Paraolimpijada

Konacno su u nasim medijima svoje mesto dobili sportisti sa hendikepom i njihovi uspesi. Mozda su tome doprineli na prosloj paraolimpijadi kada su se vratili sa brojnim odlicjima. Jako sam srecna sto su i sada otisli tako kvalitetni sportisti i iskreno se nadam da ce se vratiti sa jos vise medalja. Ipak, necu ih ni dizati u nebesa niti pljuvati kao sto to obicno radi nas narod sportistima, ni u uspesima ni u porazima. Smatram da svi mi svoj posao radimo najbolje sto umemo ili bar vecina nas, pa se tako srazmerno trudu i znanju kitimo i pohvalama ili kritikama.

Ono sto mene jos jako nervira je kada procitam komentar "ah pazi kako su oni hrabri, imaju hendikep a bave se sportom. Parafraziram, ali to je poenta. Njihovi uspesi se gledaju kao nesto nadljudsko.

Ovo pisem zato sto, kako je vec vecini ovde poznato, i sama imam hendikep, i mnogo mi ide na zivce, cak se i postidim, jer znam da to ne zasluzujem, kada moje uspehe u zivotu pripisu nekom nadljudskom trudu i zalaganju. I ja sam kao i drugi ucenici i studenti imala svoje uspehe i padove, znala sam bolje ili sam se provukla kroz iglene usi i na lepe okice ...

Isto tako je i danas na poslu, to sto ne kasnim, sto radim svoj posao savesno i predano, vecina ljudi vidi kao neko moje posebno svojstvo, i pazi uprkos hendikepu... 

Ok, znam da ljudi ne mogu da razumeju, da im je strano i nepoznato, ali ja od kad znam za sebe ne znam sebe drugaciju, i samo pokusavam da vodim normalan zivot. Kad kazem da izlazim, zezam se, vodim ljubav i svoje male ratove, po neko ostaje u neverici, po neko u cudu i divljenju, a ja opet samo vodim normalan zivot.

Do duse, tome su cesto krivi i same osobe sa hendikepom koje podlegnu kompleksima i zatvaraju se, prose od drzave ili ljudi na ulici milostinju, i cekaju da ima padne sa neba. Krivo je i drustvo tj drustvene okolnosti koje tim istim ljudima nisu pokazali da zivot moze i drugacije da izgleda, da mogu biti ravnopravni i korisni clanovi drustva kao i drugi. Da nece dobiti nista samo svojim postojanjem i da treba da se bore za sebe i svoje mesto pod suncem.

Smatram da imam relativno uspesnu karijeru i kvalitetan zivot, fali i meni milion stvari, nemam sopstveni krov nad glavom, ali to sam sve postigla sama svojim radom, znanjem i zalaganjem. Cesto mi kazu "pa sto ne pitas da ti daju stan?"... Ko i zbog cega da mi da stan? Cime sam ja to drzavu zaduzila da mi ga pokloni, pa cak i na koriscenje. Ima jos hiljade ovakvih kao ja, i onih koji su u gorem polozaju, pa bi mozda njima pre trebao taj stan nego meni. Cak me malo nervira i kad pricaju kako treba dati Cavicu ili bilo kom sportisti koji zaradjuje na hiljade eura i dolara stanove. Tu ne mislim nista licno, vec prosto treba naci neku nivelu i po njoj ravnati ko je preci. Kad prodjem pored "gazele" i kartonskog naselja, srce me zaboli gde ti ljudi zive.

I na kraju, svi smo mi paraolimpijci, samo neko na vrhu trona, a neko tek ucestvuje...