Kaleidoskop

Pisanje reda reči, a zatim slaganje u kompoziciju sa smislom. A inspiracija svuda okolo.

Ipak, ja najčešće pišem o zadatoj temi, jer tako je. I to naravno na svoj način, pokušavajući  da osetim slobodu i kreativnost u jednom trenutku  objedinjene.

Tekst koji pišem zatim i govorim. Montažer sklopi slike, koje je prethodno snimio moj kolega. Radimo zajedno poštujući principe sinhronizacije, što je najčešće veliko zadovoljstvo.

Pišem o drugima, oduvek. Istovremeno, prepoznajem i sebe. Ali suština je u univerzalnosti, te lično ne bi trebalo da prevagne. Snalazim se i u toj vaspostavljenoj normi, koju sebi nametnuh, jer često treba odvagati precizno.

Ponekad kratki rokovi, od nekoliko sati do emitovanja, sjure brdo adrenalina u mene. Sve mislim, neću stići, cajtnot mi je kasnije ipak, postao verni saputnik. Preteknem ga nekako, ali svaki put drugačije.

Reč je o transformaciji tada, trenutno, ometajućeg u svrsishodnost. Ne smeta više, već služi;))

To su finese. Ući u temu, tačnije u niti stvaralaštva, napraviti portret autora, približiti ga plebsu, guknuti sve što je afirmativno, uraditi ga svojski, da se i njemu sviđa, ali malo mu i "podvaliti" ako je negde brljnuo, samo da ne primeti jako. Najveći izazov su neafirmisani, tu ga dodajem, ali retko kada sam se pokajala, jer često sam kasnije viđala da su, pojedini, postajali čak i prave zvezde.

Nikada unapred ne znam šta ću sve da napišem. Ponekad mi se samo obrisi nekih reči ili  rečenica pojave malo ranije, nekada ih pustim da postanu jezgro, nekada su zaključak, ili uvod, ali ta igra traje do konačnog završetka projekta. Poput mandale, i novog početka.

Da pripomenem: tek sam nedavno počela da skupljam neke svoje priče, i to na nagovor. Sve što sam ranije napisala prepustila sam toku.

Mada, volela bih sada, češće da virnem u reči  kucane davno pisaćom mašinom, a tu priliku imam kada u kutijama pronađem katalog sa neke izložbe slika, i brižljivo savijen tekst. Zastanem tada na trenutak, vratim film.

Osećam putenost trenutka, i dašak čulnosti koja ima novu dimenziju.

Dišem reči ponovo. Nehajno, prođem prstima kroz kosu. A zatim, zna se.

Idem dalje, uz smešak u uglovima usana.

Kao da uvek pišem jednu priču.

O smislu, harmoniji, stvaralaštvu, alhemiji, energiji, istrajnosti. Ljubavi, dostojanstvu, prijateljstvu, miru.

Nije to "Dan mrmota." Zadovoljstvo postoji, nemerljivo je, i ne može da se upoređuje sa ničim sličnim, iako na prvi momenat može da izgleda da se vajkam;))

Nego, pišem li ja to uvek jednu priču ili ona piše mene? "Urađuje", što bi se reklo.

Aha, znači tako. Treba da proniknem.

Hodnici sećanja su osvetljeni. Sve je tu, pulsira novom snagom.