Sjaje poput dijamanta

" Nema više šta da se kaže, sve je rečeno, ali postoji potreba da se govori."

Ova misao podstakla me je da o njoj intenzivno razmišljam i to u trenutku kada sam je prvi put pročitala.

Od tada, ponekad joj se vraćam, jedino što su izbledela sećanja na autora koji ju je napisao. A on, podario mi je pregršt snoviđenja, oplemenio liniju saznanja, pokazao mi zavodljivu igru reči.

Plešem u tom ritmu. Reči osluškujem iznutra. Ne izgovaram ih uvek, ni ne pišem. Dok naviru, oblikujem ih kao da su sazvučje. Unutrašnja harmonija ponekad stvori i vrlo neobičnu vrstu mentalne mandale, koja se rasprši pokretom ruke iznad zrnaca peska. I to je taj trenutak ćutanja, do novog iskustva saglasja tišine.

Jer, kada bi ljudi govorili ili pisali samo u odabranim trenutcima, i kada bi birali reči, ova Planeta bila bi mnogo humanije mesto. Tako smatram.

Da, reči, baš kao i misli koje im prethode, važne su. Sjaje poput dijamanta koji brusimo svojom voljom tačnije odlukom. Kristalno jasne reči oplemenjuju i podstiču. A naša dela su materijalizacija onoga o čemu snatrimo.

Oh, odakle mi ovo dolazi, kada predahnem, i pustim da me zapahne miomiris pojma koji je u najskrovitijim kutcima moje duše dobio patinu? Ma, to je od bloga :))