GSP - Gradsko Samodovoljno Preduzeće

Fascinira me Pojava GSP-a, no da prikažem kroz par svakakosvakidašnjih situacija:

Situacija A. Tu je negde oko prvog u mesecu, treba kupiti (nabaviti?) The markicu. To ćes naravno uraditi na nekom od brižljivo, sistematski, planski planiranih mesta u gradu, kojih ima dovoljno (?) za sve nas. Staćes u red i čekati... čekati... Zašto je dođavola ( ili zaboga, svejedno) ne možeš kupiti na svakoj trafici (kao the Karticu, uostalom). A ako ti baš ne treba za ceo mesec, ili nisi tu oko prvog, ili želiš preležati do petnaestog, ili nemaš novac tad a nećeš ni da se voziš, e kupićeš je za ceo mesec (ili se pati sa the karticama) jer ne postoji mogućnost kupovine sedmične ili kojegod, MukotrpnoKupljeneDugovažeće The Markice!

I ti odlučiš da se družiš sa the karticama, (što nas polako vodi u situaciju B), uđeš u omiljeni autobus, prozboriš vozaču (Majstoru, izvinjavam se)  „Dobar dan, jednu kartu, molim“ i očekuješ svašta (ne zbog tvoje kretaivnosti već usled dovoljog Gispikustva). Pa dobiješ ’ladno odgovor (ako imaš dovoljno sreće) „Popi pivo!“. I u toj situaciji mološ boga (direktora, sudbinu, sreću) da uđe naravno The Kontrola, jer te luudo zanima šta bi se desilo da im kažeš da ideš na pivo poštujući Majstorov nalog. E, ali možeš na svoju želju za kupovinom karte dobiti i sledeći odgovor „Evo ti ova, da se ne mučiš“... daš fino pare i sedneš k’o čovek, jer si dobio/la već, šta, kucnutu the the kartu! Prebrojiš mudro svoj kusur a on veći za 20 dinara, a nisi se ni mučio/la da bilduješ na kartokucaču, a i toplo ti oko srca (k’o letos kad te grejala trola) zbog finogliMajstora! Voziš se tako sa blaženim osmehom od 20 dinara na licu, ideš gdegoddaideš, slušaš muziku, čitaš (ako je dan, naravno) ... posle nekog vremena shvatiš da prevozno sredstvo u kom si stoji. Pa ne brini, to je empatični Majstor od malopre priustavio da zalije kafu u grlo, ima i on potrebe... Krenuće sigurno, mora i on nekad završiti smenu... I kad nastaviš vožnju može ti se desiti (ovo je već X situacija) da te neko ko sedi do tebe mangupski kucne po ramenu i kaže „Vidiš one, oni su kontrola. Eee, ja sam njihova kontola. Samo ti sedi, uživaj..“ i namigne, naravno. Oh, kakva je to sad čast, The Kontrola the Kontrole mi je blagobogonaklono dozvolio da se vozim bez karte, ima i dobrih ljudi u toj kontroli... misliš se....

A ti si samo želeo/la da ostvariš jedan ugovor, da platiš vožnju od tačke A do tačke B, ne treba ti ni empatični Majstor, ni mangupskobogonaklona Kontrola, niti njena Kontrola, niti veći kusur (da, treba ti veći kusur, ali ne taaako) za kartu koju vratiš empatičnomli Majstoru, ... treba ti možda normalno organizovano saobraćajno preduzeće (koje zapravo i treba da počiva na mnogo jednostavnijim principima od upraksanih)... I ostaje ti da igraš kako se svira, jer ti i jesi tu da uz pomoć još mnogih napuniš autobus, pa da se vozi... ne obrnuto!