Plazica

Rec Jugoslavija, podseca me, pre svega, na SMB-boju, na Jugoslovensku Narodnu Armiju … a u vojsku sam otisao, mator, bolestan, bez volje i bez zelje, napustajuci solidno placeni posao i prekidajuci karijeru redakcijskog kurira, novinara pocetnika i vecitog studenta … a armiju pamtim po zimi, vetru, kisi, po pesadijskoj obuci na brdovitom dalmatinskom kamenjaru, po dugim, blatnjavim marsevima i logorovanju u nakrivljenom, busnom satoru, po cuvanju straze kraj ogromne kace kiselog kupusa ... ali te vojnicke godine, secam se i zbog njenog lepog kraja, zbog leta, sunca, mora, bezbriznog kupanja i lekovitog suncanja, zbog pecanja na molu i ribe na gradele na zaru od cokota vinove loze … u jednoj pustoj uvali, malom vojnom pristanistu, pored usamljenog artiljerijskog polozaja na ostrvu Visu … ostrvu na kome sam, inace, proveo ceo vojni rok, i to uvek okruzen drugarima : Romima, Slovencima, Albancima, Turcima, Makedoncima, Hrvatima, Bosancima, Crnogorcima ... i naravno, Srbima. Taj - tada preterano hvaljeni, sada preterano kudjeni - tadasnji vojno-komunisticki rezim naseg drustva i dobrog dela nasih zivota, bio je, u stvari, samo jedan vid nasledjenog i ovde vekovima tvrdo utvrdjenog slugansko-gazdinskog odnosa, cija sustina nije ideologija, nego surovo podanistvo, koga uvek prate strah, hvalospevi, kradja i licemerje ... Kratko receno : apsolutna glupost i apsolutna poslusnost.

Time sam se, moram priznati, delimicno i ja sluzio, dok sam sastavljao hvalisave zidne novine i dok sam trolicno ( u ime oca, sina i svetoga duha ) kacio nalickane Titove fotografije po hodniku kasarne, ne bih li se dodvorio ambicioznom kapetanu pa tako … resio se cuvanja straze, obezbedio sebi vanredni izlazak u gradic, ili bar izbegao nekoliko casova dosadne, poslepodnevne, moralno-politicke nastave. Ali to daleko ostrvo i to davno vreme bili su takva okolina i takve okolnosti, koje mene, takvog-kakav sam, nisu sprecile da tamo ostvarim jednu dobru ideju, da za sebe nadjem mirno, srecno utociste, moju lepu plazicu, moj beg i lek od svih, uvek i zauvek postojecih gluposti : nekad mojih, nekad tudjih, a najcesce uopstenih, bezimenih i sve prisutnih, gluposti poretka i vecitog sistema, ljudi-bogova i malih ljudi-lutalica. A ja, lutalica i pobegulja, o tom takvom sistemu, imam neko svoje misljenje … Na prvi pogled izgleda da tu sve od bogova zavisi, ali nije sasvim tako ... njih mali ljudi razlicito shvataju i prihvataju : bogove, neko bi da dosegne, neko bi da izbegne, a vecina ljudi racuna, preracunava se … i racundzijski uvek merka kako da se ponasa, pa se i ponasa - kako ko, kako kad ... i kako vetar duva.

E ... to je taj bozanski, glupi vetar.

Seme nasih gluposti !

I, da kazem jos nesto, vrlo glupo ali vrlo vazno :

Jedna, jedina glupost nikad nije sama - sledi je vise,vecih i bolnijih gluposti!

Sredinom 1987.-me, imao sam dobro placen posao, ali nesiguran, radio sam u Redakciji cetiri godine preko Omladinske Zadruge, privodio sam kraju ispite na Visoj skoli, ali nisam imao jake veze da se zaposlim kad diplomiram, a moj najveci problem tada, bio je neodsluzen vojni rok, koji je malo po malo, postajao deo moje svakodnevne brige, a nekad, boga mi, i celodnevni posao. Posle visegodisnjih odlaganja, zasnovanih na nizu uverenja o redovnom studiranju sa nekoliko razlicitih fakulteta i Visih skola, vojske sam pokusao, konacno da se resim lekarskim uverenjem: bolovao sam od alergije, rinosinitisa i hronicno upaljenog treceg krajnika, pa sam setao od lekara do lekara, skupljao papire sa dijagnozama specijalista, istoriju mojih bolesti, ne bih li, dobro snadbeven strucnim misljenjima, u finalu pred Regrutnom Komisijom, obezbedio sebi oslobodjenje od vojne obaveze ... Donekle sam uspeo, bez neke veze u vojnom odseku, opstinski pozivar me je zbog lekarskih pregleda i moje uljudne molbe, preskocio u junu i ostavio za septembar. Ceo avgust proveo sam kao u groznici, u iscekivanju konacnog resenja, pa sam dobio napad urtikarije, u stvari, jak osip - koprivnjacu. Mojim zdravstvenim papiricima dodao sam jos jedan, sa Vojno-Medicinske akademije od alergologa, koji mi je posle pregleda, shvativsi moja nastojanja, rekao da to nije sifra bolesti za oslobodjenje od vojske, vec mozda, samo od straze. Tako je i bilo. A ni ono mozda nije vredelo: pocetkom septembra, Regrutna komisija dala mi je jasnu dijagnozu - potpuno sposoban! Razocaran i zabrinut, zbog kako sam tada smatrao, izgubljene godine zivota, javio sam se Opstinskom Vojnom Odseku, i otisao kod pozivara, koji je uvek imao razumevanja i za mene i za moje bolestine, da vidim gde cu i kako cu:

-Znas sta ... Kasno dolazis ... Sva dobra mesta su popunjena! Ostalo mi je nekoliko, pa biraj!

-A sta ima?

-Uglavnom pesadija, i sve je daleko: Kicevo, Sinj, Postojna, Vis...

-Vis! Dajte to!

-Tamo je velika baza, na ostrvu, u pogranicnoj zoni, i nije lako- upozorio me je.

-Samo mi Vi dajte. Snacicu se ja. More je dobro za moje sinuse!

Nasmejao se i upisao mi je Vis u bukvicu (vojnu knjizicu). Voleo sam Hrvatska ostrva, letovao sam na Korculi i Hvaru, i odmah sam osmislio svoj vojni rok kao boravak na stenovitoj plazici, obasjanoj suncem, kraj cistog, plavog mora, gde borovi mirisu i zrikavci zricu…

Sa takvim idealima i kupacim gacama, krenuo sam, sredinom septembra da odsluzim vojni rok. Celu noc proveo sam u vozu Beograd-Split, a onda, prepodnevnim trajektom, visecasovnom plovidbom, pored Solte, Braca, Hvara stigao sam do odredista, ostrva Vis. Na trajektu vesto sam izbegao razgovor sa potencijalnim regrutima; pricao sam sa nekom zenom, Visankom, raspitivao sam se o lokalnim prilikama ... To je bila mudra strategija; na pristasnitu, regrute cekali su vojna policija i desetari. Gustere su poredjali u kolonu, koju sam ja zaobisao, izigravajuci septembarskog turistu, znajuci da posle podne dolazi jos jedan trajekt i krenuo pravo na plazu, sledeci upustva ljubazne mestanke. Malo kupanja i sucanja, malo vina i ribe sa rosilja u restorancicu na obali, jos malo zivota, pre posle-podnevnog trajekta i kolone zbunjenih regruta, pre sisanja, oblacenja uniforme i obuvanja teskih cizama, pre vojnicke hrane i vojne discipline ...

Rasporedili su me u ribarski gradic na jugo-zapadu ostrva, u Komizu, na sto metara od obale u kasarnu Rogaci (Rogachi)… Nekoliko vojnih paviljona, velika pista i mala kantina medju drvecem, mirisnim rogacima ... red, rad i disciplina pod strogom komandom, a sve to … bilo je omedjeno strazom i ogradjeno zicom … Tu iza zice, osecao sam miris i blizinu mora, ali bez blizeg dodira, sem kada je duvao Jugo i raznosio kapi razbijenih talasa: u fijuku vetra, tada mi je more kvasilo lice i usne. Lizao sam slane kapljice, srecan kao blesav ... bila je to ceznja, pa mala radost: osetiti dodir, okusiti ukus zabranjenog mora. Prvoga meseca, regrutima nije bio dozvoljen izlaz u grad.

More sam gledao samo izdaleka, sa okolnih stenovitih brezuljaka, po kojima sam se verao na pesadijskoj obuci, zajedno sa celim vodom i mojim mitraljeskim odelenjem. Pod komandom nekog Slovaka, grlatog desetara, grabila je nas nekolicina po kamenjaru; pesadija je operativna vojska, puno vremena proveli smo na svezem vazduhu. Komandovala nam je grupa nizih i visih oficira-trupas(sh)a, mladih porucnicika i iskusnih zastavnika pesadinaca, koji su svoje cinove i platu zaradjivali u pravoj armiji, u kasarni i na terenu, u pogranicnoj zoni sa Italijom i Zapadom. Imali su odlicne plate, svi su vozili dobra kola i zalili se na zivotne teskoce na dalekom ostrvu ... a vojsku su mustrali: disciplina, uniforma i krevet pod konac, jutarnja gimnastika, strojevi korak, odgovornost s oruzjem, zbor i zastava, terenska i tehnicka obuka, strazarenje i marsiranje, zivotni je stil koji nekom mozda ne odgovara, ali to je dobra fizicka vezba i nuzda koja menja zivotne navike, koja tera da se zivi uredno i odgovorno ...

Bio sam u dobroj kondiciji ... Tezak je mitraljez, jos teze je postolje, a najteze bilo je zimsko logorovanje, na koje smo otisli u 2 nocu, pod uzbunom i pod kisom. Nekoliko dana unapred, van stroja i dnevnih zapovesti, mladji vodnici i desetari najavljivali su nam uzbunu i govorili kako ce doci grupa visokih cinova, generala i admirala da gleda nasu vezbu sa artiljerijom i mornaricom. Strog rezim postao je jos strozi, oficiri su nas bas ribali ... Cela prica o manevrima bila je kao nekakva vojna tajna, ali mnoge pricalice, medju obicnom vojskom, plamtele su na toj, javnoj tajni, raspaljivali su mastu vojnicima ... sta sve moze, na necem tako velikom i znacajnom da se desi:

-Doci ce i avijacija! Od Viskih vinograda pravicemo aerodrom!

Takvi smo bili ... nalozena vojska koja unapred zna kad ce biti uzbuna i mars ... a cetiri godine kasnije, izbio je pravi rat. A tada, na nase manevre, generali nisu dosli ... Gubikom publike i dobre prilike za napredovanje i nasa pokazna vezba izgubila je smisao. Oficiri su smeksali i poceli da se razilaze ... a logorovanje traje petnaest dana, kisnih i vetrovitih ...

Bio je decembar, more je bilo sivo i daleko. Spavao sam na kamenjaru, na nizbrdici lose postavljenog satora, uvek pod pritiskom tudjih, uspavanih telesina ... S dvojicom od njih, igrao sam preferans. Danima, ogrnuti satorskim krilima, teturali smo se po kamenu i blatu, cekali smo jelo i spavanje i da prodje dan ... Vojska koja besposlena gluvari sukobljava se medju sobom ... Nervoza, alkohol, svadje i poneka tuca, to su bili nasi neprijatelji ... Unutrasnji.

Nekoliko dana pre moga polaska u vojsku, a i mesecima kasnije, glavna vest u javnosti, bio je cuveni zlocin: jedan vojnik, Albanac, na strazi, vodjen nekim svojim ludilom, mecima iz automatske puske, rafalom, ubio je i ranio je nekoliko mladica, strazara... Bila je to masna, novinarska i ideoloska prica. Tada se to zvalo iredenta ... Taj dogadjaj, ruzan i tuzan, uticao je i na mene i na moje vojno okruzenje. Sistemom internih zapovesti, po Armiji rasirila se komanda: da Albanci ne idu na strazu.To je trajalo oko pola godine ... Sistem im nije verovao ... Strazom, svi mi ostali, bili smo preoptereceni, a Albanci – uvredjeni ... njima je oruzje bilo folklor, kult ...nosili su ga, rasklapali, ali bojeve metke nisu duzili(vojn.), nisu strazarili ...

Ja sam morao na strazu... Moje strazarsko mesto bilo je na zaravni iznad grada Visa, u kasarni Smokovo, na udaljenom cosku, ispod stenovite litice, kamenog brega koji kao ogroman zid pregradjuje more… a tom liticom, gore, kojom vije se staza, nadvijala se pretnja ... Nadredjeni su nas upozoravali da odatle, neko moze napasti, baciti kamen ili ispaliti metak ... To se nikad nije desilo, ali price su se pricale ... Strazario sam pored vojnog magacina, kucice sa svastarskom robom, alatima i masinama, gde se medju prasnjavom gvozdjurijom nalazila i ogromna kaca kiselog kupusa, koji je tovaren vilama i odnosen u bidonima ... Vojnicka salata i uzasan smrad! Na Visu je i zimi, temperatura iznad nule. Na duznosti, nocu, umotan u cebe, dremao sam u kabini parkiranog, rashodovanog kamiona, tu pored magacina. Noseno promajom preko litice, kroz prozor kamiona, mirisalo je more... More zimsko, hladno, vetrovito i nekako daleko, ali ... mirisno, mirisno ... ali nazalost , “mirisao je” i onaj kiseli kupus.

U Komizi je bilo lepse, lakse i – zabavnije … U duhu mog tadasnjeg, pred vojsku obavljanog, redakcijskog posla, sem svega dnevnog, vojnickog, pravio sam i zidne novine ... Pre vojske, u redakciji sam pronasao Titove marshalske fotografije, u punom koloru, desetak komada, formata postera, sjajan rad Ive Eterovica ... Ostavio sam ih kod Slave (Slavo duso,lepi pozdravi, javi se), redakcijske sekretarice, i kada sam joj, iz vojske javio, ona mi ih je postom poslala ...Toma Gali Trpezarac, Zagrebcanin, Hrvat, moj drugar (Tomek, javi se starom Chichi!) i ja lepili smo ih na panoe sa prigodnim tekstovima, partizanskim epovima iz NOB-a i dajdzestima vesti iz Borbe, tada malo tiraznim, ali sluzbeno crvenim, jugoslovenskim novinama ... Tito je vec nekoliko godina bio mrtav, ali u kasarni, zablistao je punim sjajem ... Nalickan, u belim, sivim, plavim paradnim uniformama, sa zlatnim vezovima, ofarbane - kao kanom - kose, snimljen sedamdesetneke, vec star, sa pegama, ali sija ... Kao negovan kult, tokom gotovo cetrdeset godina, uspeo je svoje okruzenje, i blize i sire, celu drzavu, da preplavi dugotrajnom plimom jakih osecanja, usmerenih k njemu, ljudskom bozanstvu. Ljudi su mu poklonili ljubav, zvanicnu i praznicnu ... Ali ima kod svih takvih likova, manjih i vecih, jos nesto,vrlo vazno... To je neka smisljena, usmerenost ka cilju, kao neka smirena psihoza ... Sto jace, na sto vise drugih! Kakvi god da su... Laser zraci osecanja, njegovog velicanstvenog ja ... A ljudi ko ljudi. Neko ga voli, neko ga ne voli, ali svako ga oseca ... nedavno sam na TV-u cuo dobru definiciju takve emotivne, koncentrovane emisije:

"Imam ja tu u glavi neki fokus ... Ne moze svako da bude u jednakoj erekciji sa manekenkom od 20, i sa babom od 60 godina !"...

Izjavio je srpski porno glumac u zabavnom programu ...Taj njegov fokus, to je uspeh bogova! I taj obdareni lik: ceznja zena, patnja muskarca, svih generacija! ... A tadasnja jugoslovenska, a i sadasnja srpska politicka scena i lici na dugi mars erotomana ... Ali sve nase vodje, gazde velike i male, pa i Tito, su duhovnici-biseksualaci-muskarci koji crpe osecanja, ljubav, mrznju i zena i muskaraca. A ljudi ih vole, il'ih ne vole. Malo je ravnodusnih…

Kapetan je bio odusevljen Titovim slikama i zidnim novinama. U javnosti, vec vremenom pomalo potrosen,Tito je u vojsci, tada jos bio zakon. U kasarnu su nam dolazile sluzbene posete, visoki cinovi, nekad isti po nekoliko puta ... Zidne novine bile su dobar zacin, tokom prolaska, uvazene vojne licnosti ... generala, admirala, pukovnika ... Na pocetku promenade, ispred ulaza u paviljon naseg voda, po protokolu, nas stotinak, dobro postrojenih, svi kao jedan s glasnim, “Zdravo!” bi ga pozdravili, a tokom puta do do nasih uglancanih spavaona i kancelarije naseg kapetana, uz put, preko puta soski visile su -Titove slike! Ceste posete, imale su jak razlog ... Tada, nasi patrolni brodovi, jurili su italijanske koce, koje su ribarile u jugoslovenskim teritorijalnim vodama, kod Lastova, Jabuke i Palagruze, na nasoj strani granice ... Ponekad, uplovili bi u Komizu, sa zaplenjenim brodom i ulovom italijanskih ribara ... U oficirskom domu priredjivane su gozbe, sa dubinskom ribom, rakovima, skampima ... i visokim cinovima ... Pre San Pjera, Karla, Grdoba i zalivanja Vugavom, vishkim vinom, sluzbeno, svracali su u obliznju kasarnu, u obilazak ... Kad tamo u hodniku, na belom panou, marsal Tito nalickan sija! Veliki, mrtvi bog docekuje malog, zivog ... To se ceni!

Toma i ja, hvaljene zidne novine,pravili smo nedeljno, nadajuci se nagradnom odsustvu ... Na strazu smo prestali da idemo, vredelo je bar malo, ali nagradno nismo dobili ... I kad malo bolje razmislim-zasluzeno. Bilo je u nama nesto neizrecivo, sto se ne da sakriti, sto se odaje pokretom, gestom ... E… moram to nekako da objasnim …

“Bio je s nama u kasarni neki Slovenac, koji je prezirao vojsku i nije hteo ni da nosi pusku. “Ponavljao” je obuku i dosao u nas vod. Nekako su ga ubedili da obavlja osnovne vojnicke poslove, da pozdravlja oficire i da nosi oruzje, ali slabo mu je islo: najsmesnije je bilo kada pozdravlja nadredjene ... iskrivi se nekako ... kao da zajebava! Nije mogao da sakrije svoj oduran stav...”

To sam video i kod Tome, istina u mnogo manjoj meri, ali jednako vidljivo, i to je kao neki – kontra fokus! Trudis se, obavljas duznosti, ali nesto te odaje, sputava, druge stvari su ti vaznije, ne mozes dobro na to da se koncentrises, to ti lose ide! Takav sam bio i ja. Sebe ne vidis, ali to se nemoze sakriti, na tebi to drugi vide ... Pa i oficiri to gledaju ... taj los fokus, tu duhovnu inpotenciju i laganu zajebanciju ... Dobre su bile zidne novine, ali nesto kod nas nije valjalo. I zato smo ostali bez nagrdnog! Nagradno dobili su, ipak - oni dobro fokusirani ...

Posle obuke, Toma je otisao u Sibenik, a ja sam prekomandovan u Smokovo kraj Visa, u onu istu kasarnu u kojoj sam davao strazu, ali ovaj put, kao "stara dzomba" u intendantski vod, da budem cata pekarima, kuvarima, bricama, perionicarima, magacionerima ... Sva klopa, oprema, bili su mi na dohvat ruke : najbolja uniforma, cizme, peskiri, posteljina, svez hleb iz pekare, mleko, sveze meso ... a moj posao bio je – raspored … i ljudi i robe ...Dobro sam se snasao na novoj duznosti, planirao sam sve nedelju dana unapred, ali uvek se nesto promeni ... neko me zamoli da preskoci nocnu smenu ili da dobije slobodano popodne zbog utakmice, ili iznenada se razboli ... a moze mnogo da mi ucini . Da mi donese konzervu ili nove carape i gace!

Zastavnik, komandir intentantskog voda, bio je dobrocudni alkoholicar, redovni clan ekipe podoficira-“boema” koji su veci deo radnog vremena provodili uz pivo i pricu u kantini. Dobro smo se razumeli : ja sam rasporedjivao i organizovao sluzbu, a uznemiravao sam ga u kantini, samo ako se desi nesto izuzetno vazno … a on je meni davao vanredno odsustvo za polaganje ispita na Visoj skoli ili me sluzbeno slao za Beograd po opremu za berbernicu … I nikad mi nije zamerio sto ne vodim vojsku na jutarnju fiskulturu …

Mana te sluzbe bio je odvratan smestaj, ogromna spavaona sa 60 ljudi, sedam godina mladjih od mene, koji se po pravilu sluzbe bude u razna doba dana i noci, a vole tako mladi i da se zajebavaju ... Nekad glupo! Jedan ruzan obicaj, ogledalo lokalne intendantske kulture, nasledjen kroz ko zna koliko generacija vojnika - nocno gadjanje papucama, i to onim braon, tvrde plastke, cvrstim i teskim - naterao me je da o svemu razmislim i da nadjem neko resenje ... Moze se reci da je to bila mladost, ludost, zajebancija … ali i nasilje, koje je remetilo san pravednika : dvadesetogodisnjaci, uz kikot i onomatopeje, iz nepoznatog pravca, negde iz mraka, ispaljivali su papuce ... koje su izazivale galamu, svadje, tuce, ili – sto se najcesce i desavalo - pravi rat papucama, kada bi leva strana spavaone, zaratila protiv desne … Tada bi svakog casa u vazduhu zvizdalo po desetak papuca … A pogodak papuce-projektila mnogo je nezgodna stvar … Zbog toga, jednog su sili ispod oka … Ja, kao cata i kao najstariji, nisam imao dovoljno autoriteta da to prekinem … Palio sam svetlo, vikao, pretio … i nije vredelo. Cim ugasim svetlo, opet lete projektili … Vecina je uzivala u tome … ali ja sam nasao resenje … Ispred naseg paviljona bilo je nekoliko velikih bastenskih stolova od betona, a Vis je, kazu, topliji i suncaniji cak i od Hvara, pa sam, s prvim danima proleca koristio te astale kao krevet: iznosio sam dusek, posteljinu i spavao sam napolju, pod zvezdama. Tu nisu smrdele tudje carape, niti su letele papuce.

S prolecem pocele su moje pripreme za leto. Vikendom isao sam u istrazivanje; na sigurnom mestu, preskakao sam zicu i kamenitom stazom, koja se uspinjala onom liticom ispod koje sam nekada cuvao strazu, peo sam se na prostranu zaravan, malu niziju medj’ Viskim brdima … i odlazio sam u duge setnje po obodu ostrva. Ljude nisam sretao, hodao sam jednim pustim kolskim putem pored napustenih, zapustenih vinograda. Trazio sam neku plazu, ali na tom delu ostrva, kao da je nije bilo: siguran prilaz moru sprecavale su gusta makija i visoko stenje koje se sunovracuje u more. Ali, stvar sam resio uz malu pomoc prijatelja … Mario Bozac, vojnik i lekar, Istrijanin (tako se pravilno kaze, to me je on naucio, a zenski rod je Istrijana … Doktoreeee, Doktoreeee …Glava me bole! Javi seeeee!) iz Pule, imao je detaljnu kartu ostrva sa ucrtanim kolskim putevima i “kozijim” stazama … I vredela je! Na par kilometara od mestasca Okljuchna, nalazi se mala uvala,do koje vodi puteljak …

- Ma … bio sam tamo! Nigde puta nema! Samo chestar!

Ali tokom naredne ekspedicije, naoruzan macetom, razgrnuo sam siblje na kriticnom mestu i otkrio putic, sto se spusta dole, ka moru … i dosao sam do “pitome” obale. Mala lepa uvala, sljunkovita plazica, stene po bokovima i jedna napustena, kamena kucica. Probao sam more, jos je bilo hladno, ali … docice leto! Tokom maja, odlazio sam na plazicu svakog vikenda, pomalo sam se kupao, suncao i sredjivao teren … Samo jedanput, sa mnom isao je i Mario, njega su obaveze sprecavale : profesionalni vojni lekari sva dezurstva vikendom “dodeljivali” su njemu … a radost nije radost, ako je sama : moras je podeliti s’ nekim …

Prve subote u junu, poveo sam na izlet odabranu desetoricu “kolega” intedanata. Sve smo poneli za celodnevni izlet: hranu, pivo, peskire, cak je neko negde nabavio i dusek na naduvavanje … Sve je lepo pocelo : veseli mladici, plaza , rostilj na obali … ali lose se zavrsilo… Negde oko podneva, iako sam vec imao pristojnu boju, sklonio sam u senku kucice na obali i poceo i njih, onako skroz bele i blesave, da teram :

- Ajde svi u hlad! Izgorecete!

- Ha ha ha… Vidi matorog! Sklonio se deda u ‘ladovinu!

To je bio odgovor. Citav sat sam ih ubedjivao. Nije vredelo … samo me je jedan poslusao … A ostali su citav dan proveli prskajuci se u plicaku i izlezavajuci se na suncu. Navece, zarumeneli su se ko prasici u rerni. Cele noci su jaukali. Petorica su morala sutradan u stacionar, na lecenje, kod mog drugara Maria na nekoliko dana. Jednog su poslali u Split, u Vojnu bolnicu … a ja sam pozvan kod Zastavnika na raport. Ocekivao sam kaznu, cak i zatvor …

- Druze zastavnice nisam ocekivao da ce se tako zavsiti … bla, bla, bla, bla ….

- Cuti Cato! Sve znam! Slusaj: sada kod te tvoje plazice dezura Vojna policija! Ako te uhvate, najebao si! Vi Beogradjani samo neka sranja pravite! Nego sta da ja radim s tobom!

- Posaljite me na Barjake!

- M’rsh napolje!

Odlicno sam prosao. Sa onom plazicom oprostio sam se i pre raporta … Ali postojala je druga, bolja plazica … i jos jedna moja fiks ideja … vec dva meseca svaki moj razgovor sa zastavnikom, onako dobrocudnim i uvek pripitim, bio je i molba: da budem kuvar na Barjacima …

Barjaci su bili izdvojena straza i artiljerijski polozaj, udaljen , pet kilometara od Komize, stazom preko kamenjara … a tuda se nije moglo na tockovima, vec samo pesice … A tamo, u sumici borova … topovi i strazara na dva kamena brega, a izmedju njih, stotinak metara nize, zaliv i malo vojno pristaniste. Strazu su cinila tri vojnika, razvodnik straze i dezurni podoficir – oni su se menjali na nedelju dana – a stalna posada bila su njih cetvorica: postar, kerovodja, i jos pekar i kuvar, koji su formalno pripadali nasem intendantskom vodu. Hranu su dobijali camcem, jednom nedeljno … Barjaci, bili su na losem glasu, tamo se nekad, islo i po kazni:

- Pustinja, a ona cetvorica tamo, budale i cudaci …

Ma… bas me je bilo briga, sta vojska prica, imao sam ja svoju autosugestiju: plazica, plazica, plazica … Ali sam i prakticno razmisljao:

- Ko li ce da zameni onog kuvara na Barjacima kad se bude skinuo sad u junu?

Saznao sam ubrzo … Dogadjaji su se redjali kao na filmu, a zvezde kao da su radile za mene … Vec sutradan, Zastavnik mi je, u prolazu porucio :

- Pakuj se! Ides na Barjake! I pazi … ako nesto zabrljas, ako te vrate, neces vise biti cata, radices u pekari …

A ja … letim! Al’ onda je on, s osmehom, dodao:

- Tamo na Barjacima … ceka te tvoj “dobar prijatelj” StarijiVodnikJecham!

E … sad cu da napravim trol u ovoj prici, njega moram posebno da opisem …

StarijiVodnikJecam bio je nadrndani pijanac, Zastavnikov dobar drug i nevidjeni grebator. Radno vreme zapocinjao u nasem Centralnom prehrambenom magacinu, kao redovan gost, zbog “zdravstvenih razloga” – zalio se na kiselinu ili cir, ne secam se vise – pa je morao, sabajle, nesto da pojede. Ostatak dana, provodio je natopljen alkoholom, izmedju kantine i nama susednog, tehnickog voda, uvek mrzovoljan, ljut i oran da maltretira; nije pripadao onom tipu strogih, autoritarnih oficira, koji disciplinuju sebe i sve oko sebe, pa zavode red … bio je brkata podoficircina, sa stomacinom kao bojlercinom i lik koji “prca” vojsku … a takve niko ne voli. Ali umeo je i da pohvali … Jednom, kad smo klali svinje – na Stonchici imali smo svinjac, tu smo odlagali pomije, ostatke od vojnickih obroka – stavio je cetiri najveca buta u gepek svog auta i znacajno rekao:

- Nigde nema tako dobrih svinja, kao sto su ove na Stonchici!

Kada je iz komande uporista, pokrenuta je kampanja protiv korupcije – ponajvise odnosila se nase intedantske resurse i kako to obicno biva, trajala je deset, petnaest dana, a posle toga, sve krene po starom - u jeku te akcije, posle citanja pretecih zapovesti, pozvao me je, sav panici, vojnik-glavni magacioner:

- Molim te, nema Zastavnika dodji odmah!

Ja otrchah u magacin, kad tamo Jecam zaseo i trazi dorucak. Nije on bio jedini koji u magacin svracao na meze, ali svi su se tad povukli … sem njega… a on mora da jede zbog “zdravstvenih razloga” … Nisam ga ni pogledao, samo sam rekao magacioneru da cu zvati Kapetana, lika iz komande, koji se nije mesao sa vojskom, ali bio je “smrt” za podoficire … Jecam se tad’ povukao, ali to mi nikad nije oprostio … Davao mi je “ostav” na pozdravljanje, drao se na mene, zbog ovoga ili onoga, kad god me sretne.

Izbegavao sam ga, ali … cekao me je na Barjacima …

Tamo sam krenuo s brodicem za snadbevanje u koji sam utovario hranu iz magacina … Dobio sam, od “mojih” intedanata, mnogo vise od propisanog sledovanja i to najbolje komade; sta da kazem … nisam bio “komandni autoritet” medju vojskom, al’ svi su me gotivili!

Barjake sam znao iz price, a kad sam dosao i video “teren” svojim ocima, odusevio sam se … sve je bilo iznad mojih ocekivanja:zaliv, plazica, mali mol, pogled na pucinu … kao iz turistickog prospekta. Gore, zaklonjena borovima, sred prirode i tisine, nasadjena je velika kasarna od kamena, napravljena za sezdeset ljudi … a unutra, spavaone i prostrana kuhinja sa svom opremom: dobar plinski sporet, velike serpe od rostfraja, dva poveca frizidera, i sav prateci pribor … Domorodci – pekar, kerovodja i postar – bili prijatno iznenadjeni sledovanjem koje sam doneo … a jos vise prvim ruckom koji sam spremio … Kuvar pre mene bio je skolovan u vojsci, za tri meseca obuke, ali moje kuvanje imalo je dublje korene: zivotna praksa, uslovljena zivotnim prilikama i neprilikama, ali i srce, nephodan zacin svakog dobrog jela … Ljubav na usta ulazi: i domorodci i straza zavoleli su me zavoleli na “prvu kasiku” … ali StarijiVodnikJecam je sevao i rezao …

- Vidi kako je prljavo… Ribaj!

Kad operem, on mi nadje nesto drugo za pranje… a ja sta cu, izbrojim do deset, pa opet perem …

Terao me je i da kuvam veceru… istina, tako bilo po PS-u (pravilu sluzbe), ali to nije bila praksa u kuhinji na Barjacima: tamo nije bilo kuvanja u velikim kazanima, i rada po smenama kao u kasarni, to je bila mala kujna tiganj-serpa stila … i jedan kuvar … Cim zavrisim i raspremim rucak, morao sam da pocnem sa pripremanjem vecere … za kuvanu veceru i nisam imao neki izbor namirnica, a konzervi i salama doneo sam i vise nego sto treba…

- Ovaj je poludeo! Mora da si mu se gadno zamerio! – govorio mi je pekar iskusni “zitelj” Barjaka, s kojim sam delio posao u kuhinji … I on je morao da riba …

Niko nije ni pomisljao da ide na plazu …

Trece noci od mog dolaska, iznenada, camcem, Jecmu u posetu stigla je ekipa “podvodnih ribolovaca”. Lovili su tu u zalivu, na kvarno: po mraku, sa bocama, baterijskim lampama i podvodnim puskama. Pokupili su desetine kilograma uspavane i svetlom “hipnotisane” ribe … A ja sam morao da izvadim svu hranu iz oba frizidera i smestim “njihov ulov”, da se ne ukvari … Njih trojica, prespavali su u strazari … Takvo krsenje pravila sluzbe, komandira straze pokusao sam da iskoristim za svoje interese:

- Druze stariji vodnice, ja sad opet moram da ribam frizidere! Da li dozvoljavate, da od sad dajem vojsci hladnu veceru.

- U redu je Cato! Bice tako. Idi na spavanje.

Sutradan, te lopuze su otisle, a nisu mi ni kilo ribe ostavile … ali iza njih ostao je tezak “miris” u frizideru …

A posle rucka Jecam je naredio:

- Kuvaj gulas za veceru!

- Ali, druze stariji vodnice dozvolili ste mi …

- Kuvaj gulas kad kazem!

Ja sam cutao …

A on je povisio ton:

- Kuvaj Gulas!!!!!

Ma… kuvalo je tad’ u meni … i nisam brojao do deset …

- Pasteta!

- Gulas!

- Pasteta!

- Gulas!

- Pasteta!

- Odbijas naredjenje! Poslacu te ja u zatvor! M’rs u Komizu! Pakuj se i idi! Pravo u vojnu policiju!

Zaleteo sam se … i krenuo sam preko kamenjara, putem kojim nikad nisam isao: do Komize, pa do Visa … A tamo, postao sam lokalna legenda … Veseli Bosanac, razvodnik straze, sjajan imitator i animator, zivi svedok mog sukoba sa Jecmom, po povratku sa smene, zabavljao je drustvo replikama: Gulas! Pasteta! Gulas! Pasteta! Gulas! Pasteta! … Nisu me vise zvali Cata, prozvali su me Pasteta …

A Pasteta nije otisao u zatvor, vec na novo radno mesto: ustajao sam u dva nocu, sa pokretne trake prihvatao zamesano testo, redjao veknice na kolica, pa ih gurao u komoru, pored peci, da narastu … Viska pekara, smestena unutar kasarne Smokovo, bila je i civilna i vojna, jedina na ostrvu. Par hiljada hlebova i nesto peciva mesilo je sest civila i sest vojnika … A kad se hleb ispece trebalo ga je razvoziti. Taj posao svi su izbegavali, a ja sam ga rado prihvatio … Sa vojnim tamicem-hlebarom obilazio sam zivopisno ostrvo od kasarne do kasarne. Nekad sam dremao, nekad pricao sa simpaticnim vozacem ili sam prosto, samo gledao kroz prozor i upijao predivan, mediteranski pejzaz. Viska brda su i ljudskih ruku delo: kamene terase koje dominiraju krajolikom, stotinama godina zidale su generacije vinogradara … Cuo sam pricu, da je pocetkom 20 veka Vis imao 15.000 stanovnika i najvecu proizvodnju vina u regionu, ali 87/88 tamo je zivelo par hiljada civila, a vinogradi, uglavnom, bili su neobradjeni, zarasli u korov i u “divlju” lozu. Vis je tada, nazivan kljucem Jadrana, ostrvom–tvrdjavom, a vojske je bilo svuda: Komiza, Vis, Stonchica, Stupishte, Smokovo, Rogachi, Ravno … ali, po potrebi, i pod zemljom, u tajanstvenim, betonskim halama, sa prokopanim tajnim prolazima … To je bilo pravo-pravcato podzemlje, za smestaj komande i nekoliko stotina vojnika … Najatraktivniji bio je vrh brda Hum, na kome je bio radar i komunikacini centar: kad je bilo vedro, vidik se odatle sirio Jadranom, od obale Italije do dalmatinskih ostrva i kopna Jugoslavije.

A onda jednog jutra pocetkom jula, iznenada, posle dvadesetak dana napornog rada u pekari, bas dok sam tovario hleb u kamioncic, dotrcao je moj klasic Stanimir (Stanimire, crni sine, gde si? … javi se!) sav zadihan i uzbudjen:

- Zove te Zastavnik! Hitno! Ja cu da te zamenim … Mislim da ides na Barjake …

- Ma … daj Stanimire, ne zajebavaj me!

- Ja idem da podelim ‘leba, a ti kod Zastavnika! Idi budalo! Dok se nije predomislio!

Tada, okupiran novim poslom, nisam bas bio u toku sa lokalnim tracevima, ali sam znao da je na Barjake otisao neki “guster”, tek dosao s’ obuke iz Pule …

- Slusaj Cato …

- Nisam vise cata druze zastavnice, sad sam pekar…

- Ha ha ha … Sad te zovu Pasteta … ha ha ha … Nego sad ozbiljno… Onaj mali sto je otisao na Barjake nije se snasao. Place svaki dan. Ne zna da kuva, ovi tamo su poludeli … U Puli su ga malo ucili sa kazanima, a na serpu ne zna nista. A kazu mi da si ti dobro kuvao … I meshtar mi je rekao da si u pekari dobar … Pa znas kako sam mislio, da iz Pule trazim novog u Septembru, ti ova dva i po meseca, koliko ti je ostalo, da odes na Barjake, a ovog malog da posaljem u pekaru … I da znas … tamo te niko nece gnjaviti kao Jecam, samo im dobro kuvaj, nosi belo odelo dok kuvas, a veceru daj im hladnu, tako je tamo uvek bilo … ako ti neko nesto kaze, reci da sam ja tako rekao … Pa te pitam kao drugara, sest meseci smo vec zajedno, delimo dobro i zlo, da li si spreman na to, da li ti tako odgovara?

- Odgovara mi, druze zastavnice!

Ma … jedva sam se suzdrzao da ga ne izljubim …

Sta da kazem … Zakuvalo, provrelo, ‘ladnulo se … pa sve pujka, bas kako treba …

To je bilo leto!

Svima ugoditi i sebi ugoditi, to je bio kljuc mog uspesnog boravka na Barjacima jula, avgusta i pola septebra 1988-me. Nije vise bilo oficira koji vole da “prcaju” vojsku, na smenu su dolazili normalni ljudi koji vole da se razgace i opuste bas kao i svi mi. Svako je radio svoj posao: straza je morala da strazari, razvodnik da je razvodi, kurir da donosi postu, kerovodja da neguje vucjaka, pekar da pece hleb, kuvar da kuva, a komandir da komanduje i sve nadgleda … Ali nije bilo napetosti, sve je bilo opusteno … U kuhinji, medj’ hranom i serpama, nosio sam belo odelo, napolju, bio sam u gacama …

Isli smo na plazicu na kupanje i u lov … Ja nemam nerv za najlon i udicu ( hahaha pozdravljam Unfa ), ali rado sam lovio hobotnice … Naoruzan maskom i stapom sa ekserom na vrhu, ronio sam po plicaku, podizao kamenje i … ako je tu, ako je potrefim kopljem … eto ulova! Uspeo sam nekoliko puta, kurir je bio mnogo uspesniji, a najuspesniji bio je kerovodja … On je bio pravi ribolovac s’ udicom i najlonom, umeo je da zabaci, al’ i da izvuce, dovoljno da potpalimo rostilj …

U avgustu,u Komizu na letovanje doslo je moje drustvance iz Beograda. Moja dobra drugarica predstavila se kao moja verenica, imao sam izlaz svake noci. Komiza je gradic kao iz price: riva je bila ukrasena sarenim sijalicama, brodici su se lelujali na talasima, a okolo ... uske ulicice sa stepenicama i zgradama od kamena … Vis nije bio potrosen turizmom: strancima nije bio dozvoljen boravak na ostrvu. Autenticnost Komize, pravog “malog mista” bila je ocuvana … Bilo je domacih turista, mahom Zagrebcana, Beogradjana i Slovenaca, dobre muzike i dobrih barova … Ali posle desetak dana, burne noci i svakodnevne obaveze smorile su me: trebalo preci desetak kilometara, tamo i natrag, preko kamenjara i stapom terati zmije sa staze. Na Visu nema otrovnica, ali ogromni Kravosaci (vrsta smuka) kad su ti na putu, nisu ni malo simpaticni … A i plazica je plazica. To je bio moj dom. I koliko mi je bilo drago, kad mi je drustvance stiglo, toliko mi je bilo drago kad su otisli …

Nas “svetionicarski” zivot, imao je svoj tok i dinamiku: svake nedelje stizala je nova straza i novi dezurni oficir … A medju njima, bilo je sjajnih likova: dugogodisnjih zitelja obale mora, iskusnih po pitanjima svega morskog, i lokalnog Viskog ( za trpezom, ponekad bila je i flasa domaceg belog… jakog i slatkog… kao ulje gustog…od antike cuvenog vina – Vugava ili kako ga mestani zovu - Bugava) koji su nas poducavali o ribama i ribolovu, a meni davali recepte za dalmatinska jela … Specijalitet kuce je bila salata od hobotnice: naseckani, kuvani kraci glavonosca, kapula – crven luk, krastavac na kocke, i cvrst paradajiz … a sve to zaliveno maslinovim uljem, koje je doneo komandir straze … Bilo je i filozofski nadahnutih novopecenih vodnika, ljudi obrazovanih sa fakultetom, mladica koji su resenja za svoje zivotne probleme nasli u tada dobro placenoj, vojnoj sluzbi ... Ponekad, tu u prirodi, pored mora, opijeni mirisom i tisinom, u miru zalaska sunca, vodili smo duboko-mislene razgovore ili krajnje prakticno, razmatrali obicna, zivotna i vojna pitanja … Bilo je, na zalost, i politike … cak do Visa i Barjaka, stizale su poruke NasegMalogGloba i njegove AntiBirokratskeRevolucije …Ma ... meni je taj lik i taj urlik, bio poznat jos iz Redakcije, smenio je glavnog urednika: oterao je novinara, a postavio je birokratu …

-AntiBirokratskaRevolucija! Ha ha ha! Nemojte meni to da pricate!

15-og septembra otisao sam sa Barjaka, 17-og septembra skinuo sam uniformu. Da sam mogao, da me je neko pitao, ostao bih jos mesec dana. Tamo je i oktobar lep!

A sad dok ovo pisem, razmisljam o toj epizodi mog zivota, ali o i mom zivotu celom … I kad sve isceprkam, izmerim … sta sam radio, gde sam bio, kako mi je bilo … ne mislim na porodicu, vec na neko moje mesto u drustvu, u okolini … gde koristim i sebi i drugima - ja nisam imao boljeg utocista. Nalazio sam ih, snalazio sam se, ali sve mi se nekako izmigolji ili se raspadne … i uvek je napeto!

Ali, ja jos sanjam, jos zelim, jos imam volje …pa sam sebi kazem:

-Ma…naci ja opet, neku lepu plazicu ... Uzivacu, zivecu srecan u svetlosti Sunca!

Kraj