Jedno Kosova, Dva Srbije: kritika državotvornog projekta

"Pored odgovora koji je sam po sebi očigledan - da je to svakako interes nacionalnih i međunarodnih političkih i ekonomskih kasti - dodajmo da nepodnošljiva bliskost Miloševićevog političkog projekta izgradnje suverene države Srbije i Đinđićevog ranog filozofskog projekta suverenosti pravne države, upućuje samo na to da su sve ostalo nijanse. Nijanse koje danas nalazimo između Tadića i Nikolića bile su nekada nijanse između Miloševića i Draškovića, nešto kasnije između Đinđića i Koštunice ili, u nekim "drugim kontekstima", nijanse između Gerharda Schrödera i Angele Merkel, ili između Georgea Busha (I ili II) i Billa Clintona. Sve te nijanse pronalazićemo i u budućnosti, sve dok ultimativni okvir politike bude okvir suverene liberalno-demokratske države. Jer, sve te nijanse i figure razlike (dva), uvek u poslednjoj instanci završavaju u (jednom) dominantne državne ideologije."

***

Mediji su pre nekoliko meseci ponovo preneli čestitke i pisma podrške evropskih i svetskih političara/diplomata izbornoj pobedi Borisa Tadića, odnosno njegovom reizboru za predsednika Srbije. Sažmimo sve te čestitke u Jednu: to je pre svega čestitka upućena građanima Srbije, koji su se opredelili za opciju demokratije, za proevropsku opciju, opciju napretka i puta priključenju porodici evropskih nacija. Narod u Srbiji ne samo da je izabrao put u bolju budućnost već je i odbacio ultranacionalističku politiku Tome Nikolića, politiku koja predstavlja kontinuitet autoritarne politike koju je provodio Slobodan Milošević. Ukratko, pobedom Tadića Srbija je dokazala da nastavlja da se kreće dobrim pravcem - pravcem koji je otvoren 5-oktobarskom revolucijom 2000. godine.

Svetski (a i domaći) mediji takođe su primetili još jednu činjenicu: naglašenu neizvesnost tog izbora. Rezultat 50,5:47,9 dokazuje da se unutar "političke arene" Srbije još uvek vodi ljuti boj Dve opcije: jedne evropske, druge nacionalističke. I d, zbog toga treba ostati oprezan i podržati ispravan politički kurs koji danas oličava predsednik Tadić.

Ali, tu nije samo reč o sadržini poruka. Radi se i o kvantitetu. Činjenica je da su čestitke stigle u velikom broju i odasvud: od predstavnika 'međunarodne zajednice', SAD, EU, iz regiona, iz zemlje, od malih i velikih privrednika itd. Ono što stoji iza tog kvantiteta pažnje - ono što je u žiži interesovanja domaće i svetske javnosti danas - jeste, naravno, pitanje statusa Kosova. Pitanje, zapravo: do koje će mere Srbija biti fleksibilna i kooperativna u razrešavanju tog problema? Na koji će način reagovati Srbija na sada već neizbežnu činjenicu proglašenja nezavisnosti Kosova?

Privid antagonizma

O kakvoj se - u kontekstu Srbije - političkoj alternativi radi? Šta jedna alternativa nudi u odnosu na drugu?

Osvrnimo se najpre na jedan (novi) oblik ideološke borbe za osvajanje glasova: borbe putem masovnog slanja SMS poruka srpskim građanima/biračima. Neposredno pre i tokom izbora, jedna strana u izbornoj trci slala je poruke sledeće sadržine:

Ja kasnim. Stigao je zejtin, pa sam stao u red. Posle idem kod Rumuna da uzmem 2 litre benzina, ako ima. Stavi hleb od juče u zamrzivač, ako ima struje, i zameni celu penziju od aprila prošle godine za 5 maraka. Sutra idem kod Jovine majke, juče su ga poslali na ratište. Ja sam OK.
Tvoj Toma svim srcem

Druga strana je, pak, uzvratila ovom re-formulacijom:

Ja kasnim. Kupiću zejtin jer mi je legao kredit, posle idem da uzmem dve litre benzina od ostatka. Stavi hleb od juče u zamrzivač, jer mi je novi skup, i zameni celu penziju za evre, da sutra idem kod Jovine majke, juče su ga poslali na ratište u Irak. Ja sam OK.
Tvoj Boris

Vidimo da za je oponente u izbornoj borbi lakše reći šta ne nude nego šta nude. Obe poruke, umesto obećanja i zaloga budućnosti, igraju na strah pred mogućom pobedom protivnika, te (društvenim, ekonomskim i političkim) konsekvencama koje bi ta pobeda donela. U stvari, SMS poruke, potekle iz suprotnih političkih tabora, otkrivaju nam jednu istinu: struktura i konsekvence biće gotovo iste, stvar je samo u sadržaju - da li će, na primer, mladi srpski vojnici uskoro gubiti svoje živote na Kosovu ili u Iraku? Izbor između dve Srbije, čak i iz perspektive onih koji su deo tog izbora, kao i da ne postoji! Ali, primetimo da te dve poruke istovremeno i prikrivaju jednu istinu. One su lažne jer kao jedinu suštinsku razliku između dve opcije pokušavaju da situiraju razliku u mogućoj politici Srbije u odnosu prema Kosovu. Dok, za pripadnike jednog tabora, Nikolić u odbrani Kosova zvekeće oružjem i preti ratom, za drugi tabor je Tadićeva opcija "janičarska" - ona je u potpunosti u skladu s imperijalnim zahtevima Zapada. Ako je za tadićevce Nikolić beskompromisan nacionalista i antievropejac, Tadić je za nikolićevce mlakonja, političar koji, doduše, želi da (od)brani Kosovo, ali putem kompromisa sa EU i SAD, dakle samo oslanjanjem na legalne načine sporazumevanja i međunarodno pravo. Ali, da li su te razlike između Nikolića i Tadića zaista realne?

Navedimo deo izjave predsednika Tadića iz decembra 2005.godine:

Ako se oslonimo samo na međunarodno pravo, bićemo slabi u pregovorima. Moramo se neprekidno truditi da objašnjavamo ključnim državama članicama Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija koji je njihov interes za sprečavanje nezavisnosti Kosova, zašto je interes tih država stabilna država Srbija, zašto je stabilnost Balkana suštinski vezana za neuspostavljanje takvog pravnog presedana kao što je nezavisnost Kosova, zašto je i njihov ekonomski interes da Srbija, kao centralna zemlja Balkana, bude stabilna i pogodna za investicije, da li je interes zadovoljiti politički ili nacionalni san dva miliona Albanaca na Kosovu, ili je možda važnije za stabilnost Balkana i Jugoistočne Evrope osam ili više miliona Srba na ovom prostoru1.

Dakle, vidimo da predsednik Srbije ne igra baš samo na kartu međunarodnog prava. Pored toga, njegova argumentacija vodi u pravcu pozivanja na kompatibilnost ekonomskih interesa EU i interesa srpske većine na Balkanu - interesa da Srbija bude "centralna zemlja Balkana". Kratko i jasno rečeno, Tadić je eklatantni kapital-šovinista - njemu su interesi nekakve dvomilionske manjine potpuno nevažni u odnosu na četiri puta veće stanovništvo - tj. na potencijalno većinsko kapitalističko tržište. Tadić je, dakle, trgovac ljudima.

S druge strane, kojim bi oružjem Nikolić uopšte i vodio rat? I da li se njegovo stanovište prema Kosovu zaista toliko razlikuje od njegovih kolega iz drugih parlamentarnih partija?

Uostalom, ako ni u čemu drugom, sve političke partije u Srbiji (osim jedne)2, jedinstvene su u tome da je Kosovo sastavni i neotuđivi deo Srbije (Kosovo je 15% njene teritorije, neumoljivo ponavlja premijer Koštunica). Taj apsolutni srpski parlamentarni konsenzus je potvrđen i novim Ustavom Srbije (iz decembra 2006.), u čijoj se Preambuli kaže da Kosovo jeste deo suverene Srbije.

Da zaključimo. Nema danas nikakve suštinske razlike između političke orijentacije Nikolića i Tadića - osim u slučaju da izvodimo nijansirane analize otvorenog fašizma i nešto sofisticiranijeg i evropski univerzalnijeg kapital-šovinizma. No, za nas postoji jedno mnogo važnije pitanje: da li je ikada postojala razlika između dve Srbije?

Druga, ista Srbija

U potrazi za odgovorom na to pitanje, ući ćemo u istorijski vremeplov i vratiti se u period pred raspad SFRJ - tačnije, pred kraj 1980-ih godina. Geografsko mesto - gde spuštamo naš vremeplov - jeste Socijalistička Republika Srbija. Glavni protagonista priče će nam biti Zoran Đinđić - u to doba već doktor filozofije iz Konstanca, nešto kasnije i ključni nosilac politike antimiloševićevske Druge Srbije.

Đinđić u periodu 1986-1988. piše političke eseje u novosadskim Književnim novinama3. U tim esejima pokušava da locira glavni problem jugoslovenske krize, i to unutar problema državne suverenosti. Za njega, svi tadašnji konflikti i antagonizmi u Jugoslaviji imaju jedan i jedinstven uzrok: konflikti su proizvod činjenice da u njoj ne postoji jasan (građanski) identitet između pripadanja političkoj zajednici (državi koja se zove SFRJ) i njenih građana. Umesto tog identiteta (država=građanin), napominje Đinđić, u Jugoslaviji postoji konfuzija i preklapanje raznih (republičkih, regionalnih, socijalnih ili ekonomskih) identiteta. Zato se i ne zna ko upravlja državom i koga ta država reprezentuje. Ukratko, u Jugoslaviji se ne zna ko je suveren! Da li je to narod? Koji narod? Radni narod je za Đinđića odrednica za jedan interes, za jedan (radnički) identitet. Po njemu se politika ne može i ne sme svesti na jedan tako uzak interes. Savez komunista Jugoslavije kao suveren? Koga ta partija predstavlja? Svetsku misiju emancipacije proletarijata? Pa zar se u vreme razvoja moderne demokratije može još govoriti o istorijskoj eshatologiji, a da pri tome neko preuzima na sebe monopol nad rukovođenjem istorijom? Takvo je (jugoslovensko) stanje, odlučno tvrdi Đinđić, neodrživo! I zatim predlaže rešenje: Jugoslavija se mora dovršiti kao država! Ona mora biti izgrađena na jedinstvenom političkom principu, prema kojem će svi njeni građani, bez obzira na poreklo, klasnu pripadnost ili bilo kakav identitet, biti jednaki pred zakonom - jednaki kao građani, uprkos svim njihovim kulturnim, ekonomskim ili političkim razlikama. Đinđić tako predlaže alternativu postojećem jugoslovenskom samoupravnom sistemu, na sledeći način:

Alternativa je jednostavna: politički identitet političke zajednice je nedeljiv; on pripada ili Jugoslaviji ili republičkim državama. Ako pripada republičkim državama - kakvo je danas vladajuće mišljenje - onda je potrebno jasno i otvoreno povući konsekvence iz takve odluke, i na dnevni red staviti pitanje stvarnog, a ne kao dosad dvosmislenog formiranja nacionalnih država4.

Na konkretnom primeru izgradnje suverene države Srbije to bi značilo da:

... pitanje o tome da li je, i u kojoj meri Srbija suverena, nije pitanje dogovora između 'uže Srbije', Kosova i Vojvodine, ili između jugoslovenskih republika, nego je to pitanje u kom smislu je Srbija politička zajednica sa jedinstvenim političkim identitetom i jedinstvenom voljom za taj identitet. To je pred-ustavno pitanje, a tek pozitivan odgovor na njega čini smislenim ustavnost. Isto važi za Jugoslaviju, u onoj meri u kojoj uopšte ima izgleda da ona postane jedinstvena politička zajednica5.

Već iz ovog dela Đinđićeve verzije rešenja jugoslovenske krize vidimo da je glavni ulog, zapravo, bio Kosovo. Po Đinđiću, Kosovo jeste problem odlučivanja Srbije o njenom „jedinstvenom političkom identitetu". Štaviše, upravo na primeru nasilja na Kosovu Đinđić razvija svoju argumentaciju o neefikasnosti postojeće (komunističke) vlasti u Jugoslaviji, o nesposobnosti te vlasti da očuva javni red i mir u zemlji, o nemoći te vlasti da zaštiti sopstvene građane od terora. Za Đinđića je potpuno irelevantno da li to nasilje potiče od neke zasebne nacionalne skupine ili interesne grupe. Za njega je jedino relevantna činjenica da Kosovom besni potpuno bezvlašće i odsustvo državnog suvereniteta:

Sa stanovišta državne suverenosti se uopšte ne radi o tome da li je ugrožena pravna sigurnost Srba, Crnogoraca, Turaka itd. na nekoj teritoriji, nego da li je na teritoriji postojeće države ugrožena pravna sigurnost nekog njenog državljanina6.

Đinđić takođe navodi da:

Država koja nema razumevanja za vlastito 'prirodno pravo' na samoodbranu, degradira svoje građane na predpolitička bića, koja sama snose odgovornost za svoj goli život7.

Ne podseća li nas ova formulacija na potonju ključnu rečenicu dobro nam znanog pravnika-bankara-političara-državnika: "Niko ne sme da vas bije!" (1988).

Da. Ne samo da podseća, već je moguće izvesti doslovnu analogiju između Đinđićeve filozofske za-misli jedne suverene pravne države (bilo Jugoslavije, bilo Srbije - to za njega navodno nije bilo bitno) i Miloševićevog praktično-političkog izvođenja projekta konstrukcije Srbije kao suverene države s jednakim pravima i obavezama svih njenih građana8. Jer, upravo Milošević polazi od tog "prirodnog prava" države na samoodbranu, od samoodbrane koja je ujedno i odbrana svih njenih građana.

Znamo, naravno, iz istorije raspada Jugoslavije da je Miloševićeva državna konstrukcija značila destrukciju jugoslovenske federacije. Znamo da je svođenje albanskog življa s Kosova na "pravno jednake građane" pred Ustavom Srbije realno značilo gubitak širokih (socijalnih, ekonomskih i političkih) prava koja su Albancima bila garantovana Ustavom iz 1974.

Država kao negacija političke alternative

Vratimo se u budućnost, to jest u našu sadašnjost.

Kome danas uopšte odgovara da upisuje nekakvu političku razliku u nepostojeću alternativu? Kome odgovara da od Jednog pravi Dva? Ko danas ima interesa ili motivacije da Srbiju deli na dve, na prvu i drugu, na autoritarnu i evropsku? Ko to radi, kada svi znamo da je Srbija od samog početka svog nastanka 1989. godine bila i demokratska i autoritarna, i evropska i rasistička, i građanska i ultranacionalistička, i militantna prema svojim građanima i militantna prema svojim negrađanima. Ko ima interesa da to ne vidi?

Pored odgovora koji je sam po sebi očigledan - da je to svakako interes nacionalnih i međunarodnih političkih i ekonomskih kasti - dodajmo da nepodnošljiva bliskost Miloševićevog političkog projekta izgradnje suverene države Srbije i Đinđićevog ranog filozofskog projekta suverenosti pravne države, upućuje samo na to da su sve ostalo nijanse. Nijanse koje danas nalazimo između Tadića i Nikolića bile su nekada nijanse između Miloševića i Draškovića, nešto kasnije između Đinđića i Koštunice ili, u nekim "drugim kontekstima", nijanse između Gerharda Schrödera i Angele Merkel, ili između Georgea Busha (I ili II) i Billa Clintona. Sve te nijanse pronalazićemo i u budućnosti, sve dok ultimativni okvir politike bude okvir suverene liberalno-demokratske države. Jer, sve te nijanse i figure razlike (dva), uvek u poslednjoj instanci završavaju u (jednom) dominantne državne ideologije. Kao što je to sada slučaj, u Jednom pitanja državnog statusa Kosova. Zato se za stvarnim političkim rešenjem koje ukida i razbija nacionalne isključivosti i šovinizam mora tragati izvan koncepta države, dakle, izvan današnjeg okvira kapital-parlamentarnog idiotizma.

-------------------------------------------------------------------------------------------------

1 "Kosovo: svaki dan po ceo dan", B92.net, 28. decembar 2005.

2 Radi se o Liberalno-demokratskoj partiji Čedomira Jovanovića, jedinoj parlamentarnoj stranci (sa svih svojih 5-6 poslanika) u srpskoj Narodnoj skupštini, koja se zalaže za nezavisnost Kosova. Iz beogradskih kuloara, međutim, mogli smo saznati i jednu pritajenu motivaciju iza te pozicije. Naime, kada se Jovanović vratio iz posete Kosovu 2005., upozorio je da bi se u slučaju da Kosovo ostane u Srbiji uskoro moglo desiti i da srpski predsednik postane Albanac! (izvor: sasvim privatan).

3 Svi eseji su sabrani i objavljeni u knjizi: Zoran Đinđić, Jugoslavija kao nedovršena država, Književne novine, Novi Sad, 1988.

4 Op.cit., str. 10.

5 Ibid,. str. 106.

6 Isto, prema Đinđiću, važi i za kosovske Albance: „Ukoliko je stanovništvo albanske narodnosti nekada bilo obespravljeno, onda nije bila obespravljena albanska etnička grupa u Jugoslaviji nego državljani Jugoslavije u vlastitoj zemlji." Ibid., str. 84.

7 Ibid., str. 91.

8 Formulacija koju nalazimo u 1. članu Miloševićevog „Ustava Republike Srbije", usvojenom 28. septembra 1989. glasi: "Republika Srbija je demokratska država svih građana koji u njoj žive, zasnovana na slobodama i pravima čoveka i građanina, na vladavini prava i na socijalnoj pravdi." Trenutno je sa sajta Narodne skupštine Republike Srbije uklonjen svaki trag Miloševićevog Ustava (kako iz dokumenata tako iz istorijata srpskog parlamentarizma), a nova formulacija 1. člana u novom Ustavu Srbije, donesenom 8. novembra 2006. je skoro ista, mada opet s bitnim razlikama (podvučeno crnim): „Republika Srbija je država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima." Dostupno na http://www.parlament.sr.gov.yu/content/lat/akta/ustav/ustav_1.asp .

Autor: Slobodan Karamanić

(Tekst je pisan pre poslednjih parlamentarnih izbora u Srbiji. Inicijalno namenjen "Betonu", tamo nije prihvaćen, a objavljen je u celini i na tuzlanskom sajtu "Puls demokratije".)