O antiamerikanizmu

Neposredan povod za ovaj tekst je članak Vladimira Arsenijevića objavljen svojevremeno u Politici О Америци и антиамериканизму. Razlog je samopreispitivanje, koje generalno upražnjavam glede svih svojih stavova, a na ovu temu malo češće, pogotovo od kada sam za antiamerikanizam optužen od bliskog mi prijatelja, kao i mišljenje da se ta etiketa lepi (nepodnošljivom) lakoćom.

O plitkosti Arsenijevićeve kolumne neću potanko raspredati (neću ga "fiskovati" mada se baš "nabacio na volej" sa tom bedastoćom). Osvrnuću se samo na nekoliko falinki u rezonovanju iza ovog teksta. Pa kaže:

Vudi Gatri, Pit Siger, Muhamed Ali, Malkom Iks, Leni Brus, Alen Ginzberg, Bob Dilan, Black Panthers, Dželo Bijafra, Henri Rolins, MC5, Public Enemy, Rage Against the Machine (i mnogi, mnogi, mnogi drugi) – to su oni pravi predsednici Sjedinjenih Država, ljudi po kojima pamtimo njeno jedinstveno iskustvo dvadesetog veka koje je, zahvaljujući sveprožimajućem kulturnom uticaju ove zemlje-džina, postalo i iskustvo svih nas. Ema Goldman, Meri Mekarti, Hauard Cin [sic!] ili Noam Čomski – njeni su najrečitiji tribuni.

Nasuprot tom autentičnom home-grown antiamerikanizmu, nasuprot sveameričkoj tradiciji nepokolebljivog i elokventnog političkog buntovništva, neprosvećeni, mucavi, histerični antiamerikanizam malih frustriranih zemalja čini mi se bednim i neuverljivim.

Izjednačavajući političko buntovništvo (disidentstvo) sa antiamerikanizmom Arsenijević meša babe i žabe, što je u anti/pro priči veoma opasno. Da ne govorimo o, sada čuvenoj, rečenici "neslaganje je najveći oblik patriotizma" (pogrešno pripisana Džefersonu, a zapravo je Zinova), ako prihvatimo da su pomenuti politički buntovnici antiamerikanci onda bi me jako zanimala moždano-verbalna akrobacija koja bi bila neophodna da bi se dokazalo da politički protivnici Miloševićeve politike 90-tih u Srbiji nisu (bili) antisrbi.

Beda teze da je kritika validna, vredna i elokventa isključivo ako dolazi od samih Amerikanaca, a da je sve ostalo neprosvećeno, mucavo, histerično, bedno i neuverljivo, govori više o moralnom (ne)integritetu Vladimira Arsenijevića nego što bi on, pretpostavljam, to želeo. Naime, prihvatanje ili neprihvatanje američke (kako spoljne tako i unutrašnje) politike u krajnjoj liniji jeste pitanje morala.

Injustice anywhere is a threat to justice everywhere.
Martin Luter King

U ovom našem, neki vole da kažu, globalizovanom, ja preferiram, globotomiranom svetu mi (ljudi) smo povezaniji nego ikad u istoriji. Život u maloj kutijici zaštićenoj od spoljnih uticaja jednostavno nije moguć. Dokazivati da odluke Bele kuće i/ili Kapitol hila pogađaju svakog čoveka na planeti je, čini mi se, suvišno. Okretanjem glave i/ili ignorisanjem postupaka "jedine preostale supersile", kako SAD voli da si tepa, ljudi se izjednačavaju sa "dobrim Nemcima" trećeg Rajha. Jedan od njih, pastor Martin Nimoler (Martin Niemöller) je napisao stihove koji su (u različitim verzijama) uklesani na raznim spomenicima posvećenim Holokaustu:

Prvo su došli po komuniste, a ja se nisam pobunio,
jer nisam bio komunista.

Zatim su došli po socijaliste, a ja se nisam pobunio,
jer nisam bio socijalista.

Zatim su došli po bolesne, takozvane neizlečive, a ja se nisam pobunio,
jer nisam bio mentalno bolestan.

Zatim su došli po sindikalce,
a ja se nisam pobunio jer nisam bio sindikalac.

Zatim su došli po Jevreje, a ja se nisam pobunio,
jer nisam bio Jevrejin.

Zatim su došli po katolike, a ja se nisam pobunio,
jer ja sam bio protestant.

Zatim su došli po mene, a tada više nikoga nije bilo
da se zauzme za mene.

Nije mi namera da pravim istorijske analogije (one su po pravilu plitke kao što sam pisao ovde). Međutim, predsednik Amerike (SAD) je uzeo sebi pravo da naredi kidnapovanje bilo kog čoveka/ženu na planeti koje proglasi "nezakonitim borcima" (uključujući sopstvene građane) i da ih stavi u neku od pravosudnih crnih rupa. One, za koje znamo, Gvantanamo zaliv, Bagram aerodrom u Kabulu i zatvor Abu Graib u Bagdadu, su samo vrh ledenog brega.

Ratovi agresije komada 2 (dva), jedan kao osvetnička ekspedicija, drugi startovan lažima, vrhunski medjunarodni zločini u kojima su sadržani svi ratni zločini (ako Nirnberg još uvek nešto znači). Irački rat i okupacija su proizveli gargantuanske posledice - praktično uništavanje jedne nacije (milion mrtvih, 2,5 miliona izbeglica, 2 miliona interno raseljenih ljudi).

Pominjem samo dva ključna faktora za porast "antiamerikanizma" u svetu - etikete koja se lepi svakome ko se usudi da kritikuje postupke američke administracije. Te faktore nisam ja odredio kao ključne nego je to učinio dr Stiven Kal (Steven Kull), direktor Program on International Policy Attitudes i urednik worldpublicopinion.org, u svom prošlogodišnjem svedočenju pred američkim kongresom (pdf fajl), prilikom pretresanja problema američkog imidža u svetu.

And there can be no great disappointment
where there is not great love.
Martin Luter King

Svedočenje dr Kala je izuzetno zanimljivo ne samo zbog uočavanja gorepomenutih faktora kao ključnih za preovlađujuće negativno mišljenje o SAD na većem delu planete, nego i zato što je ukazao da nije u pitanju "zavist" prema najmoćnijoj zemlji na svetu podsećajući i poredeći merenja (svetskog) javnog mnjenja kasnih 90-tih i 2000, kada je odnos negativnog i pozitivnog mišljenja bio skoro pa slika u ogledalu današnjeg, a Amerika nije bila ništa manje moćna.

Dr Kal je podelio svedočenje na dobre i loše vesti. Loše su, kao što već pomenuh da veći deo planete kako zbirno, tako unutar ispitivanih zemalja (izuzeci su retki - Velika Britanija, Poljska i Filipini) ima negativno mišljenje o SAD, kao i to da je malo zemalja neomiljenije od SAD (Izrael, Iran i samo po nekim parametrima Severna Koreja). Dobre vesti su da se negativno mišljenje ne odnosi na tzv. američke (ja bih tu samo dodao reč proklamovane) vrednosti - demokratiju, ljudska prava, međunarodne zakone itd. i da su najčešće pritužbe na licemerje.

Žalbe da su SAD licemerne je vrsta "bekhend" komplimenta jer implicira da kažu da kad bi SAD držale do svojih vrednosti to bi bilo pozitivno.

To je ujedno i odgovor na pitanje predsedavajućeg tog podkomiteta američkog kongresa koji je na početku formulisao pitanje da li je antiamerikanizam posledica naše politike ili naših vrednosti. Upravo zato što je odgovor takav stavljam reč "antiamerikanizam" u navodnike.

Hoću da kažem da pravi antiamerikanizam, dakle nešto što bi bilo protiv američkih proklamovanih vrednosti, zapravo i ne postoji ili, da budem precizniji, postoji u zanemarljivim postotcima. Velika većina ljudi u svetu prihvata ili je spremna da prihvati te vrednosti kao svoje. Međutim, isto tako ne ostaje slepa kada se Amerika udaljava od njih.

Najlakše je zalepiti etiketu

Praksa lepljenja etikete je "savršena" ali nije nimalo originalna. Sa velikim uspehom se primenjuje već decenijama na onima koji se usude da kritikuju politiku izraelske države. Jednostavno im se prilepi etiketa antisemitizma i time se svaka smislena debata uspešno uguši.

Kažem "savršena" (naglasak na navodnicima) jer uspešno ućutkuje kritičare samo ako 1)Prihvatimo licemerje kao osnovni princip ili 2) Iz straha od etikete dignemo ruke od kritike onoga što osećamo kao nepravdu. U svakom slučaju, vremenom, od preterane upotrebe, svaka etiketa se ofuca.

++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

Beleške na margini

Juče smo Fu (moja supruga) i ja bili na venčanju momka koji radi kao pomoćnik našeg veterinara i njegove devojke (još jedan mešoviti brak u Bodrumu, on je Turčin ona Engleskinja). Sedeli smo za stolom sa Helen (Engleskinja) Džonom, njenim novim čovekom (Amerikanac) i njihovim prijateljem Džejmsom takođe Amerom (btw Džejms se bavi lečenjem kvantnom energijom, ma šta to značilo). Ničim izazvani, dva Amera su počeli "antiameričku" tiradu. Džejms je tek saznao za još jedno pravo koje je država osvojila pravdajući se "ratom protiv terora" - pogranične vlasti mogu da oduzmu mobilni telefon i/ili prenosivi računar na neodređeno vreme. Za sada, ova praksa izgleda pogađa samo Amerikance. Uf, kako su "antiamerički" raspoloženi ti Ameri.