda saznao kuda su je odveli i konačno, gde je sada. Dogovorio sam sastanak sa svojim najboljim prijateljima. Svi su došli, pa čak i oni koje nisam pozvao. Postavio sam samo jedno pitanje: 

- Ko je ona? 

Istovremeno, bez ikakvog reda, nadvikujući se, svi su počeli da govore. Ta galama je potrjala sve dok Veliki Ed nije uzviknuo: 

- Tišina! Može samo  jedan po jedan.  

Njegov autoritet je bio toliki da su svi odmah ućutali i duže vreme niko se nije usudio da progovori. 

Razgovarali smo do kasno u noć.

Kada sam sve saznato o nepznatoj lepotici složio u logičan mozaik, on je izgledao ovako: U ulici Crvenih Hrastova, stanovala je porodica vozača zaposlenog u Ambasadi Španije. Na svoju slavu Đurđevdan, vozač je, kako to običaji nalažu, pozvao i gospdina prvog sekretara španske ambasade u čijoj je službi bio. Na opšte iznenađenje svih, jer to nikako  nije bila praksa u diplomatskim krugovima, poziv je bio prihvaćen. Odstupanje od strogih pravila diplomatskog kora moglo se objasniti činjenicom što je prvom sekretaru isticao četvorogodišnji mandat u Beogradu, a tek potom i njegovim interesovanjem za  srpske slavske običaje. Do povratka u Španiju ostale su neobavljane još samo manje značajne formalnosti, koferi su,  takoreći, već bili spakovani.

Bilo kako bilo, gospodin prvi sekretar Ambasade Španije sa porodicom, kao i ostali prisutni gosti, u opuštenoj atmosferi, uživali su u obilnom slavskom ručku. Kada je Ona, ljubimica prvog sekretara, a još više njegove supruge, izrazila želju da se prošeta, toga dana napravljen je još jedan izuzetak – dobila je dozvolu da izađe u pratnji domaćinove dece. Naime, od kada su u Beogradu Ona nikad nikad nije  izlazila sama, uvek su joj društvo pravili prvi sekretar i njegova supruga ili poneko od nižih službenika ambasade. Vest o njenom nestanku izazvala je paniku medju gostima. Svi su krenuli da je traže. 

Gospođa supruga prvog sekretara odmah je izrazila sumnju da je reč o otmici - jer Balkan je to. Pozvani su i momci iz obezbeđenja španske ambasade. Kada im je Ona sama, svojim gracioznim korakom i lepša nego ikad, prišla i kada je postalo jasno da nije reč o otmici ili bilo čemu sličnom, ipak se  gospodin prvi sekretar, zbog preživljenog stresa, zajedno sa porodicom i u pratnji svog obezbedjenja, odmah vratio u svoju vilu na Senjaku, a uskoro i u Španiju.

Kako otići u daleku Španiju

i kako u toj velikoj i stranoj zemlji pronaći nekog kome ne znaš čak ni ime?  Pitanja su na koja sam dugo tražio odgovore. 

Mladost mi je prošla u traganju, a pozne godine u sećanju na moju prvu i najveću ljubav. 

Nikad nisam otišao u Španiju. 

Danas znam i zašto – vernost onima sa kojima i za koje živim, bila je veća i od ljubavi prema prelepoj  Španjolki. Ne žalim zbog toga. Ne žalim ni što sada moram krenuti na put, ne u Španiju, već na onaj sa koga nema povratka. Žao mi je jedino što napuštam one koje volim i što će oni dugo, dugo tugovati.                                           

Post scriptum:

Posvećeno Iliji, psu mešancu, koga smo neizmerno voleli, i njegovom društvu – dobermanima Edgaru i Erosu, Ariju nemačom ptičaru, Astoru labradoru, Agi irskom seteru i divnim lutalicama sa Ceraka: Đorđu, Džeku, Šeliki, Reksu, Malom Miši, Maksu... Verujemo da su i sada zajedno, da jurcaju nekim drugim prostranstvima i da znaju da ih se sećamo.