Ja huligan?

Dragi moji & drage moje,

imam čast da ugostim i vama predstavim KoleguBlogera pod nick-om vracarac92.

Blogokolega me je zamolio da u njegovo ime prenesem sledeće:

"Ovaj tekst se ne odnosi na odnose između navijača Zvezde i Partizana"

Ja huligan? 

Šta da vam kažem. Neko skuplja značke, neko se bavi folklorom, neko je pčelar. Svako ima neki svoj hobi, neku svoju "strast", svoju "drogu". Moja droga je Crvena Zvezda, navijanje za Crvenu zvezdu. Nemojte od ovog teksta da očekujete neke pikanterije i opise raznih događaja, eksplicitnih zezanja i nedoličnog ponašanja, to nije tema ove priče, ovde je tema put jednog navijača, moj put. U ostalom, i sami vrlo dobro znate da je mudrije neke stvari prećutati.

Imam blizu 40 godina a na severnoj tribini Marakane sam već 25 godina i nemam nameru da se odatle pomerim. Nikad! Za moju ljubav prema Zvezdi je (valjda) zaslužan moj otac. Još kao klinca me je vodio da gledam Zvezdu sa zapada. Sećanja mi dopiru i do Duleta Savića, Pižona. Šestića. Sećam se kako me je ćale gurao ispred sebe pri ulasku na tribinu da me prošvercuje i da uštedimo jednu kartu. Bilo je divno, zelena trava, mnogo sveta a na terenu moja ZVEZDA daje gol! te slike iz detinjstva nikada neću zaboraviti.Jer kao što kaže jedna navijačka pesma:

"Gol, sve bih dao ja za gol

prvu ljubav, detinjstvo

Zvezdo, daj gol"

I onda nastaje preokret u mojoj glavi. 1983. godina. Na marakanu dolazi Verona. ja klinac, donesem odluku, bežim iz škole i pravac SEVER. Kada sam prošao kroz kapiju severne tribine bilo mi je jasno, ja odavde više ne odlazim, došao sam kući. Od Verone smo izgubili ali ja sam bio ushićen. Kući sam umalo dobio batine, ceo skandal je izbio ali bio sam dovoljno jak i sve sam izdržao i već posle 4 dana sam opet bio na stadionu. Utakmice su se rađale kao na traci, na stadionu sam upoznao dosta svojih vrsnjaka i vremenom smo prihvaćeni od starijih vođa kao deo inventara. Vremenom smo se svi međusobno okumili. Polako počinjemo da idemo i na gostovanja prvo u Beogradu a zatim i diljem SFRJ. 1985. U Splitu doživljavam svoje "vatreno krštenje" - prva navijačka tuča. Vozom iz Beograda je krenulo nas dvestotinjak ali se u Kninu voz puni do granice pucanja. Na železničkoj stanici Split policija nas trpa u gradske autobuse i vozi ka Poljudu ali u jednom trenutku navijači Hajduka nas zasipaju kišom kamenica. Nastaje ludnica. Nekoliko stotina navijača zvezde (i ja među njima)iskače kroz polupane prozore i kreće obračun. Na sve strane haos. Manje grupe ljudi se mlate po celom Splitu. ne znam kako ali na kraju stižem na Poljud. Po završetku masa policije nas sprovodi do stanice i trpa u voz i 'ajde nazad, u Beograd. Dobro je nisam povređen, samo mala čvoruga. Gostovanja se ređaju, više niko ih i ne broji. Uglavnom je bilo mirno, opušteno zezanje ali bilo je i situacija kada je bilo čupavo. Svako gostovanje u Vinkovcima, Sarajevu, Osijeku i Splitu je bio mali rat. Imali smo utisak da nas je ceo grad dočekivao da se obračuna sa nama. Mlatili smo i bili smo mlaćeni. Nazivali su nas Vlasima, psima, prljavim Srbima. Ni mi nismo ostajali dužni. U Zagrebu je sve bilo (za nas) dobro. Išli smo kao na izlet. Bili smo gazde. Mnogo jaki i mnogo ludi. I bežali su od nas. Vrlo je interesantno to da policiju uopšte nije zanimalo to šta radimo. Pazili su samo da neko ne pljuje po državi i Titi.

Ne mogu reći da je moja okolina baš blagonaklono gledala na moju navijačku karijeru ali nisam im davao nikakvog povoda da me sprečavaju da radim to što radim. Osnovna škola-vukovac. Gimnazija - vukovac. Aktivno bavljenjem vaterpolom - kadetska reprenzetacija SR Srbije. Nikada probelm sa zakonom, nikada osuđivan niti krivično gonjen, droga ni u mislima, čak ni ne pušim. Kasnije medicinski fakultet, specijalizacija, titula Dr. Čovek za primer, svaka majka da me poželi za zeta.

Da se vratim na temu, terao sam po svome, živeo sam za stadion i Zvezdu. 1986. sa starijim navijačima osnivamo navijačku grupu Red Devils koja će sa Ultras-ima i kasnije osnovanim Zulu Warriors-ima predstavljati pravu navijačku avangardu na prostorima bivše SFRJ. Bili smo neka vrsta kaznene ekspedicije. Svi smo bili zavisnici o adrenalinu i SFRJ nam je postala tesna. 1988. godine prvo međunarodno gostovanje, Milan, stadion San Siro. Bilo nas je oko 1000 sa sve bubnjevima, bakljama i transparentima. Tog dana smo se pošteno predstavili Evropi. 1989 godina . Božić. Veliki navijački sastanak sa jednom tačkom dnevnog reda, ujedinjenje svih navijačkih grupa. Rođene su Delije. najorganizovanija naviijačka grupa na balkanu a vrlo verovatno i u Evropi. Te sezone ostvarujemo tri velika međunarodna gostovanja. Viljnus, Keln i za mene najcrnje gostovanje Istambul. Tu sam doživeo jedinu pravu navijačku povredu. Neki blesavi turski navijač me je ispred stadiona nožem ubo u zadnjicu.Niti je bila tuča, niti bilo šta što je moglo da ga isprovocira, jednostavno čin običnog ludaka. Nije bilo strašno, što kaže naš narod " na psu rana..." Bilo pa prošlo.

Negde u to vreme na stadione u bišoj zemlji na velika vrata ulazi nacionalizam. Gostovanja u Hrvatskoj više ne liče na sportska gostovanja. Ni mi ne ostajemo dužni kada nam dolaze u "goste". Svanuo je i famozni 13. maj 1990.Zagreb. Stižemo u Zagreb veče pre utakmice. Vođe su smislile diverziju. Naši klinci (više nisam klinac, već imam debeo staž na stadionu) skidaju sa parkiranih automobila u okolini železničke stanice zagrebačke registarske tablice i kače prethodno pripremljene Beogradske table. Mislim da ne moram da vam pričam šta su domaći navijači uradili sa tim kolima kada su ih primetili. Ostatak događaja sa maksimira siguran sam da znate.

Sezona 1990.-1991.- je najsjajnija sezona u istoriji srpskog fudbala Grasshopers, Rangers, zezamo se i u Beogradu i na strani, Četvrtfinale Dinamo Drezden, Laganica. U Beogradu smo ih odrali. Zvezda ih je samlela a mi na tribinama pravimo karneval. Naravno odlazak na revanš u Drezden a tamo prava noćna mora. Nemačka se ujedinila a navijači Dinama se oslobođeni od komunizma i setili se svoje naci prošlosti. ceo grad nas je proganjao. Gde god da se okreneš lete flaše, kamenje. Situacija je ličila na legandarni film Walter Hill-a The Warriors. Nadali smo se da ćemo se spasiti bede kada uđemo na stadion. Prevarili smo se. Na kraju prekid utakmice. Zvezda u polufinalu kupa šampiona. Opet smo pobedili. i na terenu i na tribinama. Zvuči gotovo neverovatno ali niko od nas nije iole ozbiljnije povređen. Delije postaju najjače u Evropi. Više niko nam se ne suprotstavlja. Mnogo smo jaki, organizovani i ludi. Polufinale u Minhenu. Na ulasku u Nemačku policija nam deli uputstva za ponašanje, vrlo dobro znaju, stigla je kaznena ekspedicija. U centru Minhena se čije samo srpski jezik. Raspoloženje je na nivou, zazanje, nema incidenata, Kobasice i pivo. I pivo. I pivo. U nekoj radnjici hvatamo dvojcu šanera iz Ljiga kako pokušavaju da orobe radnju. Hvatamo ih i predajemo policiji. Ne dolazi u obzir da nas bilo ko kompromituje. Mi smo navijači, nismo lopovi. Pobedismo Bajern 2:1. Za dve nedelje revanš na krcatoj marakani. I bog nam posla Augentalera. Auto gol kakav svet još nije video. Zvezda u finalu. Upadamo na teren. svako grabi nešto za uspomenu. I dan danas ispod ikone Svetog Nikole držim parče mreže sa Zvezdinog gola. Celu noć slavimo. Teku reke piva. Ludnica. I onda scena koju ću pamtiti do kraja života. Ulazim u kuću oko 3 ujutro a moj ćale stoji ispred televizora kao kip i plače. Zagrlio me je i rekao "sine, ovo čekam ceo svoj život". To je bio prvi i poslednji put da sam video oca da plače.

I kao šlag na torti Bari. 29.05.1991. Finale protiv Olimpika. Krećemo dan ranije. noćimo u nekom selu u blizini Venecije. Okrenuli smo selo naglavačke. zezali smo se do besveseti a nije bilo ni jednog incidenta. Karabinjeri nas prate u stopu i krste se. Nas 250 goli kao od majke rođeni marširamo po selu i pevamo. I pijemo pivo. Ujutro krećemo ka Bariju i na auto putu se u više navrata sukobljavamo sa navijačima olimpika. Ništa strašno, sportski. I onda stadion Sveti Nikola. Naša tribina u transu. Koreografija vrhunska. Utakmica tvrda, dosadana. penali. Pančev prilazi lopti u petoj seriji. Vidi mu se strah u očima, šutira traljavo i ipak GOOOOOL!!!! Zvezda je prvak Evrope. Plačem kao kiša, izgubio sam glas, osećaj kao 1000 orgazama u isto vreme. Ne mogu vam opisati taj osećaj, ne postoje dovoljno jake reči. Ušli smo u istoriju.

Na žalost rat počinje. Zemlja se raspada. Mnoge starije vođe slede Arkana i kreću u rat. Mnogi se nisu vratili. I dan danas na severu stoji spomen ploča.

Delijama koji su živote dali

u otadžbinskim ratovima '91-'92

i svim preminulima koji

su živeli za naše pobede

Tribina ostaje u amanet nama, uslovno rečeno mlađima. Sledi legendarno gostovanje u Mančesteru septembra 1991. Nas 70 autobusom 6 dana tamo i nazad. Kada su videli da smo došli mislili su da pred sobom imaju aveti. 70 ludaka je došlo iz zemlje koja je u ratu. (Tih dana je pao Vukovar) da bodri svoj tim. Prešli smo preko mađarske, Austrije, Nemačke, Holandije zatim feribot pa London i na kraju Mančester. i odmah posle utakmice istim putem nazad. Odlazimo (o trošku kluba) i u Japan. Fenomenalno, Zezanje, kosooke lepotice i titula prvaka sveta.

Rat u zemlji se nastavlja. Kvalitet fudbala u zemlju drastično opada ali mi regularno idemo na sve utakmice i sva gostovanja u Evropi. Segedin, Đenova, Atina. Kao domaćini zbog sankcija protiv Sampdorije igramo u Sofiji. Još jednom dokazujemo svoju neuništivost. U Sofiju nas je došlo preko 20.000. Grad je prevrnut naopačke. Navijački rat se vodi po sporednim ulicama. Do podneva u širem centru Sofije je nemoguće kupiti limenku piva. Naviječima Sampdorije totalno dezorijentisana policija zabranjuje izlazak iz hotela. I onda pada mrak. Sankcije. Na stadion se useljava politika a mi, Delije postajemo verovatno najglasniji antikomunistički, anti miloševićevski deo društva. Rat sa Miloševićevom policijom je postao način života na tribini, bijemo se, vređamo, hapse nas. Zbog nedostatka međunarodnih utakmica akcenat navijačkog života stavljen je na večiti derbi gde uprkos katastrofalnoj ekonomskoj situaciji konstantno uspevamo da napravimo spektakularne koreografije i na taj način održavamo neuništivi duh severa. Gostovanja su nam sada Kikinda, Pljevlja, Podgorica, Kula. Da bi Evropi pokazali da smi dalje živi i žilavi maja 1994. odlazimo u Atinu na finale lige šampiona između Milana i Barselone. Teško je opisati izbezumljena lica italijanskih, španskih i grčkih navijača kada su na trgu Omonija ugledali 50 Delija Sa sve bakljama, pesmom i transparentima. Na stadionu smo bili zajedno sa našim starim prijateljima navijačima Olimpijakosa. Odužili smo im se za gostoprimstvo već novembra 1994. na Marakani kada smo zajedno navijali na našoj tribini za vreme prijateljske utakmice između Zvezde i Olimpijakosa.tada su pale i sportske sankcije. snalazimo se za vize i ponovo putujemo na gostovanja Nojšatel, Kajzerslautern, Barselona. na aerodromu u barseloni se žestoko sukobljavamo sa španskom policijom i ceo aerodrom je 2 sata blokiran. Na severu je tih dana prvi put istaknut transparent "Zvezda je život - ostalo su sitnice" Navijački pokret je opet živnuo. Tribina je sve punija a stasali su i neki novi, mnogo ludi klinci.1996. i 1997. su obeleženi masovnim protestima protiv režima a naš slogan "ajmo, ajde svi u napad" postaje zaštitni znak borbe protiv Miloševića.

U to vreme pokrenuto je i pitanje navijanja za Jugoslaviju. naš stav je bio oličen u sloganu Zvezda, Srbija, Nikad Jugoslavija. Nismo hteli da navijamo uz pogrešno složenu trobojku i Hej Sloveni. Kod kuće fudbal loš i mi živimo za gostovanja. ređaju se Helsinki, Ekeren, Poti, Volgograd. Krajem 1997 se ženim. Posle opštine i crkvenog venčanja, svadbenu žurku pravim na SEVERU Marakane (to nije moja originalna ideja, jedan drugar je i celu ceremoniju venčanja sa sve matičarem napravio na severu) . Rodbina u šoku a ja i moja supruga treamo po mome. Na kraju je ispalo opasno zezanje koje se i dan danas prepričava. 1998. rađa mi se i sin-naslednik koga sa samo 90 dana prvi put donosim na sever i to pravo sa aerodroma pošto je rođen u inostranstvu. Na tribinama sam i dalje deo inventara, ne propušta se ni jedna utakmica, I dalje se putuje širom Evrope. Mec. Bukurešt, našto kasnije (posle bombardovanja) Sofija, Početak 2000. godine je bio više nego sumoran. Grobarima nismo želeli da oprostimo ubistvo našeg druga Ace Radovića. Jedino osveženje je predstavljalo osnivanje grupe Belgrade Boys koja je počela da postavlja nove standarde navijanja. Meni se rađa i ćerka. Naravno, i ona je vrlo brzo na mojim rukama stigla na Marakanu. Dolazi i legendarna utakmica sa Torpedom kada posle skandiranja "Spasi Srbiju i ubij se Slobodane" policija uleće na tribinu i nastaje neopisiva tuča. Oko 200 Delija je tom prilikom uhapšeno. Pesma je kasnije postala simbol 5. oktobra. nastavljaju se gostovanja Kijev, Lester, Beč (Zvezda domaćin) gde su se dogodili strašni sukobi sa navijačima lestera. O 5. Oktobru ne bih mnogo pričao. Delije su bile ispred skupštine organizovano i dobro smo upotrebili stečeno iskustvo iz brojnih sukoba sa policijom.

Prvi večiti derbi u slobodnoj Srbiji je značio i čas osvete za Acu Radovića. Grobarima se desilo se nešto što za svaku navijačku grupu predstavlja vrhunsku sramotu - izbačeni su sa sopstvene tribine. nikada veći broj otetih zastava, koreografija, frenetično navijanje i na kraju upad na teren. Utakmica nikada nije nastavljena a nadobudni trener Partizana Ljubiša (JUL) Tumabković je tom prilikom gadno dobio preko p...e koja se u tom trenutku nalazila u predelu nosa. Posle toga odlazimo na izlet u Vigo.

Ostatak priče je poznat. Zemlja nam polako postaje normalna, domaća liga dosadna do zla boga ali mi smo i dalje tu. Obilazimo celu Srbiju i nastavljamo da pratimo Zvezdu po Evropi. Narednih godina posećujemo Kijev, Veronu, Rim, Moldaviju, Odense. Naši "klinci" su uveliko preuzeli tribini i fenomenalno je vode. Naravno, ja sam i dalje na mom severu ali više ne u kopu. Šunjam se sa strane sa svojim klincima. Uspeo sam debelo da ih zarazim bolešću zvanom Zvezda. I dalje putujem i na gostovanja, Talin, Glasgov Sankt Petersburg, Ajndhoven,Braga, Zaprešić, Kijevo, Cirih, Liberec, ... I dalje se sa svake utakmice vraćam odranih dlanova i grla. I ne nameravam da prestanem. Čak sam i ženi ostavio u amanet da me kada dođe sudnji dan sa'rani u zvezdinom dresu. Bez zezanja. Jer:

Dobro znaj da uvek tu sam ja
dobro znaj da necu nikada
da te ostavim, da te zaboravim
dobro znaj da uvek tu sam ja

Zvezdo znaj da ludo volim te,
ja ne mogu dana bez tebe
scre svoje sam spreman da ti dam
sto za tebe ludo udara

jednog dana, kada prodje sve
kad me budu stigle godine
znaj da nikada neci doci dan
dan kad necu biti s' tobom ja

I te noci kada izdahnem,
zadnje pivo za tebe popijem,
i na nebu tom na koje idem ja,
sija moja Zvezda Crvena
i na nebu tom na koje idem ja,
sija moja Zvezda Crvena

To je neka moja navijačka priča, priča u kojoj sam aktivno učestvovao i i dalje učestvujem. A i naslednika sam spremio. Nisam mnogo detaljisao, verujte mi. Nisam zalazio u odnose među grupama, odnose sa raznim upravama, nisam mnogo pričao o nacionalizmu, o permanentnom ratu sa navijačima iz hrvatske, odnosima navijača i Arkana. To bi zahtevalo jako mnogo vremena i prostora. bitno je da se razume samo jedno: Kome navijanje jednom uđe pod kožu - gotov je. Za tu bolest nema leka.

P.S.

U poslednje vreme se najviše bavimo sakupljanjem humanitarne pomoći za Srbe na Kosovu. Poslednje dve godine smo ostvarili velike rezultate. Mnoge narodne kuhinje permanentno finansiramo, Ulažemo u obnovu naših manastira, kupili smo nekoliklo stanova u severnoj Mitrovici za udovice sa decom izbegle iz drugih krajeva Kosova, božićni paketići za decu po enklavama, školski pribor, hrana, odeća, građevinski materijal. Već dve godine za redom po završetku fudbalskog prvenstva organizujemo veoma dobro posećene rok koncerte na Marakani na kojim skupimo ogromnu svotu novca. Pomoć najčešće sami nosimo i do najudaljenijih enklava i nebrojeno puta smo imali žestoke sukobe sa neprijateljski nastrojenim albancima. Ali mi i dale istrajavamo i ne odustajemo i u saradnji sa SPC stižemo i do najudaljenijih delova Kosova. Takođe se zanimamo pravljenjem novi navijačkih pesmica, smišljanjem koreografija za našu tribinu.

I za kraj pitanje. Da li sam ja Huligan? Da li sam Huligan ili običan čovek koji samo ludo voli svoj klub? Dobro, možda malo preterano. Inače van stadiona sam sasvim običan čovek, doduše malo krupniji i nasmejaniji nego ostali. Mislim da sam divan muž (žena i ja se za 11 godina braka ni jednom nismo ozbiljnije posvađali, ukoliko mi ne verujete pitajte moju ženu), Dobar sam otac mojim anđelčićima. Moram i njih da pohvalim, oboje su odlični đaci (osnovna škola) i perspektivni sportisti. Svi se divno slažemo i provodimo i pristojno ( ni slučajno raskošno) živimo od ženinog posla i moje male firme u kojoj SVI zaposleni navijaju za Zvezdu.

Dakle, da li sam ja huligan?

A da, da ne zaboravim:

ZVEZDA JE ŽIVOT, SVE DRUGO SU SITNICE!!!