Судбина хришћанског социјализма у Русији у 20 веку

Poštovani blogeri, u okviru serije tekstova koje sam posvetio ideji i konceptu hrišćanske demokratije prenosim i ovaj tekst koji se osvrće na istorijat i razvoj hrišćanskog socijalizma u Rusiji tokom prošloga veka.

Aутор: А.Ф. Гавриленков, превела са руског: Љиљана Бурсаћ

http://www.law.edu.ru/doc/document.asp?docID=1136331

Први зачеци идеја хришћанског социјализма на руском тлу били су повезани са јеретичким покретима стригољника, који су   проповедали под утицајем Феодосија Косог. Тежња да се реализују идеје једнакости, братства и социјалне правде приметне су у учењима духобораца и малокана.

Идеје хришћанског социјализма касније су се  појављивaле у стваралаштву руских филозофа у другој половини 19. и првој половини 20. века. У то веме идеје хришћанског социјализма су се развиле у тековини Царства Божијег на земљи.

Идеје хришћанског социјализма су нашле свој одраз у делатности реформаторства почетка 20. века, у обновљеном покрету у православној цркви 20. – 30. година, у документима програма партија, организација, покрета, који се односе на хришћанско- демократски покрет, који се развио 90-их година. Осим тога, идеје хришћанског социјализма су се развиле у социјалној политици Руске православне цркве последње деценије 20. века.

Почетком 20. века у Русији , у оквиру православне цркве развио се покрет обнове. Тај покрет је тежио да реформише конзервативну позицију православне цркве.Узрок конзерватизма Руске православне цркве Курочкин је видео у најтешњој вези са царским самодржављем , у идеолошкој подчињености свештенства световној власти. Како примећује Н.А. Трофимчук православна црква је играла улогу идеолошке санкције самодржавности власти, она се спојила са царизмом, претворила се у једног од ресора њ. бирократског апарата. Таква позиција православне цркве водила је ка немогућности да се реше самостално питања душтвеног развоја. Православље је показивало равнодушност по питањима живота, друштва, подржавајући политику нејднакости и социјалног угњетавања које је спроводило царско самодржавље.Ради поређења ћемо рећи да је католичка црква у другој половини 19. века изградила једну релативно еластичну социјалну политику, која је одговарала духу времена.

Почетком 20. века појављује се покрет либералне обнове и хришћанског социјализма. Идеје хришћанског социјализма су се развиле у Русији за време и одмах после револуције 1906-1907 године. Оне су нашле одраз у стваралаштву свештеника Михајловске артиљеријске школе Г. Петрова, епископа Антонина /Грановског/, професора протојереја Т.Д. Попова, професора Кијевске духовне академије М.А. Олисницкога и В. И. Екземпларског.

Архимандрит Михаил /Семјонов/ направио је програм руских хришћанских социјалиста.У програму су представљене основе социјалне политичке партије хришћанских социјалиста.

Са оштром критиком социјалне позиције руског православља иступио је В.И. Екземпларски, сматрајући да су ,,представници историјске цркве ишли увек иза социјалних освајања хуманизма“/3/.

Епископ Антонин (Грановски) проповедао је социјалну реформу хришћанства, његово окретање животу. Т.Д Попов је наглашавао посебну важност разматрања социјалног питања, неопходност поклањања пажње друштвеном животу хришћанства.

На позицијама хришћанског социјализма у периоду од 1905. до 1917. год. био је и С.Н. Булгаков.Учењу марксизма С.Н. Булгаков је супротставио учење хришћанске цркве.С.Н. Булгаков гради своју представу о друштву социјалне правде, једнакости и братства. Такво друштво треба да постане друштво у коме '' нема социјалног беспосличења /доколице/, постоји општа радна обавеза,не постоји разлика између богатих и сиромашних''/4/. Филозоф је тежио да да објашњење појма ''хришћанског социјализма''. Основа за објашњење датог појма је позитиван однос између хришћанства и социјализма.

Појава идеја хришћанског социјализма у Русији почетком 20. века била је одговор на раст револуционарне борбе у друштву, са посебном противтежом социјал-демократском покрету.

Примећујемо, да су почетком 20. века у Русији како либерално обновљен, тако и хришћанско-социјални покрет  били слаби.  Ни један од њих није могао унети промене у социјалну доктрину православне цркве.

Револуционарни процеси у руском друштву, који су се одиграли 1917. године, нису могли остати непримећени од стране православне цркве. У периоду од октобра 1917. до 1922. године Руска православна црква је преживљавала тешко време.Црква је била одвојена од државе, школа од цркве. Сасвим је природно да је црква врло болно одреаговала на решења нових државних власти, а још више на репресије против свештенства. Али на крају крајева она је заузела лојалну позицију у односу на Совјетску државу, која је прогласила као свој главни циљ преуређење друштва на социјалистичким принципима.

20-30 година 20-ог века у историји Руске православне цркве повезане су са покретом обнове. На челу покрета обнове били су А.И. Введенски, Ј.Н. Белков, В.Д. Красницки, епископ Антонин. Објективно је појава  обнове била повезана са променама у социјалном, економском и политичком животу Русије, којисе десио после Октобра 1917 године. Руководећи кругови РПЦ негативно су гледали на покрет обнове, називајући га црквеним раздором /буном/. /5/

П.К. Курочкин наглашава, да се у периоду свог врхунца покрет обнове користио подршком скоро половине православних парохија и половином /37 од 73/ владајућих архијереја./6/ Те се речи могу илустровати и подацима ГАСО /Државног архива  Смољенске области/. Тако је покрет обнове био веома распрострањен у три среза Смољенске губерније /Дорогобужском, Јарцевском,Јељњинском/ и делимично у три среза /Сичевском, Вјаземском, Смољенском/7/

У покрету обнове образовало се неколико група и организација, које су поставиле пред себе задатак модернизације црквеног живота, очувања утицаја православне цркве на вернике. Ту су спадале групе „Жива црква'',,Црквена обнова'', ,,Савез општина древноапостолске цркве''/СОДАЦ/, ''Слободна радна црква'', ''Слободна народна црква'', ''Пуританска партија револуционарног свештенства  и световњака''. Иако су се они сматрали ''нецрквеним'' у њиховом раду је такође провејавала тежња ка обнови црквеног курса.

Карактеристика свих група и партија покрета обнове била је њихова пуна подршка социјалној политици Совјетске државе. Те групе су поставиле за циљ обнављање животне снаге цркве и ''њено спасење у новим условима руске државе''/8/. Обнова се трудила не само да обнови утицај правослвне цркве, него да избегне изолацију цркве у социјалистичком друштву које се гради./9/. Управо у том периоду развоја православне цркве и појаве покрета обнове испољавају се тежње реализовања идеје хришћанског социјализма. Свака група је тежила да реализује идеје једнакости, братства и социјалне правде у друштву и цркви.

Све горе наведене групе повезивале су своју делатност са пропагандом идеја преласка до извора првобитног хришћанства, али су се при томе трудиле да на свој начин покажу утицај на вернике.Обновитељи су се трудили да убеде друштво, парохијане у то, да комунистичке идеје не представљају нови путоказ у историји друштвене мисли и да су оне само препород идеја првобитног хришћанства.

Жеља да се обнови утицај православне црке на народне масе после Октобра 1917. године доводио је обновитеље на први поглед, до поражавајућих закључака.Тако је Б.В. Титлинов, карактеришући социјалистичку идеју, тврдио да је из ''области теорије социјалистичка идеја прешла у област живота, добила могућност реалног остваривања..''.Револуционарни методи борбе за људску добробит, очигледно су оправдали себе и доиста су дали оно чему је тежило човечанство /10/.Обновитељи нису могли да не признају, да је созијализам у Русији однео победу, и видели су у њему савезника нових социјалних преображаја.

Представници покрета трудили су се да покажу сличност идеја обнове са идејама првобитног хришћанства и социјализма. Они су тежили да убеде вернике, друштво у целини у то да се идеје хришћанства поклапају са идејама социјализма и комунизма. ''Идеал социјализма је хришћански идеал''.'' Идеал комунизма је хришћански идеал''/11/.

Идеализација идеја основног /првобитног/ хришћанства је њихов трактат  у духу комунизма који приближава  обновитеље ка хришћанском социјализму.Они су користили идеје хришћанског социјализма за постизање свог главног циља – обновити животну снагу православне цркве /12/. Они су видели изворе свога покрета у социјалним и филозофским погледима Ф.М. Достојевскога, Л.Н. Толстоја, у религиозном реформаторству краја 19. и почетка 20. века, у филозофским погледима француског хришћанског социјалисте Ф.Р. Ламенеа /13/. Признајући социјално преуређење друштва после 1917. године, обновитењи су примењивали  само еволуционе метод развоја друштва.

1946. године обновитељство је престало да постоји. Руска православна црква, обрачунавши се са покретом обнове, већ 50-60 –их година 20. века била је принуђена да призна исправну позицију покрета обнове по социјалном питању.

Ослањајући се на наслеђе религиозних реформатора краја 19. и почетка 20. века, покрета обнове 20-40 –их година, савремена православна црква тежи да преорјентише своју социјалну позицију. 50-60 –их год руска православна црква почела је да тежи ка модернизацији.Све чешће су се чуле критичке ноте у односу на црквену традицију.У суштини одигравао се процес социјалне адаптације православне цркве која постоји у социјалистичком друштву /14/.

У постсовјетско време у Русији долази до већег утицаја Руске православне цркве. Ничу храмови, манастири, духовна друштва, обнавља се добротворна ипросветитељска делатност православне цркве /15/.

Једно од најважнијих питања унутрашњег живота православне цркве у савременој етапи развоја је социјални рад.Посебну пажњу православна црква поклања раду у медицинској области, указивању помоћи избеглицама и људима који су се населили из суседних држава.У сфери рада православне цркве налазе се стари и болесни, неспособни и људи којима је потребна помоћ/16/. Православна црква сматра као један од приоритетних праваца учвршћивање и развој породице, подржава породице са много деце, помаже децу без родитеља.

РПЦ примећује пад морала у руском друштву. У иступањима архијереја РПЦ, у различитим публикацијама као лајтмотив провлачи се мисао о томе, да се врши процес кварења друштва, пропаганда лажи и превара, клањање култу снаге.

Као негативна појава у животу друштва које разматра црква су преступи, алкохолизам, наркоманија, криза породице, проблем абортуса.Она сматра да у руском друштву норма живота постаје похлепа, егизам, амбиција, разврат, наркоманија, жеља за задовољствима и и забава по ма коју цену.

Руска православна црква сматра својом дужношћу да подсећа државну власт и друштво на тежак положај људи. У савременим условима важан значај добија доротворни рад религиозних друштава, савеза, установа,удружења. У члану 18 Закона ''О слободи свести и о религиозним удружењима'' опажа се да религиозне организације  имају право да обављају добротворни рад како непосрдно, тако и преко добротворних установа. Добротворни рад остварује се у неколико праваца:материјална и морална подршка социјално незаштићеним групама становништва, миротворство;духовно - просветитељска и религиозно - обновитељска делатност. Полазећи од усмерности добротворних организација и удружења, може се закључити о мерилима тог рада и значају који  му се придаје./17/.

Размотривши делатност Руске правослване цркве у савременој етапи развоја, можемо направити следећи закључак. РПЦ је изменила однос своје традиционалне позиције у односу на социјална питања.Тежња да решава социјална питања приближило је позицију Руске православне цркве ка савременој етапи развоја са позицијама покрета обнове 20-40 година 20. века. Идеје једнакости, братства, слободе и социјалне правде, карактерисичне за хришћански социјализам, постали су основа социјалне политике, коју  спроводи црква.Чак шта више у савременим условима, када се све више јавља бездуховност у друштву постаје актуелна идеја   моралног усавршавања човека.

Треба приметити, да истраживачи савременог развоја православља не без основе изјављују, да РПЦ нема социјалну доктрину. Да испуни ту празнину тежи руска хришћанска демократија.

У савременој Русији примећује се повећана активност политичких партија, покрета и савеза, који формирају своју политику на основу хришћанских вредности. Само повећање политичке активности организација и покрета хришћанско-демократског усмерења изазвано је развојем процеса политичких реформи крајем 80-их –и почетком 90-их година.Посебну активност испољава Руски хришћански-демократски покрет/РХДД/, Хришћанско-демократски савез – Хришћани Русије /ХДС-ХР/, Хришћанско- демократски савез Русије /ХДСР/, Руско хришћанско- демократска партија /РХДП/;Хришћански социјални покрет /ХСД/, Сверуски хришћански савез /ВХС/, Правослана конституционо-монархистичка партија Русије /ПКМПР/.

Набројане партије, покрети и савези демонстрирају оторени расцеп са комунистичком идеологијом државе, и рад на деидеологизацији и департизацији државе.

ПКМПР проглашава за основу своје делатности насилне методе борбе у друштву.Значајна појава нове социјалне доктрине у хришћанским партијама, покретима и савезима у односу на руско друштво је програм РХДД, основан 1990. године. РХДД  тежи да штити следећи положај; обезбеђивање минимума потребног за живот грађанима Русије ,повећање социјалног, материјалног осигурања пензионерима, инвалидима, сиромашнима; измена привилегија у области социјалног осигурања, максимална запосленост грађана, оснивање слободних синдиката, побољшавање услова рада запослених Руса,; увођење јединственог система повластица и дечјег додатка, израда новог стамбеног законодавства, укидање привилегија у области медицинских услуга становништва, побољшање социјалне заштите војним лицима/18/.

ХДСР штити приоритет права човека пред интересима државе, слободу права, достојанство човека.ХДСР заснива свој рад на принципима основних вредности хришћанске етике- љубави, милосрђу, праведности и солидарности/19/.

РХДП даје приоритет следећим задацима: деидеологизација државе кроз равноправност свих идеологија; приоритет права појединца изнад интереса државе; обезбеђивање грађанских права и слобода; обезбеђивање материјалног благостања друштва ;преуређење економије; социјална заштита грађана; стварање односа хармоније између човека и природе; увођење минимума потребног за живот; увођење материјалне помоћи за незапослене и сиромашне; регистрација новчане помоћи; увођење кредита и повластица ученицима и студентима; стварање стамбеног програма.Један од приоритетних праваца социјалне политике РХДП је породица.

ХДС-ХР заштита приоритета личности над интересима државе, довођење социјалног нивоа живота друштва у зависности од могућности грађанског достојанства сваког човека.

Партије, савези и покрети тежили су да рализују идеје једнакости, братства, слободе и социјалне правде у друштву.

Резимирајући материјал чланка може се направити следећи закључак.У 20-ом веку идеје хришћанског социјализма утицале су на идеје религиозног реформаторства почетка 20. века. У покрет обнове 20-40 година 20. века са великом живошћу јавила се идеја реализације хришћанског социјализма. Идеје хришћанског социјализма нашле су одраз у делатности Руске православне цркве у савременој етапи.