Mama Afrika

Staza kojom idem

Vodi me mojim putem

Oči su mi već u budućnosti

A stopala u današnjici

Miriam Makeba

Južnoafrička pevačica

4. Mart 1932. - 9. Novembar 2008.

Miriam Makeba, pevačica, autor pesama, politički aktivista, humanitarni radnik, Ambasador dobre volje i Ujedinjenih naroda i Južne Afrike, glumica, prababa i prijatelj mnogih velikana sveta poslednjih pola veka, umrla je pre dve večeri. Tokom života, često je govorila da će "pevati do poslednjeg dana života". Tako je i bilo: srušila se na sceni, pred kraj svog nastupa, pevajući pesmu kojom je stekla svetsku slavu Pata, pata. Umrla je kako je i živela, kao borac, na koncertu podrške italijanskom novinaru Robertu Savianu koji se zamerio mafiji Napulja svojim kritičkim i otvorenim tekstovima.

EDIT: U komentarima na ovaj blog predloženo je da se pokrene inicijativa da jedna ulica u Beogradu dobije ime po Miriam Makeba. Ako želite da podržiti ovu akciju, posetite sajt http://www.mama-afrika.worldbreak.com/index.html

Miriam je rodjena u Johanesburgu, i to je od malena odredilo njenu sudbinu. Prvih šest meseci života provela je sa majkom u zatvoru. I kasnije, mnoge neprijatne stvari koje je život mogao da joj priredi desile su se. Otac joj je umro kada je imala samo 6 godina, morala je da prekine školovanje i radi kao služavka i dadilja, bila je u progonstvu 30 godina, bila je prograna i iz zemalja u kojima su je prvo oberučke primili i podržavali, kćerka koja je bila takodje nadarena za pevanje i autor sjajnih pesama umrla je na porodjaju, preležala je rak. No, nije se predavala. U početku mirna i sramežljiva, ali nikada pognute glave i ćuteći, vrlo rano je počela da svojom pesmom i životom govori istinu Afrike. Poslušajte uvod u pesmu Khawuleza gde govori o surovosti odnosa prema crncima u predgradjima južnoafričkih gradova.

Njena srećna zvezda bio je Hari Belafonte - "veliki brat", kako ga je zvala, koga je upoznala na prvim koracima svog izgnanstva u Londonu. Hari je odveo u Ameriku, snimio sa njoj album "Veče sa Belafonteom i Makebom" kojim je 1966. godine bila prvi pevač iz Afrike koji je dobio nagradu Gremi, i obezbedio joj medijsku i svaku drugu promociju. Zajedno su pevali One more dance. Bila je zvezda sredine šezdesetih u Americi, u vreme tihog ustanka, osvešćenja i grupisanja američkih crnaca. Donosila im je glas postojbine koji im je pomogao da budu ono što jesu, potomci crnih robova Afrike koji se bore za svoja prava. Snimila je legendarne pesme kao što su Malaika i The Click Song (Qongqothwane).

Nije bila srećna ni u Americi. Videvši probleme sa kojima su bili suočeni crnci, izjavila je da je i u Americi postojao specifičan aparthejd, o kome afrikanci nisu ništa znali jer su im odande dolazile samo umivene slike surove realnosti. Kada se 1968. godine udala za Stokelija Karmičela, jednog od vodja Crnih Pantera, prognanicu su prognali iz Amerike. Niko joj to nije neposredno rekao, niko joj nije uputio ni jednu reč, ali su svi njeni koncerti bili otkazani i sav muzički angažman blokiran. Shvatila je poruku i otišla.

Konačno, oslobadjanjem Južne Afrike, prvi crni predsednik i legenda otpora Nelson Mendela pozvao ju je nazad u domovinu. Vratila se 1990. godine, posle trideset godina izgnanstva. Svojoj domovini pevala je Kosi Sikeleli Africa (himna Južne Afrike). Nije ni tada mirovala - postala je istrajni humanitarac boreći se protiv SIDE, protiv droge, brinući za decu ulice, decu vojnike, za hendikepirane. Oformila je Fondaciju sa svojim imenom i Centar za rehabilitaciju slostavljanih devojaka.

Najbolje je govorila pesmom.Krajem osamdesetih, obišla je svet u okviru projekta Graceland koji je vodio Pol Sajmon. Odatle imamo njeno izvodjenje pesme Soveto bluz, koju je napisao njen bivši muž, takodje poznati Hju Masakela.

Posebno je pamtila dva svoja nastupa. Najpre onaj na osnivačkom sastanku Organizacije Afričkog Jedinstva, 1963. godine. "Pevala sam pred ljudima koji su vodili svoje zemlje do nezavisnosti. Ja, koja dolazim niotkud, pevala sam tim velikim ljudima", sećala se Miriam. Drugi nastup na koji je bila ponosna je na rodjendanu Džonu Kenediju, 1961. godine. Tek se probijala u SAD, ali je ni bolest nije mogla sprečiti da pozdravi ovog velikog čoveka, kao jedini stranac na toj svečanosti. Jedini je afrički umetnik koji je imao tri privatne audijencije kod Pape.

Istrajavala je u pevanju originalnih afričkih pesama. Nije htela da se dodvorava džezom, borila se za izvornost svoje muzike. Evo kako to zvuči u pesmama Mbube i Kilimandžaro. Pored engleskog i francuskog, pevala je na mnogim afričkim jezicima (zulu, čosa, svazi), pa čak i na arapskom!

Njeni albumi nisu bili istog kvaliteta. Imala je i sjajne i loše albume, što je i očekivano za nekoga ko u toku pedesetogodišnje karijere snimi isto toliko albuma za 20 izdavačkih kuća. Ali njeni nastupi su nešto o čemu se uvek pričalo. Imala je neposrednost koja je plenila. Publiku je lako prenosila u savane, pustinje ili džungle odakle su dolazile njene pesme. Nastupala je sa Dizijem Gilespijem, Majlsom Dejvisom, Djukom Elingtonom, Ninom Simone, Odetom, na najprestižnijim scenama u svetu, ali i u malim klubovima i na humanitarnim koncertima.

Njen život biće inspiracija mnogim borcima za ljudskost. Ona je primer da se voljom može postići mnogo. To je najbolje sama rekla: Kada vidim mrava prepoznajem sebe: rodjenog južnoafrikanca obdarenom snagom mnogo većom od moje veličine kako bi mogla da se nosim sa teretom rasizma koji drobi moj duh.