Dijalektika kolektivnog preumljenja: verski aspekt

Pre nego što se upustim u svojevrsnu sistematizaciju pojma kolektivnog preumljenja koji do sada nije bliže definisan u našoj javnosti, već podrazumeva individualnu psihološku pojavu sa eventualnim implikacijama na širi društveni kolektiv, smatram potrebnim osvrnuti se na samu etimologiju i definiciju pojma preumljenja.

Reč preumljenje predstavlja prevod grčke reči μετανοῖα (metanoia), što podrazumeva promenu uma, pokajanje; izražava pokajanja za određena počinjena dela, priznavanje krivice i greha, „okretanje od mrtvih dela“ (metanoia apo nekron ergon), i povratak ka veri u Boga (Jev. 6,1) [1] . Reč se odnosi na duhovnu obnovu čoveka, proces duhovne katarze kroz koju čovek treba proći da bi stigao do svog bogomdanog naznačanenja, odnosno oboženja. „Preumljenje podrazumeva promenu, uspostavljanje celovitosti, povratak u celovitost bića.“ [2]

„Otuda glagol μετανοείτε - pokajte se, znači: preumite se, promenite um. Na novozavetnom grčkom jeziku "um" ne označava samo jedno od svojstava čovekove duše. On ovde podrazumeva celinu čovekovog bića. Tako priziv na pokajanje označava priziv na promenu celog čovekovog unutrašnjeg stanja, promenu celog njegovog bića. Otuda priziv na pokajanje jeste priziv na potpuno novi način života, na novo i obnovljeno doživljavanje sebe i svega oko sebe, na promenu i preobražaj čovekove duše, srca, osećanja, misli i uma. Taj novi život nije nešto spoljašnje nego duboka unutrašnja stvarnost kroz koju se rađa novi čovek. Pokajanjem čovek doživljava svet onakvim kakvim ga je Bog stvorio, vidi ga onakvim kakvim ga vidi Bog.“ [3]

U zapadnoj bogoslovskoj tradiciji termin preumljenje naziva se još obraćenjem (eng. conversion). „U svome prvobitnom značenju konverzija je prirodni, normalan, univerzalan i nužan proces na stupnju kad život menja svoj stožer i na mesto egocentrične, dobija heterocentričnu boju“. [4] Psihologija religije razlikuje dva tipa preumljenja: iznenadni i postepeni – voljni tip konverzije. „Prvi pristup posmatra konverziju kao iznenadan i dramatičan čin“ [5] , dok drugi konverziju posmatra kao kraći ili duži proces u koji osoba ulazi svesno ili voljno. Dok se u prvom pristupu insistira na kognitivnom momentu, gde se smatra da će promena verovarnja automatski slediti promenu ponašanjа, u drugom slučaju, osoba svesno traži smisao života i nove načine življenja. Promena je u ovom slučaju postupna i sastoji se u izgrađivanju novog skupa moralnih i duhovnih navika. [6]

Imajući u vidu definiciju preumljenja koje prevashodno ima individualne implikacije, kako bi onda trebalo da izgleda definicija kolektivnog preumljenja? Da li to jednostavno podrazumeva transpondiranje vrednosti pojma na jedan širi društveni kontekst? Svakako da nije tako jednostavno. Kolektivno preumljenje u sebe uključuje niz verskih i socio-psiholoških, pa i političkih činilaca koji u jednom kohezivnom delovanju mogu kroz određeni vremenski period da dovedu do promene kolektivne svesti jedne društvene grupe ili naroda kao celine. Sasvim je sigurno u ovom kontekstu kolektivno preumljenje predstavlja proces, kroz koji manja ili veća grupa ljudi, u krajnjoj instanci i društvo, stari sistem vrednosti zamenjuje novim, suočava se sa sopstvenom krivicom i greškama, doživljava katarzu, pravi svojevrstan zaokret i kreira novi identitet. O ovakvom procesu, društvo će u narednom  periodu pokazati volju i spremnost da prethodni – retrogradni sistem vrednosti u potpunosti napusti i tako onemogući eventualni recidiv istog.

Uzeo bih prvo u obzir verski aspekt kolektivnog preumljenja. Šta ovo konkretno podrazumeva uzimajući u obzir situaciju i kontekst u kojem se nalazi srpsko društvo? Ako sagledavamo istorijski i društveni kontekst u celini, Srbija je tradicionalno hrišćanska zemlja sa dugom verskom tradicijom ukorenjenom u istočnom modelu hrišćanstva – pravoslavlju. Ipak, u bliskoj prošlosti, tokom vladavine komunističkog režima došlo je do homogenizacije društva i stvaranja novog kolektivnog identiteta ujedinjenog u ideji antropocentrične ideologije i obožavanja kulta ličnosti kojeg su predstavljali  ideološki promoteri i agitatori režima. Na taj način, identitet pojedinca izgubio se kolektivnoj ideji koja je od svojih sledbenika stvorila usamljene monade, bez ličnosti, bez integriteta. Dogodilo se obezličenje društva, kolektivna apostazija. „Sistematskim i sistemskim poništavanjem pravoslavnih sadržaja iz celine društvenog života razarana je najdublja priroda, sama srž srpskog nacionalnog bića - njegovog civilizacijsko-kulturnog nasleđa, crkveno-verske pripadnosti, povesno građenih i potvrđivanih vrednosti.“ [7]

Ovo je nakon urušavanja socijalizma uslovilo prelaskom nacionalne svesti iz frenetičnog ateizma u ostrašćeni nacionalizam u kojem je obnova verskog identiteta bila sporedna pojava, u kome su pomešani osećaji verskog i nacionalnog ali bez dubljeg duhovnog iskustva i promene svesti. „Proces desekularizacije i revitalizacije religije je počeo ali više u sferi religiozne svesti nego u konsekventom religijskom ponašanju.“ [8] Ipak, neosporno je da početkom devesetih godina prošlog veka konvencionalna religioznost i vezanost ljudi za religiju i crkvu opet doživljavaju bitne promene, jačajući i povećavajući svoju društvenu relevantnost. [9] „U tim uslovima se početkom procesa revitalizacije nije revitalizovala religija per se, nego religija i religioznost kao političke i nacionalističke pojave.“ [10]   Dakle, ovde se više radilo o konfesionalno identifikovanim nego zaista religioznim [11] ljudima, kojima bi versko opredeljenje trebalo da predstavlja ključni segment njihovog indentiteta. [12] „Od deklarativnih nevernika došlo se do deklarativnih vernika.“ [13] Prema popisu stanovništva iz 2002. godine, u Srbiji živi 83% stanovnika srpske nacionalnosti. Što se tiče verske pripadnosti, skoro 85% stanovništva izjašnjava se da su pravoslavne vere. [14] Međutim izvestan broj vernika izjašnjava se deklarativno, bez prisustva stvarnog religioznog iskustva i života. To pokazuje i istraživanje da unutar pravoslavne veroispovesti 22% ispitanika ima kritički odnos prema svojoj crkvi kao i to da vernici ne prihvataju sve što njihova vera uči. Drugi po brojnosti su obredni vernici, koji svoju religioznost više iskazuju obredom, više u ponašanju nego u teoriji. Naravno, tu su i vernici skloni dogmatskom mišljenju i prihvatanju svega onog što vera propisuje, što ne isključuje deklarativni karakter ovog stava. [15]

Povratak tradicionalnim – hrišćanskim vrednostima, prihvatanje etičkih i moralnih normi i evanđeoskog nauka kao i praktikovanje ovih vrednosti u svakodnevnom životu predstavlja osnovu i polazište verskog aspekta kolektivnog preumljenja. Ono ne treba da bude deklarativnog karaktera, jednostavna identifikacija sa verskim opredeljenjem ili puko ispovedanje dogmata, već voljno i istinsko preobražavanje ljudske duše i formiranje novog karatkera – prelazak u istinsku egzistenciju i ontološku zajednicu sa Bogom. Ova promena mora biti potpuna, unutrašnja na kognitivnom i afektivnom nivou.

Po hrišćanskoj antropologiji čovek je pozvan da bude više - pozvan je na oboženje. U Starom zavetu o ovome govori psalmista, [16] a u Novom zavetu Sv. Apostol Petar podseća na Božije obećanje i čovekovu mogućnost da postane pričasnik Božije prirode (gr. θείας κoινωνoί φύσεως). [17] Upravo u tome se i nalazi razlog Hristovog utelovljenja. On je postao sudeonik ljudske prirode da bi čovek mogao, po blagodati, da postane pričasnik božanske prirode. [18] „Oboženje je stanje preobraženja čovečanskog, prevazilaženje stvorene prirode i njeno konsolidovanje u istinskoj egzistenciji ponovnim aktualizovanjem mogućnosti koja joj je data od početka.“ [19] Kroz blagodat Duha svetog, u procesu upodobljavanja, čovek doživljava preobražaj ličnosti u kojem njegovo celokupno telo, u svom duhovnom i materijalnom smislu, biva izmenjeno. Bog kroz proces oboženja usmerava čovekovu slobodnu volju ka sebi da bi se čovek, prinoseći Bogu svoju slobodu i samovlasnost, ponovo sjedinio sa Njim. [20] Ljudsko biće postaje ličnost tek onda kada izađe iz individualističkog načina postojanja [21] , kada počne da živi život ljubavi i požrtvovanja prema bližnjem, a da bližnji predstavlja svakog čoveka u potrebi. Tako, oboženje, preko bića koje biva oboženo, deluje i na svet koji ga okružuje šireći blagodat i oslikavajući Hrista, noseći sa sobom neugasivi plamen spasonosne vere. Oboženje nema samo soteriološki karakter, već i psihofizički jer definiše osobu u celosti, ono preobražava kompletnu ličnost i menja duhovni i materijalni vid čoveka.

To je upravo ono samoostvarenje i individuacija o kojoj je govorio Jung. Ličnost se može razviti kada čovek svesnom moralnom odlukom izabere sopstveni put, i to kada taj put smatra najboljim putem. [22] Prava ličnost uvek ima opredeljenje i veruje u njega. [23] Pronaći sebe i sopstveni put i kada se taj put smatra najboljim mogućim izborom, znači ostvariti ličnost. Individuacija predstavlja dinamičan proces koji traje čitavog života i sa sobom nosi niz iskušenja i situacija koje se moraju prevazići kako bi se taj proces završio. [24] Ovakav stvaralački individuacioni proces podrazumeva prepoznavanje sopstvenih pogrešaka i mana, u hrišćanskoj terminologiji – grehova, i katarzu do koje se dolazi pokajanjem. [25] Čovek kao ikona – slika Božija predstavlja ličnost u svojoj potenciji, odnosno, mogućnost da sebe ostvari kao ličnost i prevaziđe sopstvenu prirodu. [26] Ova promena se ne dešava samo u unutrašnjosti ljudskog bića već prožima sve delove tela, naglašavajući pritom eshatološku dimenzuju oboženja, odnosno, potpuno preobraženje. Oboženje čoveka počinje i savršava se u zemaljskom životu, ali se u potpunosti realizuje u budućem veku. Ljudsko biće se u ovostranoj – zemaljskoj egzistenciji priprema za oboženje, međutim, samo „tamo“, nakon prelaska u drugi svet, ono ga i dostiže; to i jeste „granica tajne“ hrišćanske vere. [27]

Prihvatanje ovakve stvarnosti je početak procesa upodobljavanja Hristu kroz koji čovek i ontološki postaje ličnost. To predstavlja istinsko oslobođenje čoveka, autentičnu ontologiju koja u hrišćanskoj konotaciji može biti samo ontologija slobode. "Bez slobode nema ličnosti. Ontologija ličnosti je ontologija slobode." [28] Hristos kao garant slobode uistinu može osloboditi čoveka od greha kao egzistencijalne kategorije. Iznad svega greh je otuđenje i to otuđenje u ontološki najdubljem i najtragičnijem smislu. Ono je povratak u ne biće. [29] Bog, pre svega, oslobađa čoveka od njega samoga i od njegove sebičnosti koja ga uništava. [30] Upravo se tada ljudsko biće od sebe okreće prema drugome.

„Tada će i njegovo biće biti saobrazno biću Svete Trojice. Određujući na jednom mestu  svojoj Mistagogiji smisao liturgijskog prostora Sv. Maksim će zapisati kao je tu svako radi drugoga; to jest, kako tu niko nije sebe radi - ili još tačnije, kako tu niko nije svojih sebičnih ciljeva radi. Sebičnost, tj. sebeljublju, suprostaviće ljubav [...] Ljubav, koja bar za Sv. Maksima uvek nedvosmisleno znači voleti nekog drugog, a nikako ne voleti sebe, predstavljaće jedini pravi i personalno autentični put istine.“ [31]

Budući da se njegova sloboda tada uzdiže ka Bogu kroz ljubav, u čoveku više nema ambivalentosti, njegova sloboda dejstvuje prirodno, i na taj način, on postaje bog po blagodati budući da odbacuje nesavršenost svoje pale prirode na šta ukazuje njegova borba za sabranost uma. [32]

Svakako treba spomenuti i eshatološku stranu slobode ljuskog bića. U eshatonu sloboda nesumnjivo dobija novo značenje - dobija svoje ispunjenje i svoju puninu. U eshatonu, čovek koji stiže do vrhunca svojeg obožavajućeg putešestvija i ispunjenja sopstvenog naznačenja dolazi na kraju i do svojeg potpunog oslobođenja. Hristos je onaj koji poziva čoveka, koji otkriva njegovo naznačenje i koji ga kroz obožavajuću blagodat u potpunosti oslobađa od vlasti greha i smrti. U eshatonu čovekova sloboda postaje potpuna, još savršenija nego što je bila kod arhetipa (=Adama). Eshatološka napetost slobode nam približava optimističnu ljudsku sudbinu i daje predukus večnosti u koju je čovek pozvan da bi nasledio Carstvo nebesko.

Kolektivna promena počinje od invidudualne, jedna ideja se rađa u pojedincu i širi se dalje. Ovde se vraćamo na inicijativu pojedinca. Preumljenje pojedinca, preobražaj ličnosti pojedinca predstavlja doprinos i put ka kolektivnoj promeni, promeni njegovog društvenog okruženja - oličnošćenja zajednice u kome ona poprima hristoliko lice, u kojoj su socijalne i moralne vrednosti i odnosi inspirisani primerom najranijih hrišćanskih zajednica, iz vremena Apostola. Vreme i način na koji su prvi hrišćani primenjivali i praktikovali socijalno učenje evanđelja, jeste paradigmatično za današnje međuljudske odnose.

Smatram da čovek ostvaruje sebe u ontološkom, i da postaje čovek u soteriološkom i eklesiološkom smislu tek kada iz potencije pređe u puninu ljuske egzistencije, to kretanje počinje tada kada počne da se  upodobljava vrlinama koje se stiču kroz veru, to je proces u kome se beslovesno okreće ka slovesnom, telesno ka duhovnom, besmisleno ka smislenom. Ova paradigma može se transpodirati na društvo, u kome se socijal-demokratskom uređenju može dati ljudsko lice a njegovim vrednostima udahnuti srž evanđeoskog nauka.

Dinamička promena kolektivne svesti jedne grupe, zajednice, naroda i društva počinje u preobražaju ličnosti pojedinca. U tom procesu duhovne katarze i preporoda on u potpunosti ostvaruje svoj indentitet i postaje ličnost u njegovom izvornom smislu, postaje prvolik i prevazilazi sopstvenu prirodu. „Jer samo biti znači nalaziti ili naći ljudski odgovor na misteriju postojanja, odnosno na pitanje na što ga upućuje izazov bivstovanja. Biti hrišćanin znači da je taj odgovor pronađen ili da se uvek iznova pronalazi i produbljuje sa Hristom u Bogu. Dakle, živeti u Hristu za hrišćanina znači istinski biti ljudsko biće, odnosno biti pripadnik čovečantsva koje se smisleno preobražava na putu ka Bogu kao suštom bitstvu.“ [33]

Citirana Dela

Thayer, Joseph

1996.          Thayer's Greek-English Lexicon of the New Testament: Hendrickson Publishers

Episkop Grigorije

2005.          Predavanje održano 12 marta 2005. Godine u Staroj crkvi u Sarajevu: „O bludnom sinu“, Eparhija Zahumsko-hercegovačka i primorska

Radović, Jerom. Dr Amfilohije

Nd.            Pokajanje kao put ličnog i svenarodnig preporoda, Prvi simposion pravoslavnih teologa: Svetosavlje.org

Sremac, Srđan

2007.          Fenomenologija konverzije, Novi Sad: CEIR i Teološki fakultet – Novi Sad

Blagojević, Mirko

1996.          Religijske promene, desekularizacija i nacionalizam (prošlost i budućnost): Religija, crkva, nacija, Vreme posle rata, JUNIR

Blagojević, Mirko

1996.         Religijske promene u postkomunizmu – slučaj pravoslavlja na primeru tranzitnih društava Srbije, Crne Gore i Rusije, Beograd: Institut za filozofiju i društvenu teoriju

Đorđević, B. Dragoljub

2005.          Religije i veroispovesti nacionalnih manjina u Srbiji, Beograd: Sociologija. Časopis za sociologiju, socijalnu psihologiju i socijalnu antropologiju

 Kuburić, Zorica

2005.         Verske zajednice u Srbiji i verska distanca, Novi Sad: Centar za empirijsko istraživanje religije

Živković, Dr Gordana

2008.          Koliko su Srbi danas pravoslavni, Beograd: Časopis „Pravoslavlje“

Brija, Dr Jovan

2000.          Rečnik pravoslavne teologije Beograd: Hilandarski fond pri Bogoslovskom Fakultetu SPC

Majendorf, Jovan

nd.              Slobodna volja (gnome) po Sv. Maksimu Ispovedniku

Članak elektronskom formatu, adresa: www.verujem.org

Kapsanis, Georgije

2004.          Oboženje cilj čovekovog života, Beograd: Zadužbina Svetog manastita Hilandara

Jung, Karl

1971.          Duh i život, Novi Sad: Matica Srpska

Jerotić, Vladeta

2004.          Hrišćanstvo i psihološki problemi čoveka, Beograd: Ars Libri

 Alfejev, Ilarion

nd.             Antropologija Sv. Grigorija Bogoslova, elektronsko izdanje knjige, preuzeto  sa www.verujem.org

 Hristu, Panajotis

1999.           TajnaBoga, tajna čoveka, Beograd: Hilandarski fond Bogoslovskog fakulteta SPC

 Gregory Nazianzen St.

1983.          Select Orations from Saint Gregory Nazianzen, Grand Rapids, MI: Christian Classics Ethereal Library

 Jevremović, Petar

 1995.          Personologija i ontologia u spisima Svetog Maksima Ispovednika, Beograd: Gledišta, Broj 1-6

 Lujić, Božo

 2005.          Isusova otvorena antropologija, Zagreb: Kršćanska Sadašnjost

 Vlahos, Arhimandrit Jerotej

 2003.          Ličnost u pravoslavnom predanju, Beograd: Obraz svetački