Džej na Tašu!

U nedelju 10. avgusta, u emisiji Gistro FM, na radiju B92 u ponoć i par minuta, slušaćete telefonski intervju sa J.Mascisom iz benda Dinosaur Jr.

Bez obzira da li se ubrajate u tzv muzičke ‘vikend slušaoce’ čija kolekcija ne broji više od 100 diskova/ ploča, ili ste muzički fanatici kojima nikad nije dosta novih albuma i u stanju ste poslednji dinar potrošiti na koncert benda na koji se ložite (po cenu da kasnije žickate pljuge), kada bi neko od vas tražio da mu nabrojite deset muzičara koje najviše volite, priznaćete da bi ste se dobro zamislili. Ljudi koji spadaju u prvu grupu se ne bi tako lako setili deset bendova, prvenstveno zato što u životu pronalaze više zadovoljstva u nečemu što nije slušanje muzike, a ako bi se već setili to bi zvučalo nešto kao ’Hmm...Možda Madonna, Enigma, Bob Marley (ali samo onaj Best Of), Abba..hmmm i možda Toma, ali samo kad se napijem...hmmm...i Čola, jebi ga...ostalih ne mogu sad da se setim’ (primer preuzet iz stvarnog života). Muzički frikovi bi se takođe našli na muci, mada iz sasvim drugog razloga. Količina muzičkih genija (ili ‘genija’) koje slušaju (vole, obožavaju, seku vene na, kunu se u) je toliko velika, da su neretko potrebni i sati da se izdvoji samo njih deset, tako da ne čudi da mnogi među njima to pitanje nazivaju besmislenim ili nevažnim. Verujem da pogađate u koju grupu spada autor ovog bloga (a ako ne znate, ostavljam vas da živite u zabludi), a samim tim ni meni nije stran zaključak da je pomenuta lista besmislena. Ipak, zarad lakšeg razumevanja moje euforije u daljem tekstu, nabrojaću vam deset muzičara/ bendova koji već duži niz godina u mom životu figuriraju kao The Greatest. Redosled nebitan: Yo La Tengo, The Beatles, Pharoah Sanders, Neil Young, Dinosaur Jr, Bob Dylan, The Beach Boys, American Music Club, Sonic Youth i Miles Davis. Da je lista imala 13 mesta, tu bi se još našli The Velvet Underground, John Coltrane i Jim O’Rourke, ali lista nema toliko mesta, tako da zaboravite na ovu rečenicu, s obzirom da je ona plod čistog (malopre pomenutog) fanatizma.

Dakle čemu ovo nevažno nabrajanje? Onaj ko pažljivo prati koncertnu sezonu u Beogradu, doći će do interesantnog zaključka – u periodu koji je kraći od dva meseca, u našem gradu su svirali/ sviraće čak tri imena sa moje The Greatest liste: Pharoah Sanders je održao nezaboravan koncert na Kolosu pre dve nedelje, American Music Club sviraju 3. oktobra, a za manje od mesec dana na Taš dolaze Dinosaur Jr. Oni koji posle ovoga kažu ‘Pa šta?’ nek slobodno pređu na čitanje bloga ispod ili iznad, jer nemam nameru ikoga da gušim ovim trivijalnim pitanjima, dok se gradska vlada još nije oformila, a olimpijci samo što nisu izašli na borilišta. O Pharoah Sandersu i American Music Club nekom drugom prilikom, junaci današnjeg bloga su Dinosaur Jr.

Za Dinosaur sam prvi put čuo 1991. godine u legendarnoj emisiji Brace Karaklajića ‘Garažni geto’ na Trećem kanalu, kada sam video spot za pesmu ‘The Wagon’ sa albuma Green Mind. Iste nedelje, u istoj emisiji, Braca je pustio meni tad skroz nepoznat bend koji se zvao (a i dalje zove) Radiohead, i njihovu stvar ‘Anyone Can Play Guitar’, na koju sam skroz odlepio, mnogo više nego na ‘The Wagon’ (uh, trebalo je hrabrosti da ovo priznam). Od te nedelje, besomučno sam opsedao prodavce kaseta ispred SKCa tražeći Radiohead debi, ali su me naravno svi belo gledali, sve dok se nije pojavio ‘Creep’ godinu dana kasnije (btw, spadam među one koji su Radiohead mnogo više voleli tokom onog prog-rock free prvog dela njihove karijere, hats off to OK Computer). Moj sledeći susret sa Dinosaurom se desio u časopisu Ritam, u onom broju na kom je Kurt bio na naslovnoj strani, a Where You Been na prvom mestu godišnje liste albuma (delio to mesto sa prvim albumom Rage Against the Machine, ako me memorija dobro služi). Za mene, koji sam tad bio do guše u Sijetlu i distorziranim gitarama, to je bio znak za must have. I kupio sam Where You Been. Bio sam omađijanveć nakon prvog slušanja, zaboravio sam na Radiohead, skroz naskroz (heh, uvek je Amer u meni bio jači nego Britanac, što psihički, a boga mi i fizički).

Iako sam se u to vreme ložio na ono što se zvala ‘alternativa’, nikada nisam bio preterani ljubitelj dugačkih gitarskih solaža (kapa dole za Hendrixa i Jimmy Pagea). To silovanje gitara mi je nekako uvek vuklo na heavy metal, kog baš nikada nisam voleo (možda moja netrpeljivost prema dugim solažama ima veze sa tim što sam u vreme obožavanja grungea intenzivno slušao punk, na šta sam npr. danas mnogo ponosniji (jedan moj frend reče ‘ko je muško a nikada u životu nije voleo punk, od tog nikad čovek neće biti’) nego na činjenicu da sam tad nosio katanac oko vrata). A J.Mascis ne da je solirao, nego sem lenjog cviljenja u mikrofon taj ništa drugo nije radio. No, te njegove solaže definitvno imaju ‘nešto’ što ne umem rečima da objasnim. Uvek su me vozile onako kako sam ja želeo da me voze. A cviljenje tj. njegovo pevanje je bio savršen odraz mog karaktera i samo razlog da ga volim još više. Nakon što sam čuo Bug i You’re Living All Over Me ta ljubav je prerasla u idolopoklonstvo.

J.Mascis važi za lenjog mrmota, što zbog načina na koji peva, što zbog načina na koji priča – u svakom intervjuu koji je dao, novinari su klještima izvlačili reči iz njegovih usta, i gotovo svaki odgovor počinje sa ‘Hmmm..Mmmm’ a neretko se ceo odgovor sastoji od ‘Yeah’ ili ‘No’. Možete onda zamisliti koliko sam bio u frci pred intervju sa njim pre par dana. Ali kada se javio, i kada smo počeli razgovor sva ta frka je nekako nestala, ni sam ne znam kako. Čak se u dva navrata tokom intervjua nasmejao, istina vrlo blago. J.Mascis se smeje? Novi momenti. Istina, morao sam da mu postavim duplo više pitanja nego bilo kom muzičaru sa kojim sam pričao, pošto su mu svi odgovori bili očekivano kratki. Početak intervjua je obeležilo plakanje njegovog jednogodišnjeg sina (zove se Rory Mascis – hehe), i nakon što ga je uvalio svojoj ženi (sina) mogli smo da počnemo sa pitanjima. Pričao je o svačemu: kako se pomirio sa Lou Barlowom, šta ga asocira na Srbiju, šta trenutno sluša, kada će novi Dinosaur album i o još gomili stvari. Skoro 30 pitanja u 20 minuta. O svemu tome mnogo više u Gistro FMu u nedelju (pisana i prevedena verzija uskoro na b92.net/kultura).

Dinosaur su uz Nirvanu i Sonic Youth jedini bend iz tog perioda koji volim i danas (svi oni Pearl Jamovi, Soundgardeni i Alice in Chainsovi su se negde zagubili on the way). Uživo sam ih gledao samo jednom, 2005. godine, i to mi je bio jedan od tri najbolja koncerta u životu (zar sumnjate u objektivnost?). I sada ću opet. I to u Beogradu. Dugo mi je trebalo da poverujem da je to istina. Devedesetih sam sa najboljim frendom (koji takođe deli moju ljubav prema Dinsaurima) imao internu zajebanciju – kada smo sumnjali da će se nešto desiti, govorili smo ‘Ma da, J.Mascis dolazi u Bg’. Skroz mi je neverovatno da Dinosaur dolaze pravo iz Amerike, ekskluzivno u Beograd i onda natrag u Amherst, dakle skroz van turneje. Još mi je neverovatnije da taj koncert finansira ista firma koja je glavni sponzor sabora u Guči. I sve to na istom mestu na kom će samo nedelju dana pre toga pevati Sinan Sakić. Sve mi to zvuči nerealno koliko i Yo La Tengo na Exitu.

Do certa je ostalo još 29 dana, 14 sati i 32 sekunde...31...30....29....