Pavle

Prošlo je više od dve nedelje otkako nema Pavla. Pavla Kozjeka. Za njim su ostali krik, ranac, klinovi, kaciga, Nada i Ana Karin. Krik je poslednje što se čulo od Pavla, kada se pod njegovim nogama odlomio snežni sloj, ispod vrha Mustagh Tower, na 6400 metara. Pavle je pao u provaliju, duboku 2000 metara. Slovenačka ekspedicija K7, koja je stigla u pomoć preostalom alpinisti, Dejanu Miškoviću, pronašla je u dnu stene Pavlov ruksak, klinove i kacigu. Nada i Ana Karin su ostale na trećem spratu. Pavle je naš komšija.

Pavle je pao pretpošlog ponedeljka. Mali Sin je doneo vest: »Nema Pavla«. Sutradan su svi  mediji pisali o tragediji slovenačkih alpinista u Pakistanu, pod himalajskim vrhom Mustagh Tower, na koji niko već skoro devetnaest godina nije uspeo da se popne. Pavle, kome su planine bile »trihiljadaši«, »osamhiljadaši«, »sedamhiljadaši« i izazov za novi korak snage, želeo je da se popne upravo na Mustagh Tower, visok 7273 metra.

Ovde, u Ljubljani zri vazduh. I boja mu je drugačija, više nije stakleno topao, zgusnuo se, postao zlaćan. Ujutru sa lišća, čiji rubovi se već jesenje savijaju, vise prve, mlečne maglice. Tamo, u dalekom Pakistanu, na koji podsećaju reči Islamabad, mušaraf i slike dronjave, nasmejane dece u društvu staraca izoranih lica i žutih zuba, tamo je Pavle. Negde na 4000 metara izgubljenih u oblacima, gde zubati mrazevi urliču ledenim vetrovima i pada oštar sneg. Na visini, na kojoj lete avioni. Pod planinom koja bi imenom i izgledom, sasvim mirno, mogla da se nađe na mapi Mordora. Tamo negde je Pavle.

Pavle jedini, u našem ulazu, nikada nije imao primedbi na pokvaren lift. Dok smo svi ostali nabrajali užu i širu porodicu proizvođača lifta, panično tražeći domarev broj, Pavle je skokovima divokoze, kao da se šeta, već bio na vrhu prvog stepeništa. Ponekad je na ramenu nosio i bicikl. Ni ta dodatna težina nije mu smetala da već zatvori vrata svog stana, dok smo se svi ostali, negde na prvom spratu, zaustavljali i folirantski, usred bela dana, tražili prekidač za svetlo, trudeći se da se ne srozamo niz zid. Na drugom spratu smo neusklađeno dahtali, a Pavle je već silazio, poražavajuće lakim koracima. Išao je da trči i trenira. Pavle je, inače, kao živa slika, iz medicinskog udžbenika, mišićne strukture ljudskog bića. Zbog čega smo se svi, u Pavlovom društvu, osećali kao greška prirode ili posledice mešanja meduze sa pudingom.

Kozjekovi su najsportskija porodica u već pomenutom ulazu. Kozjekovi stalno trče, plivaju, penju se, bicikliraju, pa ponovo trče, plivaju...Nada je lekarka. I slovenačka prvakinja u triatlonu. Ana Karin je pobeđivala već na trkama tricikala. Pavle je jedan od najboljih slovenačkih i svetskih alpinista. Čak su i njihove mačke dobijale medalje. A regal im je pun, prepun pehara. Naš poslovno obdareni Mali Sin uspostavio je sa Kozjecima neuobičajeno  zanimljiv dogovor. Čuvao im je višak pehara. Na prozorskoj dasci dečije sobe, iznad svog pisaćeg stola. Sa postoljem tako okrenutim da bi površni posmatrač mogao da poveruje da je Mali Sin jedno od većih sportskih obećanja Slovenije i planete.

Pre nekoliko godina, Pavle je, svojoj ćerki, Ani Karin, za rođendan kupio i namontirao zid za penjanje. Živa nisam bila tih dana, kada su Princeza i Mali Sin odlazili u komšiluk da se, pod Pavlovim nadzorom, uče veranju i padanju.

Posle svake ekspedicije, naši mladunci su išli kod Kozjekovih, gde ih je Pavle, sa sve Anom Karin poređao, kao apotekarske flašice, na kauč i pokazivao im fotografije, vrhova i planina neizgovorivih imena, visina iznad oblaka, na koje obično nailazimo samo u atlasima. Ana Karin, Vuk i Zarja su sedeli otvorenih usta, Pavle je izvlačio sliku za slikom...na svakoj narednoj je sve manje bilo jasno gde je gore, a gde dole...na kraju su se svodile na plavo, belo i sivo. Samo, daleko i beskrajno visoko.

Za mene su more i planine poštovanja vredne pojave. Kojima pristupam sa krajnjim, bikovskim, nepoverenjem. Ali trudim se da razumem Pavla i sve one koji vole da svet gledaju odozgo, koji žele da osvoje neosvojivo, da potraže nove granice ljudskog bića. Ja se toga bojim, ali poštujem one koji nemaju straha od božjih visina i majke prirode. One, koji i oblake gledaju sa visine.

Zato još uvek ne mogu da verujem da se Pavle ipak nekako neće vratiti. I sve mi se čini da  tamo negde, u ledenim stenama strašnog Mustagh Towera, sedi Pavle. Čeka da prođe sneg i vetar, pokušavajući da se nekako dogovori sa Sudbinom. Možda da je i ovaj put ubedi da pristane na prst, dva, koju prozeblinu, beskrajni umor i neostvareni cilj. Da joj ostavi nepobeđenu planinu mračnog imena. Do sada je uspevao da ispregovara, plaćao je čime je mogao, već dugo se Sudbina i Pavle dobro poznaju. Možda mu i ovaj put progleda kroz prste, jer samo tako će ga ponovo sresti.

»Nije teško biti dobar alpinista, teško je biti star alpinista.«

Pavle Kozjek