zivot posle klinicke smrti II deo

Kad mislis da si pobedio sacekaj malo,  mozda  poraz tvoj iza pobede se krije. Kad  mislis da si porazen, tada sacekaj I duze. Nadji snage svoju pobedu u porazu pronaci I tad  ces odista pobednik biti.   

 Usprkos tome sto  se stvaralo  poverenje izmedju doktorke ili bolje receno tog zenskog glasa  koji je tvrdio da je moja doktorka jos uvek nisam bio siguran  jesam li stvarno  u Beogradu     I to ziv. Moju sumnje I nesigurnost  prekinut ce jedan jedini dogadjaj.

   Jedan jedini dogadjaj   koji ce  odagnati svaku sumnju na moje glavno pitanje  : dali  jos uvijek prolazim kroz kosmare pakla ili sam ipak posle svega ostao ziv?

 Cuo sam korake kako se priblizavaju I ovo ne bi bilo nista cudno jer non stop je neko prolazio gore dole da skupa s koracima nisam cuo dobro poznat glas.

 Mogu li razgovarati s doktorom ja sam  njegova tetka  ...

 Okrenuh se u pravcu glasa  otvorivsi  oci nekako jace valda refleksno ne bi li ugledao  po prvi put nakon dugo vremena nekog od mojih. Medjutim  sem te beline nije bilo niceg drugog.

Koraci su se priblizavali I  osetio ssam  neciju ruku  na mojoj.    

Dalibore ,sine...  tetka je  ...

 U njenom glasu  osetio se grc na licu koji tad nisam mogao videti. Gutala je svaku drugu rec  nespretno      pokusavajuci da prikrije ono sto oseca kad me je videla.

Nisam imao snage prozboriti nista... I ja sam gutao reci  a niz lice  osetih suzu kako se  skotrlja s obraza na jastuk. Sad sam znao  da sam ziv ...zaista ziv...

Moze djavo crni I Derventu u Raj da preseli..moze sve one kosmare  kroz koje sam prosao da pretumba  I napravi u mojoj glavi ...al da repliku   tetke moje napravi a to vala ne moze ....

 Kao dete sto posle kosmara I lutanja tudjim I  nepoznatim krajem ugleda nekog svog tako I ja tog trena se osetih ponovo ziv,  ponovo nadjen.

  Kako su moji?  Gde su mi sestre?

Tek sad svestan   I siguran  da sam  ipak  ostao ziv  prvo sto pomislih bilo je  kako su mi roditelji I sestre....

Ne znam koliko su moje reci mogle artikulisati ono sto sam u mislima pitao ali moja tetka jeste razaznala imena mojih sestara u bujici isprekidanih I slabo razumljivih reci.

Svi su dobro Dalibore. Ne brini svi su dobro .. tetka je govorila  pokusavajuci da sakrije kako se  osecala tog trenutka kad me je videla kako bezpomocno lezim maglovitog I izgubljenog pogleda prikljucen  na  aparate s  mnostvom zicica   na grudima te na obe ruke.  

Bit ces u redu..doktori su mi rekli bit ce sve u redu....

Lagala me je za ovo o doktorima. Godinu dana posle  tetak ce mi  reci kako je tog dana tetka dosla kuci sva  uplakana...

Nije nista govorila  ,secao se tetak,   a onda gledajuci negde u stranu duboko je uzdahnula I rekla:

Doktori su mi rekli da je izgubio mnogo krvi... Toliko da ni sami ne znaju kako je uopste I ziv..Nisu sigurni da nece doci do unutrasnjeg krvarenja u mozgu...

Rekli su...da  budemo  spremni na ono najgore  .....

Za razliku od moje tetke ja sam Te iste veceri  prvi put bio spokojan. Moji su svi u redu  . Najvaznije da su zivi I zdravi... Medjutim  sigurnost da sam ipak se vratio medju zive  postace  mac s dve ostrice...

Sad sam zasigurno znao da ta belina ispred ociju nije nikakav  dokaz druge dimenzije ili granice iza zivota vec slepilo. Kortikularno slepilo kako ce mi strucno objasniti posle.  Sad sam zasigurno znao da to sto ne osetim telo nije znak postojanja samo vlastite duse vec  nepokretnost koja se   zove paraflegija atrofija I ko zna kako sve ne.

Kad cu ustati? Kad cu videti?   To su pitanja koje sam postavljao sebi ali I  onima koji su dolazili.

Ubrzo ce ova  pitanja ostati bez jasnog odgovora  a nova ce pristizati;  da li cu ustati I da li cu ikad vise videti?   ali ovoga puta bila su to pitanja koje sam ostavljao samo za sebe.

 Pokusavao sam da pobegnem od misli   kakav me zivot ceka  , ali bezuspesno.

Odlucio sam. Zao mi je sto sam ziv ali nacicu nacina "popraviti" to. Izvrsiti samoubistvo u sok sobi gde si  non stop na oku medicinskom osoblju I nije neki obecavajuci zadatak.   Naivno sam pomislio ako skinem sve te prilepke I zicice s grudi d ace biti dovoljno. Jeste bilo je dovoljno, al samo da se za desetak sekundi stvori sestra do mene I sve vrati kako je bilo. Ako ovo uradim jos koji put onda bas I ne bude sve kako je bilo.

Ruke svezane za ogradu kreveta je bila posledica mojih nadasve naivnih  pokusaja.

Molim vas samo me nemojte vezati preklinjao sam sestru obecavajuci da vise necu dirati nista...

Lezao bih totalno bespomocan. Kakve li ironije moja pobeda nad smrcu     je ustvari pirova pobeda  I na kraju ustvari moj poraz.  Sad smrt , ciju hladnocu ne jednom osetih, postade izdajnik sto kukavicki ode  ostavljajuci  me na zivotu ako se to moze uopste I zvati zivot.

Hranili su me. Kad bi pozeleo da se  okrenem malo  na stranu med. sestre bi me okrenule. Kad bi teo da se vratim  na ledja opet bi mi one trebale.  Nisam osecao kad trebam  ici na toilet.      Sve ovo zbog rane u nogu?, Zbog gelera koji nije ni ostao u nozi vec samo okrznuo nogu ispod  desne podkolenice. Samo da tu  nije ta glavna arterija ciji je dobar "komadic" isti geler otkinuo. 

I dalje sam pevao povremeno. Sta mi je drugo preostalo.   Bit  ce mi to jedina publika koja se nije bunila na moje glasovne sposobnosti. Iako I  su me vec poceli vise  razumevati,    vise je bila to stvar navike ali bilo je ipak ocigledno da  razgovetnije koristime bar one jednostavne  I kratke reci.

Probao sam da razmisljam o tome sto sam zadnje video. Ne, nisam se vracao na vreme pre ranjavanja vec na snove ili kosmare koje sam prolazio u komi.

Ni tad ni sad  o tome ne razmisljam kao o snovima ; neke snove I zaboravimo a ja cu ovo pamtiti dok sam ziv.

 Bolnica na Kosevu . U mom zivotu krocio nisam u Sarajevo. Doduse primljen sam na srednju vojnu skolu u tom gradu al radi pocetka rata  u Hrvatskoj nikad nisam otisao.

Lezao sam na krevetu vecinom svezan kaisima za ogradu kreveta.

 Vecina muskaraca slabo I retko opisuje druge muskarce kao lepe. I sam spadam u tu vecinu, ali odista moram napraviti izuzetak kad je taj doctor iz bolnice s Koseva u pitanju. Imao je lepe I pravilne crte lica. Plavu kosu koja je doticala njegova ramena I  svetlo plave oci.  Nije to jedino sto ga je razlikovalo od ostalih ljudi koje sam sreo. Hladnoca koja je izlazila iz  tog glasa  I prosto  prodirala iz pogleda bila je strasna.

Dalibore, sve ces ovo da zaboravis; prvo da zaboravis ko si.

Mozda bih mogao da se pretvaram, pomislio sam. Mozda je sve ovo samo uzasan....

Ne Dalibore nije. Nece vredeti to.

Ti znas da ja znam sto mislis I kad mislis jer  ja sam ti ti si ja

Ja sam ti ti si ja ..ja sam ti ti si ja

Reci su odzvanjale u mojoj glavi. Vise nisu bile njegove  jer on je izasao iz sobe vec su moje vlastite reci postale . Jas am ti ti si ja  ....

 Uskoro ce ova kratka recenica  prolaziti kroz moje misli...

Dalibore cega se ti najvise bojis?

Njegov glas je prekinuo moju borbu da kontrolisem vlastite misli I doneo nesto jos gore.

Kao klinac bojao sam se zmija. Uzasavao sam se  mozda bi bilo prigodnije reci.

Znao sam da zna cega se bojim I sama pomisao na zmije  bila je dovoljna da mi se prsti ruke zgrce u saku  bezuspesno pokusavajuci osloboditi se kaisa.

Vrisak se  prolomio prostorijom kad sam osetio po nogama zmije ...

Vristao sam I na sekunde upadajuci u neku prazninu gde je nestajao svaki osecaj samo reci ti si ja ja sam ti  isle su mislima...

Kad bi se vratio opet osetio bih zmije kako  prelaze  preko mojih nogu I svaki put jos strasniji vrisak bi zaglusio sobu.

Onda sam se okrenuo na stranu .otvorio oci.

Dalibore, ne boj se Dalibore tvoj deda je takve zmije nogama gazio.

  Bio je to ne ssamo glas vec I like mog  djeda Rade.

 Ponovio sam recenicu nesigurno prvi put: moj deda je takve zmije nogama gazio.

Svaki sledeci put glas mi je bio sve sigurniji I strrah je nestajao  a zajedno sa strahom nestajale ssu I zmije.....

Telo se smirilo. Okrenuo sam se I djeda vise nije bilo.

Nije vise bilo ni tog coveka s lepim crtama lica I hladnim pogledom.

Umoran I skrsen  svim sklopio sam oci...

Dali ustani, cuo sam glas..

Otvorih oci I videh moju drugaricu iz gimnazije...

Bila je obucena u neku belu haljinu I drzala je ruku ispruzenu prema meni ...

Ne mogu Biljo.. Ne mogu vise uzasno sam umoran..spava mi se.

Moras dali moras .jos samo jednom moras...

Ruke mi vise nisu svezane kaisom I skupih nekako zadnji  komad snage te ispruzih ruku prema njenoj..

Prsti nam se dodirnuse a zatim I osetih  stisak njene ruke...

Opet sve nestade..

To je bilo zadnje sto sam video. Posle toga sledeci put kad se probudi snaga svesti videcu sve belo.

Pomislit cu napokon je dosao kraj.

Dalibore, trgnu me glas doktorke.

Imao sam zelju da nekom ispricam sve ovo I ...

Ionako sumnjaju  u mene. Sta bi bilo da joj ispricam sve ovo. Poslali bi me na psihijatriju celi zivot I onda bi njima objasnjavao kako mislim da me spasio moj djed koji je umro  pre vise od sest godina.

Imas li devojku Dalibore cuo sam pitanje.

Hm, valda imam ,pomislio sam umoran da odgovorim.

Dok si bio u komi rekli su da je jedna devojka dolazila u posetu kod tebe.

Nadam se da je nisu pustili da bude sama, odgovorih. Ne bi me cudilo da mi je iskljucila sve aparate kakav sam bio prema njoj.

Nudili ste mi cigaretu , sad ocekujem I pivo  rekoh nekako I osmeh po prvi put dodje na moje lice.

I glas moje doktorke se pretoci u jeddan osmeh.

Ko zzna  Dalibore. No, ima vremena za pivo. Imas jos da primis dosta infuzije I krvi pre tog hladnog piva znas

Sposobnost da covek razmislja mozda I jeste znak  da je covek ziv, ali ako uspe sacuvati   smisao za humor to je siguran znak da je preziveo.