Srebrenica iz drugog ugla (2)

/ 31.08.2008. u 15:31

Komentari: 38
Čitanost: 13855
/
Preporuke: 8184
/

"Morali smo", kaže Naser Orić. A ja se pitam zašto su morali, šta ih je to primoralo? Kakve zle sile vladaju tim ljudima? Kakve se zveri kriju u njima kad su morali da rade najstrašnija zverstva ljudima koji im ništa nažao nisu učinili?

Zločini nad hrišćanskim-pravoslavnim civilnim stanovništvom u Istočnoj Bosni jul-decembar 1992.

27. jun 1992. (sela Bradjevina, Magudovići, Kaludra opština Srebrenica)

U prepodnevnim satima grupa naoružanih muslimana napala je srpska-pravoslavna sela Bradjevina, Magudoviće, Kaludra, opština Srebrenica. Ova sela su već ranije (21. juna 1992.) bila opustošena, pa ih je većina stanovništva već bila napustila, ali je ipak i pri ovom napadu ubijeno više civila, uglavnom masakriranjem hladnim oružjem. Ubijeni su:

106. Gajić (Predraga) Ljubiša rodj. 1965. - spaljen

107. Stevanović (Dragomira) Stojan rodj. 1939. - masakriran, odsečen polni ud i stavljen u usta

108. Stanojević (Vitomira) Novica rodj. 1951.

109. Pavlović (Obrad) Vladimir rodj. 1948.

110. Petrović (Milisav) Slavko rodj. 1946.

Sela su opljačkana i popaljena. Nakon ovog zločina, stanovništvo ovih sela je spas potražilo u definitivnom napuštanju svojih domova.

28. jun 1992. (selo Loznica opština Bratunac)

Na srpski pravoslavni praznik Vidovdan izvršen je napad od strane naoružanih muslimana iz Srebrenice na pravoslavno selo Loznica iz pravca Cjepale, Pirići, Dolovi i Brda i u tom napadu ubijeno je 11 civila i to:

111. Stojanović (Živojina) Jelena rodj. 1952.

112. Rončević (Miće) Milorad rodj. 1960.

113. Filipović (Živana) Verica rodj. 1975.

114. Filipović (Vladimira) Živan rodj. 1954. (otac Verice Filipović)

115. Vučević (Sretena) Svetozar rodj. 1957.

116. Nikolić (Nedeljka) Milenko rodj. 1963.

117. Lukić (Milana) Radovan rodj. 1950.

118. Filipović (Milivoja) Djordje rodj. 1949.

119. Damjanović (Mitra) Miloje rodj. 1961.

120. Milovanović (Radivoja) Srećko rodj. 1843.

121. Stojanović (Živojina) Jelena rodj. 1952.

122. Nikolić (Nedeljka) Milenko rodj. 1963.

Civili su pre ubijanja mučeni i masakrirani, a broj žrtava bio bi veći da se mnogi nisu spasli bežanjem. Popaljeno je mnogo kuća i pratećih objekata.

29. jun 1992. (selo Vraneševići i zaselak Riljevići opština Bratunac)

Ista srebrenička muslimanska jedinica napala je deo sela sa srpskim stanovništvom Vraneševiće i zaselak Riljeviće i uništili ih do temelja, opljačkali imovinu, ali je stanovništvo na sreću uspjelo da pobegne prema Drini.

30. jun 1992. (selo Brežani opština Srebrenica)

U zoru, oko 04,50 otprilike 1.000 naoružanih muslimana iz Srebrenice izvršilo je napad na pravoslavno selo Brežani. Pri napadu ubijeno je više od 20 lica. Medju ubijenim su uglavnom bili starci i žene. Pomenutog dana muslimani su selo Brežane opkolili sa svih strana, a zatim ga zasuli rafalima iz svog raspoloživog naoružanja. U selu se u tom momentu nalazilo oko 60 lica, računajući žene, stare i decu. Prema načinu na koji je napad izveden, očigledno je da je on svesno i dobro isplaniran sa namerom da ne preživi ni jedan meštanin. Zatim je opljačkana sva pokretna imovina, a onda selo zapaljeno, kako kuće tako i drugi objekti. Deo stanovništva se uspeo spasiti bežeći u pravcu sela Jezero, Ratkovići i Fakovići. Paljenjem su uništene 64 kuće. Na kraju, selo je do temelja razoreno.

Ubijeni su:

123. Rankić (Miko) Milislav rodj. 1947.

124. Rankić (Milisav) Miroslav rodj. 1972.

125. Rankić (Milisav) Dragoslav rodj. 1974.

126. Josipović (Milenko) Ljubomir rodj. 1977.

127. Milošević (Luka) Stanko rodj. 1900.

128. Milošević Vidoje rodj. 1974.

129. Novaković (Rade) Miloš rodj. 1956.

130. Petrović (Djole) Radovan rodj. 1923.

131. Dragičević (Ilija) Milenko rodj. 1947.

132. Krstajić (Vlado) Pero rodj. 1935.

133. Krstajić (Vlado) Miloš rodj. 1937.

134. Mitrović Milivoje rodj. 1930.

135. Mitrović (Milivoje) Stanoje rodj. 1963.

136. Lazić Dostana rodj. 1919.

137. Lazić (Pavle) Vidoje rodj. 1937. - razapet na krst, pa zapaljen

139. Lazić (Pavle) Kristina rodj. 1937.

138. Lazić Djuka rodj. 1935.

139. Lazić Kristina rodj. 1992.

140. Stevanović (Radisav) Milomir rodj. 1946.

141. Stjepanović (Stjepan) Dragan rodj. 1961.

142. Jovanović (Čedo) Obren rodj 1927.

143. Krstajić Novak

144. Arsić Borivoje

Tela pobijenih su danima stajala nesahranjena, jer porodicama nije bilo dozvoljeno da dodju do njih i sahrane ih.

5. jul 1992. (selo Zagoni opština Bratunac)

Muslimanske oružane snage iz Potočara, Biljače i Čizmića izvršile su iznenada napad na selo Zagoni opština Bratunac i dok su izvodili poljoprivredne radove napadnuti su iz više pravaca i tom prilikom na njivi ubijeni:

145. Milošević (Ilije) Rada rodj. 1968.

146. Milošević (Jovan) Miloš rodj. 1932.

147. Milošević (Milovan) Ljubica rodj. 1939.

148. Gvozdenović (Sreten) Rajko rodj. 1927.

149. Gvozdenović (Miladin) Dragoljub rodj. 1954.

150. Gvozdenović (Milorad) Blagoje rodj. 1944.

151. Gvozdenović (Radoje) Rada rodj. 1973.

152. Tanasijević (Blagoja) Čedomir rodj. 1942.

153. Dimitrić (Milorad) Mileva rodj. 1912.

154. Dimitrić (Mitar) Mirko rodj. 1974.

155. Malović (Ilija) Miodrag rodj. 1943.

156. Jašinski (Stevan) Matija rodj. 1940.

157. Mihajlović (Jefto) Mihajlo rodj. 1951.

158. Paunović (Periša) Dušanka rodj. 1954.

Iza vojske su išla nenaoružana lica i pljačkali kuće, a potom palila.

05. jula 1992. (selo Krnjići opština Srebrenica)

Oko 1.000 naoružanih muslimana izvelo je napad na selo Krnjiće i tom prilikom su bez ikakvog povoda i razloga ubijali na svirep i okrutan način civilno stanovništvo koje se nalazilo kod svojih kuća ili po njivama. Tom prilikom su ubili 18 lica a 12 teže i lakše ranili. U neposrednoj blizini crkve ubili su sveštenika Lazarević Slobodana dok je obavljao obred molitve vezano za sahranu Simić Nedjeljka kojeg su muslimanski ekstremisti uhvatili dva dana ranije iz zasede ispod sela Radovčića a zatim masakrirali i ubili ubodima nožem. Nakon sveštenika Lazarevića ubili su i Mičić Milju iz Krnjića dok je pokušavala da se spase bežanjem. Bila je pogodjena iz vatrenog oružja s ledja. Jovanović Miroslavu su ubili dok je namirivala stoku u štali. Najverovatnije je Miroslava prethodno silovana, jer je nakon nekoliko dana pronadjena potpuno naga u štali. Vujić Soku, suprugu Vujić Mile, ubili su dok je kupila seno na svom posedu. Paračanin Vasu, starog učitelja, koji je zbog teške bolesti 10 godina ležao u postelji nepokretan, živog su zapalili u njegovom stanu. Ostale civile su ubijali iz vatrenog oružja dok su bežali iz sela.

Ubijeni civili su:

159. Lazarević (Spasoje) Slobodan zv. Boban, sveštenik za područje Krnjića rodj. 1965.

160. Jovanović (Borislav) Miroslava rodj. 1939.

161. Vujić Soka rodj. 1930.

162. Parača Vaso rodj. 1912.

163. Trimanović (Petko) Rade rodj. 1958.

164. Jovanović (Nedeljko) Sredoje rodj. 1947.

165. Simić (Milisav) Veljko rodj. 1953.

166. Maksimović (Mirko) Radoš rodj. 1968.

167. Dimitrijević (Miloš) Dragutin rodjen 1961.

169. Aksić (Novak) Srpko rodj. 1972.

170. Vladić (Petar) Vlajko rodj. 1934.

171. Pečenica Dragoljub iz Krnjića

172. Ivanović Ivana iz Krnjića

173. Milošević (Zoran) Nebojša rodj. 1975.

174. Milošević (Ostoje) Milan rodj. 1961.

175. Mićić Milja iz Krnjića

176. Simić (Marko) Ilija 1912.

177. Maksimović (Risto) Milenko 1942.

Veći broj civila je ranjen. Nakon ubijanja i ranjavanja civila opljačkana je njihova imovina, a zatim zapaljeno 33 kuće, 30 pomoćnih objekata, nova i stara školu sa šest društvenih stanova, demolirana crkva, uništene ikone i drugi crkveni predmeti i opljačkana celokupna imovina sela Krnjići.

12. jul 1992. (Zalazje i Sase opština Srebrenica)

na Petrovdan napadnuto je srpsko selo Sase i Zalazje, pravoslavni zaselak sela Obade, od strane muslimanskih oružanih snaga i tom prilikom ubijeno je mnogo civila:

178. Josipović (Miladin) Ivan rodj. 1955.

179. Mitrović (Vojislav) Goran rodj. 1970.

180. Simić Djuka rodj. 1930.

181. Živanović (Blagoje) Blagoje rodj. 1954.

182. Blagojević (Slobodan) Dušan rodj. 1946.

183. Cvijetinović (Dragomir) Radinka rodj. 1952.

184. Cvijetinović (Ranko) Ivan rodj. 1953.

185. Dragičević (Tadija) Svetislav rodj. 1949.

186. Giljević (Milorad) Željko rodj. 1970.

187. Gligić (Desimir) Nedeljko rodj. 1948.

188. Gligorić (Nikola) Ljubisav rodj. 1962.

189. Gordić (Miloš) Aleksa rodj. 1955.

190. Grujičić (Cvijetko) Jovan rodj. 1954.

191. Grujičić (Ignjat) Stanoje rodj. 1946.

192. Ilić (Milan) Slobodan rodj. 1954.

193. Ilić (Sreten) Milisav rodj. 1957.

194. Jeremić (Ljubomir) Luka rodj. 1927.

195. Jeremić (Miloš) Ratko rodj. 1969.

196. Jeremić (Ratko) Marko rodj. 1965.

197. Jeremić (Miloš) Ratko rodj. 1969.

198. Jeremić (Ratko) Radovan rodj. 1963.

199. Lazarević (Mališa) Milovan rodj. 1946.

200. Lazarević (Stanko) Momir rodj. 1955.

201. Pavlović (Aleksandar) Branislav rodj. 1947.

202. Petrović (Jugoslav) Rajko rodj. 1963.

203. Rakić (Borisav) Dragomir rodj. 1957.

204. Rakić (Ljubomir) Momčilo rodj. 1949.

205. Rakić (Cvijetin) Svetozar rodj. 1951.

207. Rakić (Ljubomir) Miodrag rodj. 1959.

208. Rakić (Momčilo) Mile rodj. 1966.

209. Simić (Gojko) Branko rodj. 1959.

210. Simić (Gojko) Petko rodj. 1963.

211. Stanojević (Stanko) Božo rodj. 1966.

212. Stanojević (Gojko) Miladin rodj. 1929.

213. Stjepanović (Svetislav) Mihailo rodj. 1942.

214. Tomić (Bogoljub) Radivoje 1950.

215. Todorović (Radivoje) Miroljub rodj. 1961.

216. Tubić (Rado) Miladin rodj. 1955.

217. Vasiljević (Radovan) Radislav rodj. 1965.

218. Vujadinović (Živojin) Boško rodj. 1951.

219. Vujadinović (Živojin) Vaso rodj. 1954.

220. Vujadinović (Bogdan) Nedeljko rodj. 1947.

221. Vujadinović (Milovan) Dragomir rodj. 1947.

222. Vujadinović (Slavoljub) Milovan rodj. 1948.

223. Vujadinović (Vaso) Dušan rodj. 1940

224. Zekić (Zagorka) Milan rodj. 1959.

225. Ćetković (Spasoje) Vukašin 1938.

U pucnjavi je mnogo civila ranjeno i oni su zajedno sa starcima pokupljeni, odvedeni i do danas nisu pronadjeni. Broj nestalih civila je daleko veći od broja poginulih. Nakon napada ova dva i više okolnih, sva ova sela su opljačkana, spaljena i uništena.

12. jul 1992. (Zagoni opština Bratunac)

Pošto su napad na ovo selo od 5. jula ocenili kao uspešnu akciju, naoružani muslimani su na Petrovdan 12. jula ponovo upali u isto ovo selo, pljačkali ga i razarali i pritom ubili sledeće civile:

226. Dimitrić (Milko) Milovan rodj. 1962.

227. Jovanović (Jakov) Miodrag rodj. 1952.

228. Milošević (Živojin) Dušan rodj. 1963.

229. Milošević (Aleksa) Djordjo rodj. 1934.

230. Milošević (Branko) Vidosav rodj. 1968.

231. Milošević (Milko) Dragiša rodj. 1963.

232. Milošević (Milko) Miodrag rodj. 1970.

Nakon ovog ponovljenog napada selo je potpuno opustelo.

18. jul 1992. (selo Tegare opština Bratunac)

Muslimani iz Srebrenice su na regionalnom putu u pravcu Bratunca postavili zasedu na teaktor u selu Tegare opština Bratunac i tom prilikom ubijeni su na vozilu:

233. Ilić Cvijetin rodj. 1957. iz Tegara

234. Ilić Radojko rodj. 1969. - Cvjetinov brat

235. Vučerinović Milojko, rodj. 1968. iz Tegara.

20. jul 1992. (selo Gornji Magašići opština Bratunac)

Jake muslimanske snage iznenada su napale srpsko selo Gornji Magašići opština Bratunac dok su meštani obavljali poljoprivredne radove. Muslimani su pucali po svemu što se kreće. Prilikom ovog napada život su izgubila sledeća lica:

236. Popović Blagoje rodj. 1907.

237. Popović Ljeposava rodj. 1918.

238. Ilić Marjan rodj. 1963.

239. Ilić Milenija rodj. 1944.

240. Ilić Zorka rodj. 1947.

241. Ilić Ljubinka rodj. 1952.

242. Ilić Ljiljana rodj. 1975.

243. Milanović Ljubica rodj. 1929.

Uporedo sa naoružanim muslimanskim snagama koje su proganjale i ubijale civile išla je i grupa nenaoružanih muslimana koja je pljačkala, za zatim palila njihove kuće, pa su na taj način popaljene sve kuće u zaseocima Ilići, Božići, Denonjići i Popovići (sva četiri u opštini Bratunac).

25. jul. 1992. god. (selo Hranča opština Bratunac)

Oko 13,30 sati pravoslavno selo Hranča su napali naoružani muslimani koji su došli iz Srebrenice kršeći potpisano primirje. U momentu napada u selu se nalazilo stanovništvo koje je obavljalo poljoprivredne radove. Napadnuti su iz više pravaca uz pokliče "Kolji", "Ubijaj" i slično.

U ovom napadu na licu mesta ubijeno je 7 civila, a još jedan je kasnije podlegao ranama. Ubijeni su sledeći meštani sela Hranča:

244. Lukić (Mirko) Živanka rodj. 1944.

245. Djuričić (Nikola) Cvijetin rodj. 1930.

246. Jokić (Stojana) Momčilo rodj. 1928.

247. Mirković (Živorad) Ljubica rodj. 1942

248. Cvjetinović Dostana

249. Mićić (Jakov) Marko rodj. 1949.

250. Mićić (Radisav) Ilija rodj. 1949.

251. Mitrović (Savo) Stanimir rodj. 1938. - podlegao ranama nakon par dana.

U toku napada opljačkano je ono što se moglo poneti, a ono što nije, spaljeno je.

08. august 1992. (Ježestica opština Bratunac)

Jake muslimanske snage izvršile su napad na srpsko selo Ježešticu. Pucali su po svemu što se kreće i tom prilikom ubijeni su pravoslavni civili:

252. Stjepanović (Obrad) Milosav rodj. 1919.

253. Stjepanović (Nedeljko) Savka rodj. 1951.

254. Mladjenović (Obren) Slavka rodj. 1930.

255. Mladjenović (Ljubomir) Dragan rodj. 1960.

256. Mladjenović (Ljubomir) Andjelko rodj. 1965.

257. Bogičević (Rado) Vojina rodj. 1929.

258. Ranković (Miloš) Sreten rodj. 1962.

259. Ranković (Vujadin) Milan rodj. 1935.

260. Djurić (Savan) Srbo rodj. 1944.

Mladjenović Andjelki su odsekli glavu i odneli je, a Mladjenović Draganu su ušicama sekire polomili lobanju i na taj način ga dotukli. Uporedo sa naoružanom grupom koji su proganjali i ubijali civile išla je grupa nenaoružanih muslimana koja je pljačkala srpske kuće, a zatim palila zajedno sa pratećim objektima.

28. avgust 1992. (mesto Milanova vodenica na putu Peć-Skelane opština Srebrenica)

Naoružani muslimani iz Srebrenice su iz zasede na putu Peći-Skelane na mjstu zvanom Milanova vodenica ubili 4 lica koja su se nalazila u putničkom motornom vozilu marke "Zastava 750".

261. Živković (Drago) Svetozar rodj. 1915.

262. Živković (Ljubomir) Stanko rodj. 1936.

263. Milanović (Radenko) Dragan rodj. 1951.

264. Aćimovič (Milenko) Krstina rodj. 1920.

16. septembar 1992. (Zalužje opština Bratunac)

Na lokalnom putu Bratunac-Sase) sačekano je malo teretno vozilo sa više od 25 pravoslavnih civila koji su se vraćali sa sahrane u Bratuncu u svoja sela (Bhekivac u druga). Na kamion i civile u njemu otvorena je vatra i ubijeno 9 ljudi, a još više njih lakše i teže ranjeno. Iako i sam teško povredjen, vozač kamiona je sačuvao prisebnost i nekako uspeo da izvuče kamion sa ranjenim i ubijenim iz zasede, stigne do Bjelovca i tako spase preživele.

Ubijeni su:

264. Lukić (Stojan) Milisav rodj. 1942.

265. Vujadinović (Nedeljko) Rajko rodj. 1972.

266. Jovanović (Cvijetin) Krsto rodj. 1955.

267. Kovačević (Boško) Dragan rodj. 1959.

268. Stojanović (Miloš Tomislav rodj. 1966.

269. Stojanović (Petko) Danica) rodj. 1931.

270. Vučetić (Simo) Radojka rodj. 1946.

271. Lončarević (Milan) Tomo rodj. 1948.

Od 17. do 24. septembra 1992.

Nepoznata lica ubila su više pravoslavnih civila, izmedju ostalih:

272. Nikolić (Milovana) Todor rodjen 1951. - ubijen 20.09.1992. u Lozničkoj Rijeci, opština Bratunac

273. Jovanović Drago rodjen 1962. - ubijen 21.09.1992.

274. Ilić Milić rodjen 1972. g.

275. Andrić (Bogomira) Ljubiša rodjen 1960. - ubijen 17.09.1992. u Lozničkoj Rijeci

276. Simić (Ratka) Miodrag rodjen 1963.

24. septembar 1992. (rudnik boksita Milići-površinski kop "Bračan")

Tog dana muslimanske snage su bez povoda i razumnog razloga napale rudnik i tom prilikom prvo opljačkale, a zatim ubile sedam čuvara rudnika :

277. Sušić (Todor) Milivoje rodj. 1958.

278. Šalipurević (Božidar) Slavko rodj. 1971.

279. Šalipurević (Milorad) Vidoje rodj. 1961.

280. Gordić (Mitar) Slavko rodj. 1958.

281. Lalović (Nedjo) Zoran rodj. 1943.

282.Gligorević (Mijat) Miodrag rodj. 1956.

283. Pantić (Radojko) Rajko rodj. 1943.

Nakon toga zapalili su upravnu zgradu i radionicu rudnika.

Čuvari su ubijani na najsvirepije načine (paljenjem, sečenjem delova tela, gaženjem ljudi tenkom, ubijanjem tupim predmetima i klanjem).

24. septembar 1992. (selo Podravanje opština Milići)

Jake muslimanske snage su napale ovo pravoslavno selo u momentu kad je u njemu bilo puno civila. Selo su opkolili a zatim meštane ubijali na najsvirepiji način: odsecanjem glava i delova tela, razbijanjem lobanje tupim predmetima, rasecanjem stomaka, klanjem.

Ubijeni su :

284. Perendić (Bogdan) Spasenija rodj. 1932.

285. Perendić (Milisav) Miladin rodj. 1924.

286. Perendić (Blagoje) Tomislav rodj. 1930.

287. Perendić (Blagoje) Stanko rodj. 1935.

288. Vesić (Miloš) Milijan

289. Jovanović (Miloje) Vojin rodj. 1922.

290. Jovanović (Miloje) Svetozar rodj. 1933.

291. Lazarević (Obrad) Rade rodj. 1920.

292. Tomić (Marko) Gojko rodj. 1930.

293. Tomić (Marko) Mihajlo rodj. 1941.

394. Šarac (Veselin) Dušan rodj. 1964.

295. Marinković (Drago) Miloš rodj. 1935.

296. Marinković (Miloš) Rade rodj. 1961.

297. Marinković (Miloš) Milovan rodj. 1955.

298. Marinković (Andjelko) Radovan rodj. 1938.

299. Marinković (Žarko) Dikosava rodj. 1938.

300. Šarac (Cvijetin) Mitar rodj. 1963.

301. Šarac (Manojlo) Milan rodj. 1929.

302. Šarac (Obrad) Mirjana rodj. 1943.

303. Mitrović Ruža rodj. 1927.

304. Mitrović (Jovo) Mihajlo rodj. 1932.

305. Mitrović (Marko) Drago rodj. 1925.

306. Petrović (Vasilije) Mileva rodj. 1948.

307. Petrović (Marko) Milomir rodj. 1951.

308. Nikolić (Radomir) Slaviša rodj. 1960.

309. Nikolić (Čedomir) Dragan rodj. 1960.

310. Pavlović Nebojša rodj. 1971.

311. Mudrinić (Mileta) Rade rodj. 1961.

312. Mitić (Ruža) Boriša rodj. 1946.

313. Bogdanović (Milan) Djuradj rodj. 1960.

314. Kukić (Mitar) Dragutin rodj. 1954.

315. Vasić Milisav rodj. 1951.

Istog dana, nakon što su završili krvavu zabavu nad civilima, muslimani su popljačkali i zapalili selo koje je brojalo 73 kuće.

05. oktobar 1992. (Fakovići opštini Bratunac)

Ovo pretežno pravoslavno selo na obali Drine u ranim popodnevnim satima dok su žitelji bili u berbi kukuruza na poljima izvan sela, naoružani muslimani su upali u selo i ubili, ranili ili zarobili veliki broj meštana koje su zatekli u selu. Zarobljenici su odvedeni u srebrenički zatvor. Pravoslavne kuće i crkvu su prvo opljačkali a zatim zapalili.

Ubijeni su:

316. Božić (Radoje) Desanka rodj. 1924.

317. Marković (Milovan) Olga rodj. 1935.

318. Marković (Milovan) Slavka rodj. 1931.

319. Nikolić Ćuba rodj. 1954. zapaljena

320. Djurić Danilo rodj. 1910.

321. Ivanović (Milan) Miroslav rodj. 1973.

322. Marković (Savo) Radoje rodj. 1941.

323. Marković ((Stevo) Radomir rodj. 1939.

324. Nikolić (Milovan) Petko rodj. 1954. - zapaljen

325. Nikolić (Sreten) Milovan rodj. 1923.

326. Savić (Jovo) Radovan rodj. 1965.

327. Subotić (Blagoje) Milomir rodj. 1959. - smrskana lobanja

328. Djokić (Drago) Milovan rodj. 1936.

329. Djokić (Mileta) Sreten rodj. 1938.

330. Djokić (Nedeljko) Djoko rodj. 1955.

331. Djukić (Radovan) Vidoje rodj. 1954.

332. Djokić (Sreten) Svetozar rodj. 1965.

05. oktobar 1992. (više sela u opštini Bratunac)

Meštani većine pravoslavnih sela u istočnoj Bosni su ubrzo posle prvih napada i užasnih zločina koji su im sledili počeli da sklanjaju svoje porodice, naročito žene i decu, u sigurnija područja, uglavnom u Srbiju.

Tog dana muslimanske jedinice iz Srebrenice napale su sela:Vraneševiće, Tuk, Jurčinoviće, deo Stanojevića, Rasovačiće, Divoviće, Radijeviće, Boljeviće i Kutiješe, opštinu Bratunac i ubili više civila.

Naročito je stradalo selo Boljevići, iako je u njemu ovog dana bilo samo nekoliko starijih ljudi koji su ostali da hrane stoku i brinu o svojim imanjima i imanjima suseda. Ostalo stanovništvo je bilo u izbeglištvu zbog stalnih muslimanskih napadia i terora. Tako nebranjeno selo su muslimaninske snage napale, pobile starace koje su u njemu zatekle, a selo opljačkalie i spalilie. Boljevići su iza njih ostali napušteni i sablasno pusti.

Ubijeni pravoslavni civili:

340. Djukić (Sreto) Radovan rodj. 1928.

341. Stjepanović Stanojka rodj. 1922. - zapaljena

342. Subotić Milomir rodj. 1960. - smrskana lobanja

343. Nikolić Milovan. - smrskana lobanja

344. Savić Radovan rodj. 1919. - zapaljen

345. Marković Slavka

346. Ristić (Ljubisav) Milutin rodj. 1940.

347. Vasić (Manojlo) Vladan rodj. 1929.

348. Vasić Stanija rodj. 1930.

349. Ristić (Novica) Zarija rodj. 1928.

350. Prodanović Petra rodj. 1927.

351. Despotović Miljana

Imovina u ovim selima je opljačkana, kuće popaljene, pa i škole, crkva i crkveni objekti.

3. decembar 1992. (rudnik boksita Milići-površinski kop "Bračan")

Ponovo je napadnut ovaj rudnik i tom prilikom je ubijen čuvar rudnika:

352. Milić Željko rodj. 1973.

U drugoj polovini 1992. (Srebrenica)

Naoružani muslimanski su u Srebrenici ubili pravoslavne civile:

353. Milanović Rada medicinska sestra

354. Zekić Slobodan

355. Zekić Zaga

356. Mihajlović Andja

357. Dimitrovski Krsto - zaklan, a njegova supruga

358. Dimitrovski Velinka - nadjena mrtva na gradskom smetlištu kod Srebrenice.

14. decembar 1992. (sela Sikirići, Loznica i Bjelovac opština Bratunac)

U ranim jutarnjim časovima (oko 6:00) jake muslimanske snage u napale ova pravoslavna sela i počele ubijati civilno stanovništvo zatečeno na spavanju. Na taj dan muslimani su oko 60 civila ubili, a preko 70 ranili, sela popljačkali i na kraju popalili.

U ovom napadu smrtno su stradali:

359. Mitrović (Bogosav) Srećko rodj. 1937.

360. Todorović (Krsto) Borko rodj. 1949.

361. Filipović (Dragojjub) Dragan rodj. 1962.

362. Jovanović (Petar) Djoko rodj. 1936.

363. Jovanović (Veselin) Miloš rodj. 1928.

364. Bankić (Miladin) Obrenija rodj. 1934.

365. Matić (Vukadin) Desimir rodj. 1928.

366. Matić (Radivoj) Snežana rodj. 1965.

367. Ilić (Kosta) Radojka rodj. 1935.

368. Damnjanović (Svetozar) Nedeljko rodj. 1959.

369. Mitrović (Bogosav) Rada rodj. 1949.

370. Simić (Svetolik) Radosav rodj. 1937.

371. Šarac (Ranko) Dragan

372. Andrić (Ante) Kazimir rodj. 1952.

373. Nikolić (Vlado) Veljko rodj. 1971.

374. Petrović (Bogdan) Mladjen rodj. 1958.

375. Ilić (Miće) Milun rodj. 1939.

376. Matić (Radovija) Gordana rodj. 1967.

377. Lukić Čede) Krstina rodj. 1948.

378. Tanasić (Ljubisava) Milomir rodj. 1939.

379. Simić (Vasilije) Grozdana rodj. 1931.

380. Tanasić (Sretena) Radovan rodj. 1923.

381. Nedejjković (Bogoljuba) Milomir rodj. 1940.

382. Nedeljković (Cvetislava) Ratko rodj. 1946.

383. Ilić (Blagoja) Živojin rodj. 1928.

384. Marić Stanoje rodj. 1951.

385. Matić (Ilije) Radivoje rodj. 1937.

386. Lukić (Radivoja) Vida rodj. 1933.

387. Petrović (Milana) Mirko rodj. 1972.

388. Damljanović (Radivoja) Slavomir rodj. 1972.

389. Simić (Ranka) Zlatan rodj. 1960.

390. Simić (Svetolika) Živadin rodj. 1946.

391. Petrović (Miladina) Slobodan rodj. 1976.

392. Mirkovski Bojan

393. Nedeljković (Obrada) Ljubisav rodj. 1925.

394. Petrović (Krste) Mirko rodj. 1920.

395. Miladinović (Petka) Čedo rodj. 1975.

396. Vučetić (Radosava) Milenko rodj. 1975.

397. Filipović (Milisava) Dragoljub rodj. 1942.

398. Miladinović (Petka) Mirko rodj. 1971.

399. Jovanović (Petka) Milan rodj. 1948.

400. Knežević Željko rodj. 1966.

401. Filipović (Nedje) Stevo rodj. 1951.

402. Jovanović (Mališe) Zlata rodj. 1911.

403. Tanasić (Petra) Milan rodj. 1957.

404. Vučetić (Save) Radovan rodj. 1943.

405. Despotović Slobodan

406. Trišić (Obrada) Obrenija rodj. 1931.

407. Stevanović (Branka) Dragiša rodj. 1966.

408. Prodanović (Rade) Dušan rodj. 1931.

409. Tošić (Živorada) Milorad

410. Petrović (Bodana) Miodrag rodj. 1948.

411. Savić Mitar

412. Ilić Milisav

413. Trišić Zoran

414. Simić Ratko

415. Lukić Cvjetko

416. Mitrović Srećko

417. Vuletić Branko, star oko 40 godina

23. decembar 1992. (na putu za Cikotsku Rijeku opština Srebrenica)

Postavljena je zaseda na kamion i tom je prilikom ranjeno je 10, a smrtno stradalo 11 praoslvanih lica masakriranjem, tako što su im vadili oči, odsecali delove tiela, klali ispod vrata i sa strane, žive palili, razbijali im glave tupim predmetima, probadali noževima.

Ubijeni su:

418. Djurić (Miloša) Dragan rodj. 1953.

419. Jurošević (Joje) Vidosav rodj. 1955.

420. Korpivica (Nikole) Radivoj rodj. 1953.

421. Krstić (Pere) Sreto, rodj. 1948.

422. Lazarević (Vlade) Stanko rodj. 1966.

423. Malikanović (Riste) Ratko rodj. 1953.

424. Nikolić (Mladjana) Bogdan rodj. 08.02.1956.

425. Ostojić (Milorada) Milenko rodj. 1944.

426. Radulović (Borivoja) Dragan rodj. 1963.

427. Stanić (Danila) Radosav rodj. 1946.

428. Tatomirović (Nedje) Mladen rodj. 1956.

(nastaviće se)

Dracenine "Mrvice"

Tagovi

Srebrenica, verski gradjanski rat, pravoslavne žrtve

postavite na |

Komentari (38)

Sakrij replike | Pošaljite komentar

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

dunjica 15:55 31.08.2008

u tren oka

Sarajevo, kraj ´90tih. Jedan poznanik porijeklom iz okolice Srebrenice, učesnik rata, a u vrijeme našeg susreta zaposlen u jednom bosanskom mediju, spomenuo u razgovoru nešto o zločinima nad pravoslavnim stanovništvom u istočnoj Bosni. Na pitanje da mi kaže nešto više, odn. zašto ne spominje to u svojim novinarskim prilozima, odgovorio mi je samo da bi se u tom slučaju trebao bojati za svoj život.
Nisam pitala dalje, okamenjena od tog priznanja.

dracena 16:53 31.08.2008

Re: u tren oka

Da, zastrašivanje koriste svi zlikovci na planeti. Ali gradjani koji žele normalnu državu moraju jednom da odluče da progovore i počnu da tragaju za istinom. Inače ništa ni od države ni od normalnog života gradjana.

mariopan 17:04 31.08.2008

Re: u tren oka

Draga Dracena

Samo pisi, imenom i prezimenom, da pomenemo one koje niko ne pominje.Sada se vidi sramota sveta koji se dici svojom pravednoscu, sudija koje sude i onih kojima su uzori oni zlocinci koji su ova zverstva pocinili. Ako cutimo i mi, kao da smo ih jos jednom ubili. Zato pisi. Znam da je tesko ali pisi.

Postovanje zato sto si se usudila.

dracena 18:13 31.08.2008

Re: u tren oka

Hvala, draga, na podršci.
Mnogi treba da se stide, ali to nije moja (naša) stvar. Neka osećaju šta hoće, moraju ili mogu. Sledili su svoje interese i ostvarili ih. Neka njima služi na čast.

Kao i uvek, poslednji na red su došli mali ljudi, njihove potrebe i osećanja. Onima koji su izgubili svoje rodjene ničim ne možemo nadoknaditi taj gubitak, ali makar možemo pomenuti njihova imena kao izraz dubokog saučešća i poštovanja.

ipsi 19:19 31.08.2008

Re: u tren oka

Jedan od rijetkih koji je progovorio...

Ivan Mustafic je objavio knjigu Planirani haos i time makar prividno prekinuo zastrasujucu tisinu...

Ibran Mustafić je bivši poslanik Vijeća općina Skupštine BiH i bivši predsjednik Izvršnog odbora Skupštine općine Srebrenica. Bio je prisutan na osnivačkom skupu SDA u Sarajevu, osnovao ovu stranku u Srebrenici, postao njen poslanik i potom je proglašen "nepoželjnom osobom". Preživio je tri atentata od strane pripadnika Armije BiH a u knjizi koju je nedavno objavio, na 445 stranica, i koju kao izdavač potpisuje Udruženje građana Majke Srebrenice i Podrinja, Mustafić teško optužuje komandni vrh Armije BiH za zločine nad Srbima i Bošnjacima u Srebrenici

Osim što tereti Orića da je stvarni naručilac njegove likvidacije, Mustafić prenosi navodno Orićevo priznanje da je zaklao sudiju Slobodana Ilića

Ibran Mustafić je objavio važnu knjigu o mržnji u BiH u posljednjoj deceniji XX stoljeća. Mustafić zna sve o tome jer je prešao pun krug mržnje: "Znam da mržnja ubija više one koji mrze ali na našem primjeru je isplovila tolika mržnja koja je ipak ubila nas", piše Mustafić u knjizi Planirani haos 1990.-1996. Na početku knjige se opisuje mržnja kao "prvo i jedino sure", na primjeru Avdije Šabanovića, kao aktiviste SDA iz Višegrada: "Odavao je dojam pravog bosanskomuslimanskog kabadahije kojem je prvo sure, koje je naučio, bilo 'mrzi četnika', a za drugu suru očito se nije puno ni trudio. Dovoljno mu je bila jedna u kojoj je bila sadržana kompletna vjera dosta bosanskohercegovačkih Muslimana, i to, prije svega, Podrinjaca", piše Mustafić.

Tri atentata Za samog Mustafića, u toj mržnji je bio jak temelj vjere u Podrinju i na Sandžaku: "Jednom mi je jedan ugledni Sandžaklija rekao: 'Mi nismo neki vjernici ali naše prvo i jedino sure koje smo naučili bilo je - mrzi Vlaha.' I, zaista, to njihovo 'prvo sure' je imalo jači temelj nego što su temelji porodice bosanskohercegovačkih hafiza." Njegovo potpuno lično i iskreno svjedočenje o događajima u Srebrenici dovodi ozbiljno u sumnju vjerodostojnost dosadašnjeg komemorativnog odnosa prema novijoj historiji Srebrenice.

Ibran Mustafić je bivši poslanik Vijeća općina Skupštine BiH i bivši predsjednik Izvršnog odbora Skupštine općine Srebrenica. Bio je prisutan na osnivačkom skupu SDA u Sarajevu, osnovao ovu stranku u Srebrenici, postao njen poslanik i potom je proglašen "nepoželjnom osobom". Preživio je tri atentata od strane pripadnika Armije BiH, živio je u opsadi u Sarajevu od aprila do novembra 1992. i potom se vratio preko Igmana i Goražda u Srebrenicu. Prvi put su ga pokušali ubiti 24. maja 1993, kada je na njegovu sobu i kuću pucano iz ručnog bacača. Saznao je da je iza atentata na njega i njegovu porodicu stajao Naser Orić zvani Gazda, njegov blizak rođak. Motiv za likvidaciju je bio njegov pokušaj obnavljanja političkog života i rada institucija vlasti u Srebrenici.

Ponovo je izvršen atentat na njega i još dvojicu Srebreničana u noćnim satima 19. maja 1995, kada se vraćao u Potočare sa sastanka u Srebrenici. "Osjetio sam da sam pogođen na više mjesta, a najizraženiji su bili tihi bolovi preko mojih prsa, nalik na podnošljive ubode. 'Gotovo je, mora se mrijeti!', zaključio sam. Automatske puške su ječale bez prestanka, a pri silasku do samog asfalta samo sam u daljini vidio nerazgovijetnu svijetlu maglu. Vrata Ahireta su bila širom otvorena. Još sam pri svijesti i duša me ne napušta. Ponovo sam uzdahnuo i izgovorio kelemejšehadet. Opet ništa. Po treći put sam duboko uzdahnuo i izgovorio kelemejšehadet ali me duša nije napuštala. Banditi su proletjeli pored mene i nastavili s pojedinačnom paljbom. Sadu su dokusurivali pojedinačnim pucnjima u glavu. Povikao sam onoliko koliko mi je još snage ostalo: 'Upomoć, upomoć!' Najednom se prema meni začuo topot koraka. U rukama siluete zlikovca iznad moje glave ukazao se vrh automatske puške na odstojanju od tridesetak centimetara. Ubica je uzviknuo: 'Evo ti pomoć, majku ti!' Odjeknuo je pucanj u moju glavu. Ležao sam čekajući preseljenje. Poslije totalnog sljepila nakon izvjesnog vremena na desnom oku, na nebu su mi se ukazale zvijezde. Nisam znao da li su stvarne ili priviđenje. Ležao sam nepomično. Pokušam se koncentrisati i pomaći desnu nogu, ali je nisam osjećao. Ni lijevu, isto tako. Lijevu ruku nisam osjećao. Pomakao sam desnu ruku i uvjerio se da mi je samo ona ostala. Neposredno pored mjesta atentata ispred puta je bila kuća Seada Begića, koji se već vodio kao nestala osoba s puta za Luku. Na svojoj desnoj ruci počeo sam da puzim prema Seadovoj kući", opisuje Mustafić ovaj pokušaj ubistva. Preživio je da svjedoči. U Potočarima je uhapšen na dan pada Srebrenice, 11. jula 1995, od strane pripadnika Vojske RS-a i prebačen u zatvore u Bratuncu i Bijeljini, gdje je osumnjičen za navodne ratne zločine i konačno razmijenjen u aprilu 1996. godine za pukovnika Aleksu Krsmanovića.

Orićeva strahovlada Ključni dio njegovog svjedočenja jeste opis strahovlade koju su na području opkoljene srebreničke enklave uspostavili Naser Orić, kao vojni komandant Armije BiH u enklavi, i njegova grupa. Mustafić naziva Orića i njegove ljude "bandom" i "huntom" opisujući ih kao pljačkaše i ubice. Mustafićeva knjiga je objavljena u vrijeme žalbenog postupka na haškom suđenju Naseru Oriću, koji je prethodno osuđen na dvije godine zatvora. Orić je najavio da će odgovoriti na Mustafićeve optužbe nakon okončanja sudskog procesa u Haagu. Ibran Mustafić nije bio svjedok u ovom procesu, ali njegovo naknadno svjedočenje može biti osnov za pokretanje lokalne istrage u BiH. Oriću se, naravno, ne može suditi dva puta za ista djela.

Osim što tereti Orića da je stvarni naručilac njegove likvidacije, Mustafić prenosi čitaocima navodno Orićevo priznanje da je zaklao sudiju Slobodana Ilića: "Zatim je (Naser Orić zvani Gazda) započeo novu priču od koje mi je povremeno zastajao dah: 'Kad smo onu ekipu zarobljenih na Zalazju iz zatvora ponovo poveli prema Zalazju i kad je počelo klanje, meni je dopao Slobodan Ilić. Popeo sam mu se na prsa. Bio je bradat i čupav kao životinja. Gledao je u mene i nije progovarao ni riječi. Izvadio sam bajonetu i direktno ga udario u jedno oko, a zatim provrtio nožem. Nije ni zapomagao. Zatim sam ga nožem udario u drugo oko. Nisam mogao da vjerujem da ne reaguje. Iskreno rečeno, tada sam se prvi put uplašio, tako da sam ga odmah poslije toga preklao!' Sjedio sam i nijemo slušao njegove ispovijesti, ne vjerujući ko je ispred mene. Pokušavao sam da odgonetnem da li govori istinu i čemu ta priča. Jedino što sam tada mogao odgonetnuti je to da mi je indirektno htio reći: 'Dobro vidi s kim imaš posla!' Sve sam bio ubjeđeniji da me je htio pričom dobro zaplašiti", napisao je Mustafić.

Krvava karoserija Prema njegovom svjedočenju, na takvu okrutnost Orića i ljudi oko njega Mustafić je upozoren od bliske rodbine: "Neosporna je činjenica da je moj amidža Ibrahim ispoljavao preveliku ljubav prema meni, ali je bio jako prestrašen nastalim događajima, tako da je, iako je bio neprestano uz mene, pokušavao da mi ukaže s kim imamo posla i da treba da se primirim i klonim svega. 'Ibro, jedan dan došao je Naser i rekao mi da se odmah spremim i krenem sa zastavom pred zatvor u Srebrenicu. Kad sam došao pred zatvor, izveli su sve zarobljene sa Zalazja i naredili mi da ih povezem prema Zalazju. Kad smo došli do deponije, naredili su mi da zaustavim i parkiram kamion. Izmakao sam se na pristojnu daljinu. Ali kad sam vidio njihovo divljanje i kad je počelo klanje, preblijedio sam kao krpa. Kada je Zulfo niz grudi sastavio nožem bolničarku Radu, pritom je pitajući gdje joj je radiostanica, više nisam imao hrabrosti da to gledam. Pješke sam s deponije došao u Srebrenicu, a oni poslije dovezli kamion, a ja sam kamionom nastavio kući, u Potočare. Karoserija je bila sva krvava. Ti kao da ne znaš s kim imaš posla. Mani se svega, valjda će i njihovo proći, u stanju su sve', molećivim glasom mi je govorio amidža Ibrahim, a strina Rahima je nastavila: 'Kad je Ibrahim dotjerao kamion, ja sam sutra morala oprati kamion. Na karoseriji je bio toliko debeo sloj spetaka od krvi da sam morala cio dan nastavljati kazane proključale vode da bih sprala onoliku krv. To su životinje, samo možeš da izgubiš glavu!' Jeste da sam se i plašio, ali sam smatrao da je svako odustajanje od svog stava pristanak da cio život čovjek živi bez ljudskog ponosa", tvrdi Mustafić.

Kao osoba koja je nesporno uživala i uživa značajan ugled među običnim ljudima u Srebrenici, Ibran Mustafić je bio u prilici da čuje brojna svjedočenja boraca i civila o zločinima i likvidacijama u toku rata unutar srebreničke enklave. Sada je ta svjedočenja objavio na osnovu vlastitog sjećanja. Osim za Nasera Orića i druge žive ljude koji su osumnjičeni da su počinili ili znali za teške zločine nad Srbima i Bošnjacima u Srebrenici, Mustafićevo svjedočenje je veoma neugodno i za SDA. Mustafić otkriva kako je od ljeta 1991. vršeno naoružavanje Muslimana u Podrinju te kakvu su ulogu u tome imali Senad Šahinpašić Šaja, Hasan Čengić i Omer Behmen. Mustafić je mislio da je on pomogao uspon Nasera Orića, ali sada tvrdi da je shvatio kako su Orićevi stvarni pokrovitelji bili Senad Šahinpašić, Alija Delimustafić i Bakir Izetbegović.

Mustafić sada daje i drugačije viđenje stranke na čijem osnivanju je govorio: "Bio je to moj prvi javni politički istup. Kada sam izašao za govornicu, imao sam osjećaj da sam zanijemio, usta se ukočila, grlo osušilo. Svi ispred mene su mi se učinili kao neki gorostasi ili još gore, kao porotnici koji mi trebaju suditi. Ipak, krajnjim naporom sam uspio da progovorim: 'Dolazim iz Srebrenice, opštine koju Srbi, zbog njihovog navodnog iseljavanja pod pritiskom, već proglasiše bosanskohercegovačkim Kosovom. Ja se, uz Božiju pomoć, nadam da će SDA odbraniti i sačuvati to bosanskohercegovačko Kosovo.' Aplauz se prolomio, a ja sam krenuo iza govornice. Bože, sada kada se sjetim tih riječi, ostanem bez teksta. Tada toliko ushićenja, a da sam znao s kakvim lupežima imam posla, logičnije bi bilo da sam donio koju bombu i bacio na taj skup. Ne da ne pomogoše u odbrani, naprotiv, svojim odnosom i direktnim učešćem dopriniješe da Srebrenica bude grad genocida nad bošnjačkim narodom, a nakon genocida potpisaše 'tapiju' da je Srebrenica 'drevni srpski grad'. Sjeme im se zatrlo." Knjigu Ibrana Mustafića treba čitati kao lično svjedočanstvo aktera i svjedoka, čiju vjerodostojnost treba provjeriti sudskim putem, ali i kao gorko upozorenje o tome kako mržnja razara.

Ubistvo Krste i Velinke
Klanje gluhog dojavljivača

"Na lokalitetu iznad Kazana pronađena su dva zaklana tijela bračnog para Krste i Velinke, koji su u svojoj kući proveli cijeli period do njihove likvidacije. Krsto je po nacionalnosti bio Makedonac, nesposoban starac koji nije nikome ništa skrivio. Da li je kakva istraga rađena, zaista ne znam, ali se poslije izvjesnog vremena ta likvidacija počela pripisivati Ejubu Goliću i još nekim momcima iz Glogove. Istina, Ejub je već imao ubistvo u Srebrenici, ali mu to nije smetalo da nastavi biti komandant jedne formacije. Ali isto tako, to ubistvo je bio razlog da se Ejubu pripisuju i druga nedjela koja će se ubuduće događati. Istina je i to da se odmah nakon Krstine i Velinkine likvidacije u njihovu kuću uselila neka grupa momaka iz Ejubove jedinice. Lično nisam poznavao ni Krstu ni Velinku ali me ta vijest razočarala jer sam znao da raditi zlo a očekivati dobre rezultate nije spojivo. 'Jedne prilike su Krstu doveli meni u kancelariju', pričao mi je Sado, 'pod optužbom da je jedan od dojavljivača. Kao oficir bezbjednosti obavio sam razgovor s Krstom, nakon kojeg sam mu rekao da ide svojoj kući i da ga niko ne smije uznemiravati.' 'Sine, ma kakva bolan dojava', pričao je Krsto Sadi, 'ja, bolan sine, nosim slušni aparat, a kako se zaratilo, meni su oslabile baterije, tako da mi ni slušni aparat ništa ne znači. Pa, ja, bolan, ništa ne čujem!'"

Iz knjige
Prvi susret s Alijom

"'Načuo sam da se neka grupa studenata treba, pred Begovom džamijom, vidjeti s onim Alijom Izetbegovićem što je skoro izašao iz zatvora', reče mi Ibro Salihović Ibe, moj komšija i prijatelj. Jedva sam čekao kada će proći vrijeme do zakazanog sastanka pred Begovom džamijom. Prije na pola sata zovnuo sam Ibeta i krenuli smo. Kada smo ušli u harem Begove džamije, odmah iza ulaza stajala je jedna grupa od deset momaka i među njima sredovječan čovjek. Bio je to moj prvi susret s Alijom Izetbegovićem. Priključili smo se grupi, a među prisutnima sam vidio Rasima Ljajića, s kojim sam se poznavao iz biblioteke. Pozdravio sam se s Rasimom i bilo mi je drago što još nekoga znam jer sam bio sigurniji da nije neka navlakuša. 'Pošto nas ima više, možda bi bilo bolje da odemo na neko drugo mjesto. Hajdemo do prostorija Islamske zajednice grada Sarajeva, na Čaršiji', predložio je Alija. Uzbacio je svoj kaput kojim je bio samo ogrnut i bez komentara smo krenuli prema Čaršiji. Ušli smo u zgradu, prošli veću prostoriju i zaustavili se u jednoj sali za sastanke. Odmah na početku, Alija upita da li od prisutnih ima neko a da nije iz Sandžaka. Javismo se Ibe i ja. Zamolili su nas da sjedimo dok on ne završi sa Sandžaklijama a da će s nama obaviti poseban razgovor. Sjedili smo mirno dok je trajao razgovor s desetak momaka iz Sandžaka. Pored Rasima, koji je iz Novog Pazara, na sastanku je bilo momaka iz Sjenice, Tutina i drugih gradova Sandžaka. Uglavnom, razgovori su tekli u pravcu formiranja političke organizacije na prostoru Sandžaka i narednim aktivnostima. Ono što mi je bilo zanimljivo jeste da su na tom sastanku samo dva momka (Ibe i ja) iz BiH, a ostali iz drugih republika, Srbije i Crne Gore.

'Odakle ste rodom?', upitao nas je Alija. 'Iz Srebrenice', uglas smo odgovorili. Poslije upoznavanja, kako je Ibe sjedio kao nijemi posmatrač, Alija je komunikaciju vodio izričito sa mnom. 'Ibrane, postaviću ti samo jedno pitanje - šta misliš o bošnjaštvu?' Odmah odgovorih: 'Gospodine Izetbegoviću, mislim da je bošnjaštvo naša perspektiva ali se sada, u ovom momentu, ne smijemo toga držati jer je u našem narodu prepoznatljivije muslimanstvo, ako mislimo imati više uspjeha.' 'Dobro, to bi bilo to. Sve što vam treba obratite se Muhamedu Čengiću', reče Alija na kraju." U kasnijem toku knjige Mustafić ne skriva mržnju prema Izetbegoviću, kojeg optužuje kao izdajnika.

Ubistva staraca
Smrt po kućama i u bolnici

"Ponovo je jedan dan odjeknula gadna vijest u Srebrenici. Emir Halilović je upao u Zekin stan i ubio njega i njegovu nepokretnu majku. Zeko je bio Srbin koji je poslije ulaska naših snaga u Srebrenicu ostao u njoj i s nama preživio sve strahote. Sa svakim je podijelio posljednju cigaru. U Srebrenici sam ga viđao s Eminom Alićem. Bili su generacija i jedno vrijeme udarna snaga fudbalskog kluba Guber. Vjerovatno su nalazili inspiraciju u sportu i lijepim vremenima da bi se razgovorom liječili od pogana vakta. Koliko mi je teško bilo zbog njihove pogibije, još mi je bilo teže zbog monstruoznog načina na koji je likvidacija izvedena. Ubio ih je tako što im je kundakom od pištolja izmasakrirao glavu. Da još bude gore, tada su već snage UNPROFOR-a bile apsolutno ovladale Srebrenicom.

Pored toga neki starac srpske nacionalnosti je zalutao na prostor 'Zaštićene i demilitarizovane zone'. Uhvaćen je i priveden u Srebrenicu. Završio je u bolnici da bi poslije toga u bolnicu upao Emir i u po bijela dana ga ubio u bolničkoj postelji. Bilo mi je jasno da je zaista počinilac ovako gnusnih radnji Emir, ali mi je isto tako bilo jasno da je on jedan iz najužeg jezgra izvršilaca prljavih poslova. Nakon monstruoznih likvidacija, Emir je završio u zatvoru koji je bio pod nadzorom kanadskog bataljona, ali je kasnije helikopterom prebačen u tuzlanski zatvor. Poslije rata je umro u Sarajevu. Imao je tumor na mozgu."

Ubistva zarobljenika
Gladni, bosi i, na kraju, mrtvi

"Sjećam se riječi Fahre Alića Fakija, čestite i poštene duše: 'Moj Ibrane, kad je došlo do napada iz pravca Oparaca i Ratkovića na prostore Brezovica i drugih naših sela i kada smo uzvratili, rasplamsala se borba. Nakon završetka borbe, zarobili smo jednog učitelja koji je bio iz okoline Tegara. Nakon svega, mi smo ga morali sprovesti do Srebrenice, kako bismo ga smjestili u zatvor. Valjalo je nama tada ispod Pribičevca provesti zarobljenika do Srebrenice, stavljajući svoju glavu u krajnju neizvjesnost jer su zasjede bila realnost koja nas je čekala u putu. Nakon što smo učitelja uredno predali Vojnoj policiji, i kad je sproveden u zatvor, saznao sam da su ga tu ubili. Bilo mi je došlo da crknem. Nakon svega, kad sam se s bandom sreo u Srebrenici, nisam mogao da trpim te im odbrusih: 'Pa stanite, majku vam! Mi se borimo, branimo, zarobimo, dovedemo do zatvora, da biste vi ubili!'", prenosi Mustafić.

"S nama su iz kombija izašla i tri zarobljenika koji su trebali biti prebačeni u zatvor u Srebrenicu. Do tada su bili u pritvoru u Konjević Polju. Bila su dva muškarca i jedna ženska osoba. Jedan Žućo, kojeg su naši borci tako i nazivali, bio je u malo boljem stanju, starosti oko dvadeset i pet godina, a drugi muškarac po izgledu je bio možda tek punoljetan, kao i djevojka. Njih dvoje su bili u katastrofalnom stanju. Kod ovog drugog muškarca je vrat bio kao u tukavca. Valjda od gladi. Kod djevojke su noge bile kao čačkalice. Krenula je kolona pješke po kaljugi koja je i sposobnom bila jedva savladljiva prepreka. Na nogama djevojke su bile neke potpećene cipele koje je jedva vukla za sobom. Očito da se neko namirio na bolje, a njoj dao samo da nešto ima na nogama. I sam sam bio gladan, ali sa sobom nisam imao mrvu hljeba, a da sam je imao, dao bih im. Išao bih i prije njih do kuće da im šta iznesem, ali vjerujte da nemam ni za sebe. Nakon skoro dva mjeseca upitah Sadu šta bješe s njih troje. 'Ne znam ni ja pravu istinu ali, izgleda, da su pobijeni!', reče mi Sado, a ja nisam imao ni snage ni potrebe da ga bilo šta dalje pitam", kaže Mustafić

Izvor: DH Dani

margos 00:46 01.09.2008

Jedva skupih snagu

da pročitam, red po red, ime po ime, godine rođenja, brutalnosti koje su činjene.

Na prošlom blogu sam, slučajno, komentarisala između Ipsija i Sarajeva1968.
Ovaj put namerno.

mariopan 01:52 01.09.2008

Re: Jedva skupih snagu

Evo i ja namerno iza tebe.

Nekako mi je lakse da bilo sta napisem iza dobrih ljudi.

Mene samo zbunjuju oni civili, dobri ljudi, koji su isli iza, ili zajedno sa vojskom, i pljackali, ili ubijali, vec sta je kome zapalo da dovrsi...........to su neki obicni ljudi? Tako bar mislim. kako oni danas zive? Da li jos u kuci imaju one opljackane stvari, neki frizider ili Tv, i da li su spokojni kada gledaju te mrtve stvari za koje su nekome oduzeli zivot?

Za vreme onoga rata i ja sam imala ponudu da "jeftino kupim" neki gramofon, neka skalamerija, modernog dizajna ali za muziku, kada sam cula da je "sa ratista" samo sam se najezila i rekla da mi je poslednje na svetu ne treba mi. Kako su grozne stvari radili "dobri ljudi" oni obicni....zasto su to radili i da li su oni nevini da li se smatraju nevinima? I pitam se kako zive danas? Da li im je lako kada ih lazu da su nevini? A oni sve znaju. Znaju bolje od nas i bolje od bilo koga. Mislim da je to kazna gora od bilo cega, to saznanje da su cinili zlo. ne znam za goru kaznu. To da sada citaju ove spiskove, da se secaju kako su preskakali leseve da se domognu necega, bilo cega, preko raskomadanih tela.........ta secanja ne bih pozelela nikom.

vracarac92 07:58 01.09.2008

Re: u tren oka

Hvala drcena

dracena 09:09 01.09.2008

Re: u tren oka

Hvala ti, Ipsi, na ovim dragocenim redovima. Ostala sam bez reči pred istinoljubljem, poštenjem i dalekovidošću Gospodina Ibrana Mustafića. Kamo sreće da je takvih ljudi bilo više na svim stranama. Da ih je bilo više i da su takvi donosili odluke, rata verovatno ne bi ni bilo. Životni put Gospodina Ibrana Mustafića je mukotrpan, kao i svih istinoljubivih ljudi. Ne znam da li su njegovi sunarodnici shvatili da je ON najveći rodoljub i heroj, a ne oni koji su činili zverstva. Ili ovog izvrsnog čoveka moćnici i dalje uspevaju da sakriju od javnosti.

dracena 09:18 01.09.2008

Re: Jedva skupih snagu

Ne, Mariopan, nenaoružani civili koji su pratili vojsku nisu ubijali, nego samo pljačkali, bar sam ja tako shvatila čitajući nekoliko različitih izvora. Ali i ja sam se pitala kako su uopšte mogli da se priključe tim zlikovcima i gledaju tako strašne scene, a onda mirno kupe stvari iz kuća žrtava.

sarajevo1968 17:33 31.08.2008

Još jednom BRAVO

Velika PREPORUKA,samo tako nastavi.Moraju se spominjati srpske žrtve u svakoj prilici i svugdje bez obzira na pridike prijetnje i ostalo čemu si izložena,ne samo ti, u zlurudim komentarima na ovom blogu od "bolesnika".Još jednom veliko BRAVO

dracena 18:16 31.08.2008

Re: Još jednom BRAVO

Hvala na podršci.
Oštre negativne reakcije su bile očekivane. Na njih sam bila spremna od početka, pa me ne potresaju. Skoro da ih ni ne primećujem.

blau.punkt 17:35 31.08.2008

svi su znali još onda

al mašinerija je bila pokrenuta..
gubitnik je unapred odredjen i njegove žrtve su direktivom brisane iz medija.
ali žrtve nisu obrisane i iz sećanja ljuudi. ne prodanih duša, nego Ljuudi.

+

i.. sećate li se samo glasnogovornika nato snaga, onog Jamie Shea..
kako loš lažov. neubedljiv. providan. a tako skupo plaćen.
kod nas ima vatrenijix - boljix - predanijix... a jeftiniji su !
(da se to videti i na priči o Srebrenici. na tome najviše)

dracena 18:30 31.08.2008

Re: svi su znali još onda

Svaki rat je surov, grozan, prljav, podao. Mrzim sve ratove na planeti od početka istorije do danas. Današnji ratovi naročito obiluju lažima i manipulacijama. Takvim ih čini izuzetno jak uticaj medija, toliko zgodnih za manipulaciju. Svako ko ima u rukama neki medij zloupotrebljava ga koliko može. Što moćniji mediji, to su veće šanse na pobedu u ratu. Ali manipulacije imaju ograničeno vreme delovanja. Nekad pre a nekad kasnije dolazi do otrežnjenja i istina postepeno ispliva. Manipulanti znaju da će se to kad-tad desiti, ali se ne sekiraju mnogo, nego izvlače korist za sebe u momentu kad je dejstvo njihove manipulacije najjače, a kasnije brinu samo o tome da sačuvaju stečenu korist, najčešće novim manipulacijama.

mikimedic 17:36 31.08.2008

Samo preporuka

I nista vise.

dracena 18:32 31.08.2008

Re: Samo preporuka

Hvala.

blackbox92 17:55 31.08.2008

Zašto ćute?

Preporuka.
Znaju to dobro političari Muslimani u BiH. Ali, zašto ćute, zar ih nije sramota. Oni o tome treba da govore kao i Srbi o zločinima u Srebrenici i drugde.
Evidentno je da Srbi mnogo više govore o krivici svojih sunarodnika nego drugi.
Upravo onaj ko izbegava da govori o zločinima čini zločin nad istinom i treba ga prozivati za solidarisanje sa zločinima.

dracena 18:45 31.08.2008

Re: Zašto ćute?

Ne znam zašto se ćuti. Ali am sigurno da svi koji ćute najviše štete nanose svojim gradjanima. Ti isti zlikovci koji su ubijali pravoslavce, danas ubijaju i zastrašuju muslimanski živalj da bi ih ućutkali, iznudjuju im novac, pljačkaju uh. Oni to moraju. Počinili su užasne stvari koje moraju da zataškavaju dok su živi. Istovremeno, oni ne znaju ni jedan drugi zanat osim ubistava i pljačkanja, a navikli su da dobro žive. Zbog svega toga oni se nikad neće promeniti i biće rak-rana svakog društva dok god se ono ne obračuna sa njima. Čini mi se da su procesi otrežnjenja u BiH malo usporeni zbog njihove izuzetno komplikovane situacije. Ipak, mislim da će i to uskoro doći na red, budući da su njima istina i pomirenje najpotrebniji.

milosib92 19:39 31.08.2008

Lažna saosećanja

Svedoci smo da se na ovom blogu na svaki pomen nesrpskih žrtava javi gomila ljudi da saučestvuje u bolu navodno iz plemenitih pobuda. Kako se sada niko od tih saosećajnih ne javlja, klasični primeri su ZUC, Jasmina Tešanović, Miletić i ostala ekipa mogu slobodno da kažem da je njihovo saosećanje potpuno lažno da ne kažem da je za pare.

Interesantno je kako kod muslimana uvek čujete istu priču o masovnom ubijanju nekih 8000 ljudi za dva dana. Na moju opasku da je strašno to što je na tom delu Podrinja poginulo oko 5000 muslimana i 3500 Srba u toku celog rata prvo su me značajno pogledali i tek tada počeli realnu priču.

Preporuka.

dracena 09:48 01.09.2008

Re: Lažna saosećanja

Političarima i medijima je jednostavnije i efikasnije ili efektnije da pričaju o ciframa, nego o ljudskim sudbinama. Ali da bi ljudi živeli zajedno na nekom prostoru moraju razumeti jedni druge, a cifre ne donose nikakvo razumevanje. Zato se slažem sa tobom da su mnogi dosadašnji napisi o muslimanskim žrtvama bili ne o žrtvama nego o ciframa, a to je uvredljivo za žrtve i ne doprinosi našem medjusobnom razumevanju.

Aleksandar T 22:45 31.08.2008

Suočavanje...

Suočavanje sa prošlošću je proces u kom je za uspijeh potrebna podrška cijelog sistema,
bez toga je ovaj proces osuđen na propast. Nažalost, samo incidentno se neko argumentovano, kao kroz materijale koje iznosis na svom blogu, bavi ovom teškom temom. I zbog toga je i osluškivanje kako će reagovati ova blog zajednica očekivano, jednostavno ovakve stvari šokiraju i ne treba biti navalentan i poimenično prozivati osobe koje hoće ili neće komentarisati tvoj blog, niti mora značiti da neko ko ga komentariše suosjeća, niti onaj ko ne želi da ga komentariše, ne saosjeća sa temom.
Pesnik Milan Rakić je uostalom davno zapisao :

Smrt je tako laka. Al pratilja njena -
Sva taština što se pred smrt snova budi,
I zanatske suze zabradjenih žena,
I bol izveštacen ravnodušnih ljudi,

dracena 09:57 01.09.2008

Re: Suočavanje...

Saglasna sam da ni saosećanje kao ni jedno osećanje nije moguće iznuditi. Ono postoji ili ne postoji i tu se ne može mnogo uticati. Mislim da uglavnom nisam vršila pritisak ni na koga da se izjasni, osim možda u jednom ili dva slučaja kad sam pokušavala da komentatore odvratim od političarenja i diskusiju vratim na ravan malog čoveka.

Aleksandar T 10:39 01.09.2008

Re: Suočavanje...

Zoran Đinđić, maj 2001

...Tako da je taj zahtev da se provede reforma i obnova institucija, a da istovremeno se pokrenu neprijatne teme iz proslosti i da sve to ide brzo i da ide u isto vreme, on ima nesto moralisticko u sebi, i ljudima ciji je posao praktican, a takav sam ja, i ciji zadaci su prakticni, po prirodi stvari, kod njih izazivaju sumnjicavost i oprez. I zbog toga cu ja da zastupam, sa stanovista posla koji radim, nezavisno od toga sta ja kao intelektualac i moralna licnost o tome mislim, sa stanovista posla koji radim, a zbog toga ste me pozvali, ja cu da zastupam jednu malo konzervativniju tezu cija je otprilike osnovna poruka da se najpre mora bar jedan bazican element institucija stabilizovati i bazicne potrebe ljudi zadovoljiti i neka legitimnost sistema kroz delovanje toga sistema uspostaviti, da bi se taj sistem onda opteretio rizicima kakvi su pokretanje vrlo neprijatnih tema i postupaka koji zahtevaju da se dovede u pitanje nesto sto je imalo bazicnu saglasnost vecine ljudi, nesto sto spada u, tako da kazem, tvrdo jezgro uverenja nacionalnih, nesto sto je deo mentaliteta i nisto sto iziskuje izvesne zrtve kod ljudi da se sa tim sucele, da priznaju da su gresili, da su njihovi sugradjani gresili i da su mozda i oni odgovorni za to sto su dopustili da te greske dobiju te razmere.

Dakle, ja apelujem da se odvoji jedan deo institucija kao neki hardver institucionalni koji mora da bude uspostavljen pre nego sto udjemo u razlicite tipove softvera, a jedan od tih najvaznijih jeste rasciscavanje odnosa sa prosloscu, bez cega nema stabilnog drustva i bez cega se ne moze govoriti o novom pocetku. Govorimo sada o detaljima i o analizi sta je neophodno da bi se stabilizovale demokratske institucije u svakoj zemlji, pa i u nasoj zemlji, i kratak pregled kako stojimo sa tim u svakom od tih elemenata, gde smo stigli i sta je realisticno ocekivati. Iz te analize svako moze da sam svoj tajming otprilike zamisli i da vidi kojim tempom ce to kasnije da se razvija, ako projektujemo dosadasnju brzinu, a svako zna kojom realisticno ocekivanom brzinom se u kom segmentu stvari mogu menjati....

dracena 15:01 01.09.2008

Re: Suočavanje...

Inteligentno, trezveno i pragmatično, kao i sve što je Z. Djindjić radio i govorio.
Hvala ti, Aleksandre. Gde si ovo našao?

Aleksandar T 17:19 01.09.2008

Re: Suočavanje...

To je govor na velikoj konferenciji koja je održana u Beogradu, Sava Centar, na temu Suočavanja sa prošlošću u maju 2001, sačuvao sam većinu tih materijala pa i ovaj njegov govor, ovo je samo kratki dio izlaganja

najcrnji 23:37 31.08.2008

Hvala

Dracena, ne znam ni ko si ni sta si ali mnogo ti hvala na ulozenom trudu. Posebno sam ti zahvalan sto si navela gole cinjenice bez dodatnih 'ukrasavanja' pa neka svako o ovim zlocinima prosudjuje i razmislja po sopstvenoj savesti. Uz to mi je i drago sto se ZUC, Jasmina a posebno Q ne bave ovim zrtvama jer njihove metode, performansi i jezik koji koriste nikako ne prilice nikakvim zrtvama. Meni je zao zrtava kojima se oni bave jer zrtve od toga nemaju nikakve koristi a korist izvlace samo gore navedeni. A nama zivim Srbima i ostalima preostaje da placemo i molimo se za sve zrtve jer milion godina da placemo suza se nece skupiti da se operemo i jedni i drugi i treci.

dracena 09:59 01.09.2008

Re: Hvala

A nama zivim Srbima i ostalima preostaje da placemo i molimo se za sve zrtve jer milion godina da placemo suza se nece skupiti da se operemo i jedni i drugi i treci.

Potpisujem.

Jelica Greganović 20:26 01.09.2008

Re: Hvala,

draceno...strahota je sve što ja imam da dodam. Uz podršku. I poštovanje.

dracena 06:20 02.09.2008

Re: Hvala,

Hvala na podršci, Jelice.
Čini mi se da je najstrašnije to što je toliko ljudskih života izgubljeno, toliko porodica ojadjeno ni zbog čega. Moglo se izbeći da je bilo samo malo razuma. Ali razuma nije bilo tad i ni dalje nema na ovim prostorima.

Filip2412 16:18 02.09.2008

Re: Hvala,

dracena hvala sto se trudis

Ovo bi morala da radi vlada Srbije i to ne da plasira samo Srbima ko sto je Sloba radio nego da pronadje put do zapadnh medija i povede kampanju kako bi se stvorila izbalansiranija slika o onome sta se dogadjalo devedesetih. To je kampanja koja zahteva organizovan i profesionalan pristup, upornost, rad i novac.

Tudjman & Izetbegovic su posthumno optuzeni za ratne zlocine pred sudom u Hagu a posto su se izvukli smrcu sve je svaljeno na Milosevica. Takodje za razliku od Milosevica, ova dvojica su bili prozapadno orjentisani razumevajuci da balkan lezi u Evropi a ne u Sibiru. Razumevajuci da od zapada i njihovih medija pre svega zavisi ishod rata. Zato su u startu blagobaklono gledani od EU&USA.

Sada su stvari promenjene i mi posto nismo mogli milom, shvatili smo silom da kad tad moramo u EU & NATO. Neizbalansiran stav medjunarodne zajednice danas proizvodi gnev srpskih nacionalista koji po obicaju ne previse pametni, samo stete Srbiji svojim kontraproduktivnim "patriotizmom". Novine i istorija nikada nisu pravedni prema gubitnicima, ipak, medjunarodna zajednica je priznala postojanje zlocina nad Srbima tako da bez obzira sto recimo Naser i slicni nisu osudjeni zbog nedostatka dokaza, niko ne porice da su se zlocini dogodili. To treba iskoristiti i na pametan nacin voditi kampanju za istinu. Istina na kraju koristi svima i Srbima i Muslimanima.

dracena 17:27 02.09.2008

Re: Hvala,

Ne znam, Filipe. Ratovi su završeni, ne ponovili se. Mada čujem da se opet nešto sprema. Ono što je Milošević zabrljao koštalo nas je jako mnogo, izmedju ostalog i bombardovanja i mislim da tu više nikakve kampanje ne mogu pomoći. S druge strane, pošto se ovde radi o zločinima u Istočnoj Bosni, njima bi zapravo trebalo da se bavi vlada BiH, a ne Srbije. Zapravo, tu vlade više nemaju mnogo posla. Pravosudje je to koje bi trebalo da istraži svaki pojedinačni slučaj i sudi zločincima. Nakon toga bi trebalo objaviti spiskove svih žrtava zločina, odati im dužno poštovanje, podići im spomen obeležja i sve ostalo što pristojan svet radi u takvim prilikama. Ali naši prostori već odavno nisu ni pristojni ni normalni, pa se ne nadam da će se to desiti. Pošto mislim da smo svi obmanuti i manje-više jednako oštećeni, samo što to još ne shvataju svi, pa i dalje udaraju u ratne doboše, moraćemo sami da se borimo za istinu. Kad cela ispliva, tek tad će se videti koliko je strašno ono što su nam svima učinili.

Moguće je da imam previsoke kriterijume, ali ono što se na ovim prostorima zove patriotizmom meni zapravo više liči na zadrtost, jednostranost, isključivost, egoizam i u ekstremnim slučajevima ludilo, a ne na patriotizam. Sinoć sam ponovo gledala emisiju Insajder o paljenju džamije u martu 2007. Ta rulja koja je nasrnula na verski objekat ljudi koji su naši sugradjani i državljani Srbije je verovatno sve do jutra verovala da je zapaliti džamiju patriotski čin. A nije pomislila da je i ta džamija i vernici koji u nju dolaze deo te iste patrije koju oni kobajagi vole. Ako čovek nešto ili nekog voli, onda voli ili bar poštuje sve, ne uništava, ne širi mržnju i jad, nego neguje, popravlja ono što ne valja, birne o dobrobiti svojih sugradjana, traži ravnotežu, sporazum, razume, pomaže, teši, radi nešto i za zajednicu, a ne samo za sebe itd. Ima milion načina da se pomogne svojoj zemlji, a oni našli da "pomažu" baš mržnjom iz koje nikad ništa dobro nije nastalo. Isto (ne)razumevanje patriotizma vlada i u BiH i Hrvatskoj, možda još i više nego ovde.

Filip2412 18:57 02.09.2008

Re: Hvala,

Na Balkanu patrotizam kao da je rezervisan za zadrte poupismene iskompleksirane likove. Treba pristojan svet da preuzme patriotizam od takvih. Ni ja medjutim ne gajim mnogo nade u ljude na Balkanu, jednostavno istorija i iskustvo nas uce da budaletine nekako uvek prevladaju. Ako ceo region udje u EU mozda bude bolje... mozda.

Bosna je haos, ne smem ni da pomislim koliko ce vremena trebati da se strasti smire i da ljudi pocnu normalno da gledaju jedni na druge. To je tuzno za mlade generacije koje se radjaju a nisu krive za ono sto se dogadjalo a ipak ce ziveti pod senkama proslosti.

margos 19:20 02.09.2008

Re: Hvala,

da je zapaliti džamiju patriotski čin

Paliti BEOGRADSKU džamiju sigurno nije patriotski čin.

dracena 19:48 02.09.2008

Re: Hvala,

Filip2412
Na Balkanu patrotizam kao da je rezervisan za zadrte poupismene iskompleksirane likove. Treba pristojan svet da preuzme patriotizam od takvih. Ni ja medjutim ne gajim mnogo nade u ljude na Balkanu, jednostavno istorija i iskustvo nas uce da budaletine nekako uvek prevladaju. Ako ceo region udje u EU mozda bude bolje... mozda.

I ja se još jedino uzdam u procese prilagodjavanja naših društava radi integrisanja u EU. EU ne može mnogo da nam pomogne u tome, ali nadam se da će sama perspektiva da postanemo član porodice razvijenih, modernih i bogatih motivisati i političare i gradjane da nešto menjaju u svom kulturnom obrascu. To će nas prinudiće da pažljivo posmatramo način života i modele ponašanja u Evropi i da ih kopiramo, pa će se valjda nešto od svega toga i kod nas primiti. Samo ako opet nešto ne zabrljamo.

Bosna je haos, ne smem ni da pomislim koliko ce vremena trebati da se strasti smire i da ljudi pocnu normalno da gledaju jedni na druge. To je tuzno za mlade generacije koje se radjaju a nisu krive za ono sto se dogadjalo a ipak ce ziveti pod senkama proslosti.

Da i meni Bosna liči na teškog bolesnika. Tamo je mnogo krvavih ruku koje zbog osećanja sopstvene krivice i straha od zaslužene kazne ne mogu da se smire, nego stalno kopaju po starim ranama. Mnogo je i raznih interesnih grupa koje rade na tome da se haos ponovi, pa huškaju ljude jedne na druge, lažu ih, seju medjusobnu mržnju i netrpeljivost.

ipsi 23:15 02.09.2008

Re: Hvala,

Moram da primjetim da o Bosni pisete bas onako kako sam uvjek slusao od ljudi koji nisu iz iste.

Jedni je dozivljavaju kao romanticno mjesto sve do devedesetih, drugi shvataju da problema ipak ima i da ih je i prije bilo ali da su rjesivi.

Da bi se shvatila Bosna trebalo bi da je dovoljno samo pazljivo i sa mnogo razmisljanja citati Selimovica...red po red...a ako to nije dovoljno, u sta sumnjam, prelistati i Andrica.

Kad uhvatim vremena napisacu jedan blog o istoj, ali prije toga namjeravam da se nadovezem na Dracanine blogove, jer nije samo Srebrenica mjesto zlocina....to je cijela Bosna.

Bosna je zlocin sama po sebi, u tome je poenta, zlocin nad svima koji su primorani da u istoj zive.

dracena 06:23 03.09.2008

Re: Hvala,

Ipsi
Kad uhvatim vremena napisacu jedan blog o istoj, ali prije toga namjeravam da se nadovezem na Dracanine blogove, jer nije samo Srebrenica mjesto zlocina....to je cijela Bosna.

Podržavam iz sve snage.

Ali se ne slažem sa ovim:

Jedni je dozivljavaju kao romanticno mjesto sve do devedesetih, drugi shvataju da problema ipak ima i da ih je i prije bilo ali da su rjesivi.

Sigurna sam da su problemi Bosne rešivi kao i skoro svi ostali problemi na svetu. Potrebno je malo dobre volje i dosta rada. Ako se ništa ne preduzima, problemi će se postepeno rešavati sami od sebe po najgorem mogućem scenariju: Bosna će ući u novu spiralu siromaštva, nasilja, kriminala, iseljavanja i na kraju će rešenje biti Bosna prazna od ljudi. Pretpostavljam da to niko ko tamo živi ne želi i nadam se da će se svi na vreme otrezniti pre nego što bude kasno.

Alek-Niš 07:58 03.09.2008

Pozdrav...

Plemenito od Vas....Čovečno, pre svega....
Preporuka

dracena 08:23 03.09.2008

Re: Pozdrav...

Hvala.
Dobrodošao.

Sakrij replike | Pošaljite komentar

dracena

RSS Feed Saznajte više o autoru

Blogovi autora

Svi blogovi

Srebrenica iz drugog ugla (2)

Tagovi

u tren oka

Re: u tren oka

Re: u tren oka

Re: u tren oka

Re: u tren oka

Jedva skupih snagu

Re: Jedva skupih snagu

Re: u tren oka

Re: u tren oka

Re: Jedva skupih snagu

Još jednom BRAVO

Re: Još jednom BRAVO

svi su znali još onda

Re: svi su znali još onda

Samo preporuka

Re: Samo preporuka

Zašto ćute?

Re: Zašto ćute?

Lažna saosećanja

Re: Lažna saosećanja

Suočavanje...

Re: Suočavanje...

Re: Suočavanje...

Re: Suočavanje...

Re: Suočavanje...

Hvala

Re: Hvala

Re: Hvala,

Re: Hvala,

Re: Hvala,

Re: Hvala,

Re: Hvala,

Re: Hvala,

Re: Hvala,

Re: Hvala,

Re: Hvala,

Pozdrav...

Re: Pozdrav...

dracena

Blogovi autora

Najnovije VIP blogeri

Najnovije blogeri

Arhiva

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana

Najaktivniji autori u poslednjih 15 dana