To je nama naša borba dala

U vreme kada su nedavno maturanti popunili većinu novosadskih restoranskih sala, pričala mi jedna mama kako je došavši po ćerku ispred jednog od hotela, videla sledeću scenu: u parkirani džip na smenu su ulazili muškarci, mahom oni kajlirani do 35. U jednom trenutku iz džipa je potpuno naga izašla tinejdžerka da piški, tu odmah pored džipa, da bi se potom odmah vratila na svoje radno mesto. Ili mesto zabave, ali čisto sumnjam. Da li nas je iznenadila činjenica da su iznajmljena soba i smena na pun sat stvar prošlosti? Ili da je ona možda maloletna i da, pre nego što izađe iz kuće roditeljima kaže: "Ej, ajde, idem ja. Puca mi baterija, da se ne uplašite ako sam nedostupna...Cao! Ljubim!" I pravac parkiran džip. Možda je i na solfeđo išla i bila vukovac. Svirala violinu i volela likovno. Možda su je učili drugačije i želeli joj nešto bolje, malo veću kancelariju, radno mesto na koje može u odelu, da bude iskrena i odgaji iskreno dete...

A da li vas iznenađuje to što je iz džipa treštala turbo-folk muzika? A? Kakav obrt.

Svi već znamo priču o tome šta je turbo-folk. Ima više mišljenja od kojih ja, pri čistoj svesti i samosvesno, uvažavam samo one koje se prema ovom fenomenu odnose u negativnom kontekstu.

Navodno parodirajući, turbo-folku je kumovao Rambo Amadeus. Ako i jeste bilo tako, ne verujem da je više od sekunde razmišljao o tome. Sada mi teoretišemo o tome kako je reč "turbo" pozajmljena iz auto-sveta kao oznaka za automobile sa povećanom snagom motora uz pomoć specijalne turbine. Srbija je tako devedesetih dobila desetine pevača sa specijalnom turbinom koja im je povećala brzinu i neustrašivost i koja je očigledno naš najveći izum 20. veka. Kako god, i da nije bilo kuma Antonija, ovi bi zavijali, pa bi zavijali.

U analizu toga koji su se sve muzički pravci izmešali u turbo-folku i da li je više uticaja turske ili neke druge muzike, neću ni da ulazim. Kao ni o kvalitetu. Mogu da kažem samo da ja lično ne pronalazim ništa kvalitetno. U nekoliko rasprava sa malo manje radikalnim muzičarima ili ljubiteljima iste, uvek bi došlo dotle da oni mene uhvate u trenutku kako, recimo, u busu tiho pevušim uz muziku sa radija. "A-HA! Uhvatili smo te! Pevušiš!". Trgnem se, obratim pažnju i čujem "Moj golube". E, izvinite. Premda sam i sama iznenađena, jer sebe ne vidim kako zviždućem čak ni uz najlepše naše folk numere, jednostavno nisam taj tip, mene može u nebo da vine neka druga muzika, ovo je, stručnjaci dragi, stara narodna muzika, koju su izujedano drugosvetskoposleratno društvo i preteče show biznisa Srbije izvoleli početi uništavati još davnih dana, kada su krenule migracije sa sela u gradove, ruralizacijom grada i urbanizacijom sela. Nastavilo se, mnogo jačim intezitetom početkom devedesteih, opet u vreme ratova, demoralisanosti, bede i očaja. U vreme kada su narodu trebali vidovnjaci prevaranti i pevačice u tirkiznom donjem vešu, mercedesima i okićene zlatom. I uspeli su. O očuvanju naše muzičke baštine brinu danas malobrojni. Od narodne pesme ostale su tek naznake, i to samo iskusno uho može da čuje, ako je poludelo pa uopšte pokušava da sluša. Od nošnje je ostalo samo modifikovano jeleče, znatno umanjeno i bez košulje ispod i modifikovana, ekstremno, do početaka donjih ekstremiteta skraćena suknja. Meni je najvažnije da nastave da se prave televizijski prilozi o tome šta one imaju u svojim garderoberima. Ništa me više ne obraduje od informacije da je JK kupila nove cipele za par hiljada evra.

Za sve one koji sada misle kako svako društvo ima svoj turbo-folk, odmah da vam kažem: ne bih brkala pojmove. Društveni konteksti su različiti a naš, zbog svega što preživesmo, ima posebnu težinu, a ovi odgovornost. Sličan društveni kontekst nastanka i razvoja bliske muzike, ali samo u jednoj ravni, imaju samo narodi u regionu, što omogućuje da se problem sagleda i iz tog, ako mogu da kažem, geografsko-političkog konteksta. Turska je davnih dana, za svoje vladavine na ovim prostorima ostavila muzičku baštinu, ali je očigledan i današnji veliki uticak turske i grčke muzike novije produkcije. Ludi Balkan.

Bilo je trenutaka kada sam sedela i analizirala sebe. Ja sam osoba koja ne voli da mrzi, a svakako ne na neviđeno, predrasudno. Rekla sam sebi: hajde Vlastimira, možda si ti luda, vidi koliko sveta to sluša, sedi, poslušaj, opusti se. Pokušala sam. Ne mogu. Prvo, nema tu šta da se sluša, ono je bogu za plakanje, one Marinine tekstove treba zakonom zabraniti a, drugo, ne mogu i ne želim da odvajam turbo-folk od vremena u kojem je i kako nastajao, kao ni sa uticajem koji danas imaju na mlade. Vrlo su popularni i suviše javni da bi njihov posao bio samo da zabavljaju, kako oni to vide. Koga vide kao uzor kada sa 18 počnu da se plastifikuju? Da traže momke koje voze mercedese? U kojoj zemlji devojke pre podne, ili u školu, idu polugole, našminkane i na visokim štiklama? I šta li slušaju te devojke koje, dok koračaju danju Knez Mihajlovom ili novosadskom Zmaj Jovinom, izgledaju kao da su u diskoteci u ponoć, a koje u ponoć nisu u diskoteci, već u džipovima ispred? Ko može da tvrdi da ratni profiteri, nocioci kulta kriminala i oružja, vladari nad silom i nasiljem, korupcijom, prostituisanjem žene, narkodileri i svi drugi koji su svojim "poslovima" i "projektima" pomagali raspadanje svih estetskih i moralnih normi u ovoj zemlji, pa i same zemlje, slušaju neku drugu muziku?