Sluchaj korupcije u shkolstvu

Nastavnica u kazneno-popravnom domu je uzela porodiljsko otsustvo i ponudjeno mi je da je zamenim tokom poslednja dva shkolska meseca. Bio sam student i dodatni prihod bi mi dobrodoshao. Zato sam i prihvatio ponudu bez imalo razmishljanja.

Poduchavao sam peti i shesti razred zajedno, u jednoj uchionici, a sedmi i osmi opet zajedno, u drugoj. Dva puta nedeljno, odrzhao bi blok chasova mojim mladjim djacima pre, a onda i blok chasova starijima posle, velikog odmora.

Nikada pre toga nisam drzhao chasove, chak ni privatne chasove jedan na jedan. Prvog dana su mi tutnuli dnevnik u ruke i poslali me u uchionicu. Brzo sam nauchio neke stvari. Na primer, nema bash nikakve veze shta pishe u programu. Ispipao sam nekako puls dodeljenih mi djaka, shta su i dokle su, i probao da ih nauchim nechemu shto josh nisu znali. Bilo chemu. Kako znam i umem. Shvatio sam odmah i da im autoritet moje nastavnichke pozicije, sam po sebi, nishta ne znachi. Najverovatnije je tako i sa redovnim nastavnicima, ali u mom sluchaju su josh i znali da sam tu samo za dva meseca. Niko i nishta, u prolazu. Nikad nisam ni pomislio da pokusham drekom i pretnjom. Chime sam i mogao da zapretim njima, koji su svoje poslednje detinje i prve pubertetske dane provodili u uchionici sa reshetkama na prozoru?

U nastavnichkoj kancelariji sam sretao uchiteljicu koja je uchila decu od prvog do chetvrtog razreda, naravno sve zajedno, u istoj uchionici. Nestvarno mi je delovala. Videlo se da joj uopshte nije nephodno da drzhi chasove. Ni na ovom ni na nekom drugom mestu. Samo po cipelama se videlo. A ostalo? Bistra, mlada, prelepa, nachitana, tanane dushe. Kako je ona sve njene djake uchila i chuvala ne znam. Ali problema u njenoj uchionici nikada nije bio. Voleli su je.

Sve dok nije doshao novi djak iz nekog drugog doma. Zvanichno je bio treci razred. Nije znao da chita, niti da rachuna, niti ishta drugo. I nije ni hteo da zna. Odupirao se, ponekad glasno i neprijatno, svemu shto je pokushavala. Chvrsto je reshio da njemu shkola, sveske i slova ne trebaju. Chekace da sve prodje i jednog dana ce morati da ga puste. Zbog njega je ne jednom doshla na ivici placha i stisnutih zuba u kancelaiju na veliki odmor.

Ali jednog dana je nije bilo za vreme odmora. Voleli smo da popijemu kafu zajedno i porazgovaramo i nedostajala mi je. I bash kad je bilo vreme da podjem na chas, stizhe sva uplakana. Kad sam pitao shta je, samo je otvorila shaku i pokazala mi bombonu. Sve shto je mogla izustiti kroz suze je "on".

Otishao sam na chas chudeci se shta se dogodilo. Bombona je chvrsta valuta medju mladjim djacima. Cigareta medju starijim. Shta je hteo dobiti za bombonu? Prelaznu ocenu? Neshto drugo?

Jedva sam sachekao kraj chasova. I dok smo izlazili kroz kapiju rekla mi je sve. Kad su sva deca izashla na veliki odmor, ona je otishla da opere ruke, pa se vratila u uchionicu jer je zaboravila da obrishe tablu. I tamo je zatekla njega samog. Prepisivao je sve, neveshtim rukopisom, sve shto je bilo na tabli, za sva chetiri razreda. Slova su bila iskrivljena, okrenuta, razlichite velichine. Prepisivao je slova u svesku iako mu nijedno nishta nije znachilo. Kad ju je ugledao prepao se. Dao joj je bombonu da ne kazhe nikom shta je videla. Nikom. Nikom. Nikad. Nikad.

I josh neshto. Obecao joj je da ce joj dati josh, ako ga nauchi da pishe. Za vreme velikih odmora.