Zeleni, zeleni Maroko

Crvena pustinja, zemlja...crveno nebo na Zapadu,na zalasku Sunca...seoske bele kuce sa ravnim krovovima, crnomanjasti do pasa goli decaci koji trce sa kozama i ovcama...veliki gradovi sa bulevarima i drvoredima palmi...okean, penusavi talasi i osvezavajuci vetar...drevne gradske Medine, zidane na bregu, urbanizovane uskim sokacima, bazarima, arapskom muzikom i polumrakom ... Visoke planine na Istoku, plantaze konoplje, sverc, krijumcarski kanali i velike pogace masnog hasisa ... 

Pre obilaska marokanskih gradova i putovanja vozom,na relaciji Tanger-Rabat-Casablanca-Marackesh, u Afriku presli smo iz Spanije, trajektom iz Algesirasa. Nas dvojica, sa gomilom ostalih turista, svi sa rancevima i inter-rail kartama, zeljni avantura i dobrog duvanja, prebacili smo se u Tanger. U luci nas je  docekala gomila prevejanih decaka: mali, crni vodici u nepoznat svet, nudili su nam sve robe i usluge ... drogu i prostitutke ... Pravi, pravcati vacarosi: privodili su naivne negde u stranu, gde je zaseda, pa ih pljackali skroz ...Ceo grad, svaki sokak, bio je u kriminalu. Mi sa Balkana znamo sta je prevara, poznat nam je mentalitet sibicara sa autobuskih stanica,pa Pedja i ja nismo naseli; udruzeni sa cetvoro Svajcaraca, izbegli smo sve zamke te kriminalne jazbine i prvim vozom, zajedno, otputovali smo u Rabat. 

Pucina i luka,brodovi i kranovi,prestonica i sa Medinom i sa sirokim ulicama ... Kolone starih modela Pezoa i Renoa, francuski uticaj, gostoljubiv narod, pravi vodici i jedan dobar prijatelj ... U Rabatu upoznali smo Hasana ...Imao je gitaru,sviruckao je rock, vodio nas je po gradu i nabavljao nam je odlican zeleni hasis, zero-zero...Tog leta 1983-ce, bilo je vreme Ramazana, velikog posta.. Gradski top oznacavao je suton,kada muslimani mogu da jedu i piju, a preko dana, po zakonu, Marokanci nisu smeli nista uzimati u usta. Stranci mogu - al na svoju sramotu! Restorani za turiste,uredno su radili...Hasan nije mario za te propise, jeo je sa nama krisom,a ogovarao je grabezljive mule i glupe zakone. Zalio se na stroge obicaje koji ga onemogucavaju da ima devojku i teraju da ako pozeli da se ozeni, kupuje suprugu. Tamo su ljudi i ostro, statusno podeljeni: mali broj ekstremno bogatih i masa sirotinje...Luksuzne palate, kao iz hiljadu i jedne noci u jednom bogatom kvartu i prostranstvo kucica ,favela.Tu je stanovao i nas Hasan,ideolog i kriticar... Svi smo ga zavoleli.Svajcarci i nas dvojica... 

Kada smo se rastali,Pedja i ja otisli smo u Kazablanku, gde smo lagano pusili komadinu hasisa, odmarali se u sobi,u poznatom hostelu sa rege - kafeom i Marlijevim pesamama u pozadini ... Mm...Poznati zvuk i poznati miris...Hasis je u Maroku tradicionalan, ali i zabranjen, kazne za strance  su vise meseci zatvora, uz folklorno batinanje tabana. ..ali bilo je mesta, gde se duvanje tolerise.To su bili taj hostel i taj bar. A u hostelu nas pedeset i tamnoputi domorodci dole u baru, dobra muzika i vise vrsta kanabisa ... Jeli smo kolace iz stare francuske patiserije i pili marokanski 100% oranz-djus.Posetili smo i Marakes...Spavali smo u ulici koja se zvala Jugoslovenska.... 

U povratku svratili smo u Rabat i posetili Hasana u njegovoj faveli,maloj, urednoj i cistoj, gde je ziveo sa majkom...Taj covek bio je zivotni fenomen: umeo je da pliva kao boranijica, malo je krupnih lovaca. Motocikl, gitara i struja zivota ... Uradili smo po komad hasisa od njega ... Isecenog na gram, smotali smo ga staniolom, i zalili spremljenim,pcelinjim voskom. Pravili smo kuglice,koje smo gutali. Zbog njih, tri dana nismo jeli, pili  smo samo jogurt ... Iskenjao sam ih, posle dve granice, Marokanske i Spanske, u Francuskoj u super brzom i super tacnom vozu, u cistom toaletu, nad velikim novinama...Oprao sam dragocene smotuljke, pa smotao spravu u praznom vagonu, i proslavio "uspesno sranje"  sa Pedjom i novim drugarima,dvojicom Nemaca koji su se opljackani,vracali iz Maroka.

Svi putovali smo za  Amsterdam....