Džunglovača i Ričard III

Strah da će nam ulazak u Evropsku uniju ograničiti samostalnu proizvodnju najpoznatijeg srpskog opijata od domaćih šljiva u privatnim pecarama, nije bio ni izdaleka aktuelan kao danas u vreme kada smo u jednom od brojnih pokušaja da samofinansiramo Nišville jazz festival, pre petanaestak godina uvezli dva šlepera pomorandži.
Ispostavilo se, međutim, da je distribucija južnog voća đavolski teška stvar, pa smo probali da direktnom prodajom po damping cenama dobijemo trku sa galopirajućom kvarljivošću pomorandži.
Taj problem možda i ne bi bio tako veliki da nismo imali previše poverenja u po

štenje dobavljača iz Grčke. Naravno da nam je uvalio „iskusne" plodove pomorandži (još malo pa savremenike starih Grka) premazane specijalnom smolom kako bi držale čvrstinu u transportu.
Prodaja je išla katastrofalno i brzom reakcijom, tj. reklamacijom, Grk je poslao svog predstavnika za Srbiju da konstatuje kvalitet svoje robe.
Izaslanik je demonstrativno odbio naše navode o njihovoj krivici, vrištao, histerisao, pojeo pred nama nekoliko plodova, pretio međunarodnim sudom, a zatim u kafani, za 500 maraka nadoknade i našu obećanu diskreciju, potpisao zapisnik o otpisu jednog šlepera robe. Drugi šleper smo prihvatili kao ispravnu robu.
Palete sa gajbama su sve više curile narandžastim sokom, a uredništvo Nišville radija je dalo spasonosnu ideju o pečenju rakije od pomorandži. Tehnički saradnik Braca je ponudio svoj kazan i kuvarsko umeće, tako da smo zdrave plodove iskoristili za džemove i sokove, a one druge za rakiju.
Niko nam nije rekao da treba oljuštiti pomorandže, tako da je prva rakija od odležalih plodova ispala prilično gorka.
Dežurni degustatori: Rista, Magični i Obični Ćira konstatovali su da ne može takva da se konzumira i da moramo da je prepečemo.
Vratili smo rakiju u kazan i pekli. Opet je bila gorka, pa smo je ponovo vratili u kazan, opet pekli i opet, i opet... Braci je ponestalo drvenih gajbi za loženje kazana i rakija se zaustavila na 70 posto alkohola.
U međuvremenu, urednički tim je je smišljao ime, pakovanje, etikete novog brenda Srbije. Inače, tokom procesa pečenja, kao nus-proizvod na površini se izdvojila gore pomenuta smola u vidu eteričnog ulja prijatnog mirisa, pa je neko predložio da od toga proizvodimo parfeme. Ne sećam se zašto se odustalo od te ideje.
Te zime je bilo ledeno u Radiju i degustaciona flaša je kružila od urednika do urednika koji su se mrštili, stresali i gunđali što zbog gorčine, što zbog jačine.
Posle nekog vremena, postalo je toplo i niko više nije primećivao gorčinu, već su aklamativno hvalili jačinu. Obični Ćira je egzaltirano izjavio da je ovo DŽUNGLOVAČA. Magični Ćira se mašio svog dežurnog notesa i nastala je kultna priča o toj rakiji, kasnije objavljena u njegovoj zbirci priča „Vulvaši" u izdanju „Beopolisa".
Kako je prostorija ispred Radija ujedno bila i magacin, niko nije vršio popis, tako da nema pouzdanih podataka koliko se Džunglovače popilo tokom procesa degustacije. Tek, urednici-degustatori su se uputili ka Nišavi spremni na svakakve izlive oduševljenja. Popovski se čak skinuo, zagazio do pojasa u ledenu reku i dokazao da ovaj napitak ima i svojstvo antifriza kao i da značajno ojačava imunološki sistem.
Sledeće godine, organizovao sam pozorišni Yu fest. Između stabala niške Tvrđave KPGT je predstavio sjajnog „Ričarda III" sa Borisom Isakovićem u glavnoj ulozi. Reditelj Ljubiša Ristić je tražio da obezbedim 150 litara čistog alkohola. Naime, u Ristićevoj postavci ovog komada, izaslanik pakla, tj. Ričard III, ubijajući sve pred sobom, na štulama hoda 100 metara dugom stazom smrti preko limenih koruba napunjenih čistim alkoholom koji se na početku predstave upali i neprestano gori do samog kraja. Ogrnut plaštom koji simbolizuje moć i tiraniju, Ričard III postepeno gasi vatru na putu okrutnog osvajanja vlasti, odnosno, Tauera.
Predstava je trebalo da počne u 22.00, ali Ričardov protivnik Ričmond nije imao konja, jer je zakazao konjički klub. Ja sam se sjurio u Cigan malu na Stočnom trgu budeći lokalne samostalne „karuca -prevoznike" i nekako obezbedio konja i jahača. U toj zbrci, zaboravio sam da podignem naručeni alkohol iz magacina Niških apoteka...
Nije bilo drugog izbora, već i da Džunglovača „uđe u podelu" uloga i time još jednom potvrdi svoju renesansnu univerzalnost. Nalili smo 150 litara Džunglovače u korube i čudna boja vatrenog puta, tačno u ponoć, osvetlila je „stazu smrti" Ričarda III. „KONJA, KONJA . DAJEM KRALJEVSTVO ZA KONJA" zavapio je na kraju sludjeni Ričard, gaseći plaštom zadnju vatru od Džunglovače.
Posle nekoliko godina u još jednom uvozničkom pokušaju, ispravio sam proizvođačku grešku. Uredno smo oljuštili sve pomorandže i angažovali iskusnog majstora pečenja rakije koji nam je otkrio tajnu: U kazan treba ubaciti malo pepela koji eliminiše gorčinu. Nova tura Džunglovače je bila savršena.
Godinama su je pili gosti Nišville jazz festivala među kojima i takve zvezde kao što su Redži Vorkmen, Džimi Kob, Filip Katrin, Bili Kobam, Lari Korijel... i naravno Šaban. Konzumiraće je i učesnici sledećih festivala jer je, o(p)stalo tridesetak litara.
O, da. Pekli smo i manje količine rakije od banana. Od kivija i grejpfruta smo odustali.
Ukoliko nam Evropska Unija zabrani pečenje šljivovice, nadam se da to neće važiti za rakiju od uvoznih proizvoda iz same EU, mada često čitava kraljevstva ne vrede kao „kap veselja" proisteklog iz malo više kapi ovog podneblja.