O drveću

Opet dolazi vreme za sadnju drveća. Jeste da bi mnogo bolje bilo da je manje vruće i da je pala barem jedna kiša (zadnja je bila sredinom aprila) ali šta je tu je. Na pazaru se se pojavile mladice, a na nebu oblaci (nadamo se skoroj kiši).

Sadnja drveća je fizički posao, samo ovde je to malo više. U ovim krajevima izreka "nema 'leba bez motike" nema nikakvog smisla jer sa motikom, bar po pitaju zemljoradnje, otprilike možeš da se slikaš, isto važi i za ašov. Zemlja koja je ovde više nego prihvatljiva za zemljoradnju, dapače ubeđuju nas da je super, u rodnoj mi Vojvodini bi verovatno bila klasifikovana kao kamenolom (sad malo nostalgije: nigde nema vojvođanske crnice, meke ko duša... dobro... dosta... idemo dalje).

Bez alata nema ni zanata

Dakle, ništa motika. Ovde je alat po imenu "čapa" zakon. To je nešto kao bradva u nas, s tim što na drugom kraju ima dodatak sličan sekiri. Čapa služi za okopavanje, za uništavanje izdanaka na maslinama (tu taj "sekirični" deo dolazi do izražaja), pa i za kopanje neke osnovne rupe za sadnju. Međutim, za propisno sađenje rupa treba da bude otprilike 50x50x50 cm, a tu dubinu čapom je nemoguće postići. E, tu dolazi na scenu njeno veličanstvo, kraljica među alatima "kusku" (rod sam joj ja dodelio - u turskom nema rodova).

Kusku je čelična šipka 3 cm u prečniku dužine 150-160 cm, težine nekih 18-20 kg. Šipka je na jednom kraju je spljoštena i taj kraj služi za obradu "normalne" zemlje, a na drugom je ušpicena i to služi za razbijanje stene ako nemate sreće pa na istu naletite na dubini manjoj od uobičajenih 75 cm. Alatka radi na principu gravitacije, što znači diže se i pušta da slobodnim padom krcka zemlju koja, osim posle sezone kiša (zime ovde), ima konzistentnost betona. Ovaj bodibilding se prekida s vremena na vreme kad se oformi dovoljno "krhotina" zemlje - one se izbacuju starim dobrim ašovom.

Vrednost kusku kao alatke, ako kao parametar uzmemo posao koji obavlja, je neprocenjiva. Međutim i tržišnu vrednost je teško proceniti s obzirom da, verovali ili ne, ova alatka se NE MOŽE pazariti ready made, odnosno svako ima custom verziju. To u stvarnosti znači da pazariš čeličnu šipku i onda je nosiš kod kovača da ti od nje napravi (iskuje) kusku. Kovača, da prostite, ima ko govana, međutim, u današnje doba autogenog i električnog zavarivanja malo koji kovač ima furunu, a i kad ima furunu ne pali je svaki dan. Tako sam ja danima vozio šipku u kolima u potrazi za kovačem (svoje i/ili moje sreće) da bih na kraju posle komplikovanih telefonskih pregovora (i potezanja veza) umilostivio kovača Mustafu iz Čomlekčija (selo pogledom 5 km od našeg, putem barem duplo) da mi iskuje kusku. Mustafu pri svemu tome nisam uopšte video. Šipku sam ostavio pred zamandaljenim dućanom i sutradan posle njegovog poziva na istom mestu našao kusku. Pare sam ostavio trećem licu odnosno komšiji (uobičajeno cenjkanje je obavljeno prilikom pregovora - telefonom).

Pazarenje mladica

Kad je alat nabavljen treba nabaviti i materijal. Staro (najmanje dve godine odležalo) stajsko đubrivo nije problem. Kod Leventa, koga inače zovem prosvetljeni kauboj, "stajnjaka" ima ko govana, što u stvari i jeste samo su u pitanju goveđa. Inače, Levent je do pre šest godina bio izdavač u Istanbulu. Kad mu je dojadilo da se za svaki drugi naslov gomba po sudovima tast mu je ispunio želju i kupio mu farmu krava i 20 dunuma (2 hektara) zemlje, otud "prosvetljeni kauboj".

Elem, Levent je pun (često) dobrih saveta, tako nam je savetovao da kad idemo da kupujemo mladice nipošto ne kažemo prodavcu šta želimo, nego da ga pitamo šta ima, pa onda iz narečenog spiska odaberemo: "U suprotnom, uvaliće vam neki štap s korenom tvrdeći da je to baš to što želite i tek posle neodređenog vremena ćete saznati da to nije, recimo, ringlov nego šljiva."

Dokaz da poznavanje drveća i nije neka garancija da vam se slična stvar neće desiti je priča našeg komšije Sulejmana Katara. Da ne bude zabune, to nije Sulejman Katar sa nadimkom Fidedži (sadničar), nego onaj bez nadimka, muž od Ajše-hanum. Onaj što, uslovno rečeno, stanuje preko puta nas. No, svejedno - zabune su česte u selu sa uglavnom dva prezimena: Katar i Ujar, ali ako mislite da su to dve različite familije varate se. Ta dva prezimena su uzela dva rođena brata onomad kad je republika insistirala na uvođenju prezimena (pre nekih 70-tak godina).

No, da se vratimo na priču Sulejmana (ne Fidedži) Katara. On je pretprošlog proleća poželeo da ima jedno stablo mandarine. Kupio je na pazaru mladicu i posadio je da bi mu zimus donela jedan plod - narandžu. Rešen da ima mandarinu ovog proleća je posadio još jedno stablo, videćemo na zimu je l' mandarina ili narandža. Btw čika Sulejman ima oko 80 godina.

Naš "slučaj" je malo čudniji. Rukovodeći se Leventovim savetom ne iskazivasmo želje prodavcima. Jedan od njih u spisak mladica koje prodaje je ubrojao mušmulu. Eeee, sad je trenutak za malu digresiju (kao da ih do sada nije bilo).

Miškola u cvetu

Miškola sa plodovima

Da smo znali ono što sad znamo znali bi da mušmula nije listopadno drvo, te njena mladica ne može biti u formi štapa sa korenom. Međutim, čuvši prodavca da kaže mušmula rekosmo "davaj". Vrlo brzo su nam komšije rekle da nema šanse da je to mušmula. Teška srca smo prihvatili ali na pitanje šta je onda niko nije znao da odgovori. Nekoliko puta se oko tog drveta sastajao konzilijum naših suseljana bez ikakvog rezultata. Čudno ali istinito, niko tako drvo nikad nije video. Zet Miško je o svemu tome redovno obaveštavan i posle poslednjeg konzilijuma mi je poslao SMS: "Još mi je draže to drvo ako ni konzilijum ne zna šta je. Ja znam. To je Miškola!"

Sadnja

Dakle, pomoću kusku smo iskopali rupe. Zemlju bez kamenja smo pomešali sa stajnjakom (za borove i jele treba dodati peska). Nije loše ubaciti pola šake fosfata na dno rupe (poboljšava rast korena). Jedan sloj gorepomenute mešavine zemlje ubacimo u rupu i dobro sabijemo. Zatim stavimo mladicu u rupu, dobro je da je neko pridržava pri tome da ne bi bila nakrivo nasađena, i zatrpamo rupu pazeći da ne ostane vazdušnih džepova oko korena, i tu zemlju dobro sabijemo. Nakon toga se novoposađena mladica zalije. Ta prva voda se ovde veoma romantično naziva "džansu" (džan je duša, a su voda - izraz se često koristi i kao žensko ime).

To bi bila tehnika. Međutim, sastojak neophodan u tom procesu je ljubav (nije li u svemu?). Kada ja, već umoran i kad mi je dosta svega, počnem da psujem, moja Fu protestuje: "No, p***a! Love koy! Without love olamaz!", upotrebljavajući naš lični trojezični "esperanto" (koy - stavi, olamaz - ne može). Znam da je debelo u pravu.

Ovde se kaže da kad ideš na onaj svet sa sobom ne možeš poneti ništa osim drveća koje si posadio. Ne znam, kao agnostik ne verujem u život posle života ali ako su u pravu Fu i ja ćemo imati šta da nosimo.

--------------------------------------------------

Beleške na margini

Poslednjih dana se više družim sa kusku nego sa ovim sokoćelom, pa otud (osim povremenog komentarisanja) malo odsustvo sa bloga.

....

Ako neko prepozna Miškolu voleo bih da znam koja je to vrsta drveta. Plod, veličine vrha palca, je tvrd ali ne čini se nejestiv (mada nije neki gušt). Drvo je cvetalo celo proleće i dobar deo leta. Listopadno je.

A kad smo već kod Miškole i zeta mi Miška. On večeras otvara izložbu u galeriji ULUS-a (Knez Mihailova 37) pa ako vas put u sledeće dve nedelje nanese, svratite.