Mlak analitichar, a zhestok kritichar!

- E, a jel' stvarno tvoja zhena nema ukus?

Tako uvek pochinju nashe diskusije. Pitaju me uvek to isto. Kao da im nisam milion puta vec odgovorio.

- Shto me uvek to pitate? Nije to nikakva novost.

- Pa dobro, daj onda neshto originalno, kazhu oni, neshto novo.  

I tu je znak za mene da im pochnem objashnjavati istorijski trenutak u kom zhivimo i da kritikujem sve propuste struktura na vlasti, oko vlasti, ili izvan vlasti, vec prema potrebi i situaciji. Oni su svi uchili shkole, ali su ipak malo zaostali. Ja sam uvek bio ispred, izgradio sam rafinirano razumevanje svetskih i domacih prilika, i postao sam ozbiljan analitichar. I kritichar. Zhestok kritichar. Ne ustuknem pred nichim.

- Mi smo ti nikakav narod, kazhem. N-i-k-a-k-a-v. Glupi smo. Lenji. Neobrazovani. Nas treba po guzici. I to dobro po guzici. Nas treba stalno neko na kaishu da vodi i kazhe nam tachno shta da uradimo i kazhemo. Inache sve uradimo zlo i naopako.

I tako im ja lepo i profesionalno, malo uproshteno da bi im bilo blizhe, ali ipak dovoljno ucheno i analitichki, objasnim sve. Od dnevnih politichko-ekonomskih previranja do, tananih ali dalekosezhnih, strateshkih pomeranja i poremecaja. I zhestoko iskritikujem sve shto ne valja. Od mog naroda, preko ljudi shto zhive u mom gradu, pa do ljudi shto zhive u mom naselju, a posebno i sve u mojoj zgradi.

Tako kroz moju kritiku, shvataju oni pomalo da stvari uistinu ne valjaju. I trazhe pomoc. Kazhu, eto ti, tamo gde radish, shto ne utichete na shiru javnost, da otvorite ochi ljudima, kroz tribine, predavanja, prevode, novinske napise, telvizijske priloge, reklame, kroz analize i kritike, da ljudi shvate ozbiljnost situacije. Da jasnije vidimo da smo nikakvi. Shta da im kazhem? Radimo mi punom parom, ali ne ide to tako lako. Glavni problem su pouzdani i provereni kadrovi. I zato odmah predjem na sushtinu problema

- Shta cesh kad kod mene na poslu sve same idiote primaju.

Stvari su se malo izmicale kontroli, suvishe su se smejuljili i dobacivali. I onda sam se srecom setio brojnih seminara koje sam posecivao. Bilo je i saveta svetskih struchnjaka bash za ovakve prilike - kako kontrolisati neobuzdanu grupu neistomishljenika. Poenta je iskritikovati ih, ali ne direktno, nego odokola, kao da ih ne kritikujete, a da im je ipak jasno da su pogreshili, al' da opet ne mogu ni da se naljute. Setio sam se, govorili su nam da treba reci "necu da kritikujem vashu samokontrolu". Vidite kako je to genijalno. Ja ih ne kritikujem, ali se oni sami sete da njihovo ponashanje nije u redu. A poshto volim da dodam moj poseban i prepoznatljiv ugao stvarima, da josh vishe oplemenim neku misao, ja glasno i samouvereno viknem

- Necu da kontrolishem svoju samokritiku!

I upalilo je. Makar na kratko. Ucutashe svi. Ostadoshe otvorenih usta. U pola rechi. Tako par sekundi, a onda prasnushe u smeh ponovo. Ej dzhabe ti je sa oviima. Ne razumeju suptilne kritike. Svi ti seminari i svetski struchnjaci ochigledno podrazumevaju idealnu situaciju, podrazumevaju da su ljudi kojima se obracam jednako inteligentni kao i ja. A nije tako uopshte. Josh sutra cu da odem direktoru i kazhem

- Gospodine direktore, molim da se novac vishe ne baca na neuke ljude. Dzhaba bilo saveta svetskih struchnjaka, dzhaba bilo seminara.

Kad su se malo primirili, shvatili su da su preterali. Rekli sum mi na oprashtanju

- E stvarno si zhestok kritichar. Tako si nas dobro sve izribao.

I da ne misle da imam neshto specijalno protiv njih, ipak su oni moje komshije i drugovi iz detinjstva, ja ih uteshim. Kazhem im da se ne ljute, da se znamo dugo, pa znaju da ja nikome ne ostajem duzhan. Kazhem im

- Pa ja ni u porodici nikoga ne shtedim. Eno neki dan sam rekao ocu u brk da u zhivotu nikad nishta pametno nije napravio.

I dok sam odlazio, razmishljao sam kako uvek shvate na kraju koiiko im znachi moje poznanstvo. Jer da nema mene da im dam primer ljudske gluposti i beskorisnosti, konkretno i na licu mesta, morali bi da sami trazhe negde drugde.