Oči na sisama, sise na jedrima

Da je 1939. godina, ja bih bio sredovečni knjigovođa, ponosan na svoju mladost potrošenu u svetskom ratu, herojstvo pred kojim nisam imao izbora ali kojim hranim sujetu i branim se od monotonog života već više od dvadeset godina. Da je 1939. ona bi bila srednja ćerka beogradskog trgovca tekstilom sa Dorćola koju je otac vratio sa neuspelih ženskih studija i za kaznu i zbog sigurnosti udao za dosta starijeg ali ozbiljnog knjigovođu, heroja još iz svetskog rata. Da je 1939. prvi svetski rat bi još uvek zvali veliki, jer ne bismo ni slutili da nam se približava još jedan, još veći.

 Ona bi imala ljubavnika, dosta mlađeg od mene, ali ja to ne bih primećivao. Slutio bih, ali ne bih verovao. Nedeljom bi šetali gradom, ljudi bi nas pozdravljali i mislili da je baš šteta što nemamo dece... a tako se volimo. Njen mladi ljubavnik bi nas pozdravljao, "Ljubim ruke milostiva, Poštovanje gospodine" Njena ruka ispod moje bi se nesvesno unervozila dok bi mu odgovarala na pozdrav. Ja ne bih verovao. Odlazili bi kući, skidali se u odvojenim sobama i nalazili u spavaćoj sobi ispod pokrivača . Seks bi nam bio zanatlijski monoton. Svršavao bih u nju, godinama, ona bi me čvrsto stezala uz sebe dahtanjem prikrivajući jecanje svaki put kad svršim. Plakala bi zbog mene, tako dosadnog i dobrog, plakala bi i zbog sebe, zbog ljubavnika, zbog mira koji oseća samnom i strasti koju oseća sa njim, zbog laži, zbog tople večere i prelepog pogleda koji je ne smiruje.

Ali ipak, jutra su nam lepa jer se na svoj način poštujemo i na neki način čak i volimo.

 Ovako, 2008. je, svetski ratovi su već markirani ciframa, tako da nas sledeći ne može iznenaditi. Mora da bude Treći. Moja mladost jeste potrošena u nekim manjim ratovima ali možda sam u njih i ušao kao heoj, no izašao sam iz njih kao ubica. Ona je starija, ona ima sajle u butinama i dupe koje zove na juriš. Seks nam je kao i odnos, životinjski, režimo jedno na drugo, udaramo se telima, ona skače po meni, njeno lice se razvlači po zidu dok ulazim u nju sa ledja i držeći je za kosu ne dozvoljavam joj do pomeri glavu...

Posle seksa mi uvek popuši. To joj je potpis. Onda kratko spava pre nego se istušira i vrati svom ne tako dosadnom mužu.

Ne volimo se, o poštovanju i ne razmišljamo. Jednostavno se jebemo. Naša jutra ne postoje. Postoje zvuci, poneka modrica na mom telu, njeno čuvamo osim kada joj je muž na dužem putu, postoji zadovoljsvo snošaja i poneka usluga u ministarstvima u kojima ona ima  jake veze.

Kada ona ode, dugo pričam sa Njom. "Radio sam, malopre sam stigao, telefon mi je ostao u kolima, nedostaješ mi, voleo bih da si ovde, ljubio bih te svuda, cele noći bi sedeli na dvorištu, spavali bi ispod lipe, zora bi nas probudila hladnoćom, onda bi se opet ljubili onako goli i smrznuti na vlažnoj travi, kuvao bih ti čaj i spremao doručak, ti bi se sunčala..."

Onda spremim odelo za sutra, pogasim svetla, zaključam kuću i proverim pištolj. Onda pokušam da zaspim, a znam da mi neće dozvoliti. Previše njih i previše mnogo sam ih zadužio da bih imao vremena za san.