Identitet

Vracam se u Pariz na kraju prelepe novosadske jeseni.
Uhvatila sam sebe kako se oprastam od mog grada. Kao da se vise necemo videti. Pravdam se sto ga napustam, bespomucno trazim razloge iz kojih moram da idem i poredim neuporedivo. Osecam se kao da nekoga izdajem.
Onda se trgnem. Zivela sam u Parizu poslednjih sedam godina, uspela da uzmem najbolje od njega, da trpim najgore, da ga volim i pronadjem svoje mesto u njemu, postanem francuski drzavljanin i uzivam sva prava.
A i dalje se nesto lomi u meni svaki put kad napustam jedan ili drugi grad. Odlazila sam i vracala se sad vec neznan broj puta, i osecanje da se oprastam od same sebe u momentima polaska nije popustilo.
Nisam specijalno vezana ni za ovu, ni onu drzavu. Previse apstraktan pojam za emocije. Razumem ih, interesuju me, kritikujem ih, ali ih ne volim, ne mrzim. Ne osecam da pripadam jednoj ili drugoj naciji. Vezujem se za mesta, trenutke i ljude.
Amin Maluf u svojoj knjizi "Ubilacki identiteti" kaze: "Identitet nije dat jednom zasvagda, on se gradi i preobrazava celoga zivota". Moj je gradjen izmedju Novog Sada i Pariza, sa ljudima koji su tu od kad sam rodjena i sa onima koji udju u moj zivot sa nekom svojom dalekom pricom. Jednako ih volim, jednako im se divim i jednako me obogacuju.
Ono sto volim i ne volim u ljudima isto je gde god da krenem. Daleko od toga da poricem postojanje mentaliteta. Svesna sam da smo obavezni da prihvatimo pored mnogih drustvenih modela i neka stereotipna razmisljanja, nekad zato sto se pokaze da nisu slucajno stereotipna, a nekada da bismo lakse razumeli druge. Drustvena smo bica, potrebno nam je da osetimo da pripadamo nekoj grupi. Da znamo odakle dolazimo i kuda idemo.
Bas iz tog razloga je meni bilo potrebno da priznam da volim svoje navike stecene u Parizu, cak i kada se vratim "kuci". Recenica:"To tako vi Francuzi..." me je u pocetku izbacivala iz takta, ali sam shvatila da su cesto ljudi koji to govore nedovoljno sigurni u sebe da prosire svoje vidike, a i da mene, po logici u kojoj nemam potrebu da definisem svoj nacionalni identitet, nije sramota sto sam Francuskinja.
U Parizu, koje je poznat po multinacionalnosti, zamisljala sam da ce moj mentalitet biti prihvacen kao egzotican, atraktivan, zanimljiv...Shvatila sam da cesto nije. Moja navika da govorim brutalnu istinu, granice intimnosti, shvatanja drustva, prijateljstva, ljubavi, koje prepoznajem u svojim novosadskim prijateljima, svojoj porodici, sokirali su mnoge. U pocetku sam verovala u crno-beli svet gde su svi Francuzi odvratni, ali vremenom odlucila da dam sansu ljudima i stvorila duboka i intimna prijateljstva. Prihvatila sam lokalna pravila ponasanja do mere do koje ne ugrozavaju moj integritet ne bih li stvorila prijatniju sredinu za zivot.
Verujem da niko ne treba da se odrice sebe da bi uklopio u okolinu. Ipak, neprestano pozivanje na nacionalnost ne mogu da shvatim drugacije nego kao sakrivanje sopstvenih nedostataka iza neceg teatralnijeg. Kompromisi jesu odricanje, ali kada odlucimo da su vredni truda, nagrada je neprocenjiva.
Zato nastavljam da lutam.