Topalovići u Patrijaršiji

Bor, Oct 27th, 2008

Moja je baka Persida za sebe govorila da je nepismena. Sećam se da je iz Biblije čitala psalme sričući slova, ali je Sveto pismo ipak pročitala nekoliko puta.

A onda je povukla jedan potez koji tada nisam razumeo, ali mi je njen či postao kristalno čist tek pre pet, šest godina.

Sećam se da je još daleke osamdesete bila nezadovoljna stanjem u crkvi koju je, sledeći tradiciju predaka, uprkos protivljenju komunizma, redovno posećivala.

Zato je našla mir u Adventiskičkoj crkvi, za koju se tada pričalo da je leglo nemorala. Bio je to jedan od načina borbe komunista protiv bilo koje vere u Srbiji.

Znatiželjan, otišao sam jednom prilikom u Adventistčki hram da se lično uverim u glasine o nemoralu.

Tada sam prisustvovao bogosluženju pedesetak pristojno obučenih ljudi, osoba koje su se međusobno poštovale i uvažavale. Kraj zida je bio smešten staro Hammond orgulje iz koga su dopirali melodični tonovi praćeni pesmom prisutnih.

Bilo je to divno iskustvo.

Desetak godina kasnije, u vreme kada je crkva pod teretom nacionalizma u Srbiji postajala sve jača, sa zaprljanim rukama političkog uticaja i iskrivljenim rodoljubljem koje je kulminiralo onog momenta kada je otac Gavrilo blagoslovio Škoripone pre polaska u krvavi srebrenčki pir, moja baka Persida je već sedam godina bila pokojna.

Da nije, imala bi satisfakciju svoje odluke, jer je od nekih umobolnih spodoba bila prezrena kada je rekla zbogom hramu Sveti Đorđe.

Prethodne rečenice nisu imale za cilj da bilo koga odvrate od SPC ili nekoga upute ka adventistima.

Odavno imam nekog svog malog Boga kom se potajno molim, pa sam stoga spokojan.

Ali, dešavanja prethodna dva dana, kada bi svi da budu patrijarh umesto patrijarha, naveli su na ono što je moja baka Persida shvatila pre mnogih. Da je pravoslavna crkva, ovakva kakva je, jako daleko od Božijeg hrama.

U borbi za presto, u vreme kada poglavaru SPC otkucavaju poslednji sati, neki zli duhovi iz Patrijaršije su po svemu sudeći falsifikovali njegov potpis kojim on poziva na izbor naslednika.

I niko ne spori da je Patrijarh to tražio od svojih pastira, ali je sporno to da li je on stavio potpis na takav dokument ili ne!


I dok jedni pominju njegov potpis, drugi se zaklinju da Patrijarh već nedeljama nema snagu ni ruku da podigne.

I ko tu laže? Neko svakako. A svi su jednaki međusobom, i svi oni, kao, vode narod duhovnom preobraženju.

U TV prilogu o sporenjima verskih starešina, svi su mogli da u holu Patrijaršije uoče Tomislava Gačića, episkopa vranjskog Pahomija.

Sveštenika, optuženom da je bludničio nad dečacima koji su svoj život hteli da posvete crkvi. Što je još gore, to je i dokazano, ali je banda sudska dopustila da proces zastari i time je zaključen predmet. Za Pahomija je zastarelost procesa bila Božja volja.

Tragikomedija.

Što je još gore, u njegovom društvu su se vrzmale i ostale crkvene starešine. Niko od njih se nakon tog skandala nije ogradio od Pahomija, valjda tako crkva nalaže…

I sada, treba da im verujemo da je Patrijarh nešto potpisao, ili je to rekao usmeno. Treba da verujemo onima koji nam govore da poštujemo Božje zapovesti! A, zamisli, među zapovestima nema one koja kaže „ne laži“.

Sve upućuje da je neko hteo da što pre sedne na mesto sadašnjeg Patrijarha na nečastan način. Što bi Aksentije Topalović prokomentarisao „barabo jedna, ovakvog si čoveka hteo da falsifikuješ“.