MISSION (IM)POSSIBLE?

Autor: Rodoljub Šabić

Na današnji dan, pre tačno četiri godine stupio je na snagu Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i ustanovljena jedna nova institucija - Poverenik za informacije. Znam da je bio red da se tim povodom oglasim, ali eto nisam, jer sam veći deo dana proveo u Leskovcu na skupu posvećenom upravo edukaciji o sadržini, domašaju i primeni ovog zakona.

Ali, makar sa dan zakašnjenja treba napisati par reči. Manje povodom „jubileja", a mnogo više povodom toga što se „nova institucija", na četvrtu godišnjicu svog postojanja, suočava sa jednim novim, izuzetno teškim zadatkom, od čijeg dobrog rešavanja zavise stvari koje zaista mnogo znače mnogim građanima ove zemlje.

Zato mislim da je kada je reč o „jubileju" dovoljno reći - ono što je učinjeno, višestruko je vrednije zbog okolnosti pod kojima je to učinjeno.

Jer, nova institucija je svo vreme radila u potpuno neodgovarajućim uslovima,  s brojem saradnika koji je bio nekoliko puta manji od predviđenog. Registrovani broj slučajeva je u odnosu na broj zaposlenih postao bukvalno ogroman. Otvorili su se svi mogući prostorni, logistički i drugi problemi, a za četiri godine Vlada Srbije ne samo da ih nije rešavala, nego nije ni aktivirala dva za primenu zakona izuzetno važna mehanizma - jedan za prinudno izvršenje odluka Poverenika i drugi za odgovornost prekršilaca zakona.

Promenile su se čak tri vlade, a da nijedna, iako dužna, nije preduzela praktično ništa za rešavanje pomenutih problema niti se bavila inicijativama za donošenje propisa kojima bi se rad „nove" institucije učinio efikasnijim.

Konačno, nedavno, Vlada se ipak pozabavila Poverenikom za informacije. Istini za volju na „interesantan", ne baš očekivani način. Vlada nije rešila ni jedan od pomenutih problema Poverenika, ni aktivirala mehanizme koje je bila dužna da aktivira. Međutim, Vlada je ipak predložila, a Skupština usvojila jedan novi zakon, kojim su  obaveze i odgovornost Poverenika višestruko povećane. Ovlašćenja i uslovi za rad nisu, naprotiv, ustanovljena je mogućnost (kakva inače ne postoji ni jednoj drugoj zemlji na svetu) da mu se ovlašćenja (i inače znatno skromnija od onih koja su standardna u uporednom pravu) ograniče.

A taj zakon - Zakon o zaštiti podataka o ličnosti je za veliku većinu građana ove zemlje izuzetno atraktivan, jer je on uslov za približavanje ka dva željena cilja - „belom šengenu" i EU. Naravno, da bi poslužio toj svrsi mora ispuniti minimum dva uslova. Jedan je usklađenost sadržine zakona sa evropskim pravnim standardima, a drugi je realna primena zakona.

Kada je reč o usklađenosti sa evropskim standardima, već je bilo isuviše priče o famoznom članu 45. Zato bih ga ovog prilikom mogli ostaviti po strani. Biće dovoljno konstatovati da međunarodni standardi bezrezervno predviđaju punu nezavisnost nadzornih organa, da rešenje kakvo je naše ne postoji nigde i da u svetlu tih činjenica treba ceniti (ne)mogućnost da to rešenje zasluži prolaznu ocenu evropskih monitora.

Za ovu priliku zanimljiviji je drugi uslov - pretpostavke za stvarnu primenu zakona. U tom kontekstu „glavno" je rešenje koje predviđa da funkcije nadzornog organa i zaštite prava preuzme dosadašnji Poverenik za informacije od javnog značaja, i to već od 1. januara naredne godine. Ovo rešenje je preuzeto iz iskustava drugih zemalja, gde se pokazalo kao efikasno, ali nažalost izgleda da su predlagači zakona zaboravili na „sitnicu". Nisu razmišljali o ogromnoj razlici u uslovima u kojima radi naš Poverenik i onima u kojima rade njegove inostrane kolege.

Svaki put kad sam o toj temi razgovarao sa svojim inostranim kolegama, imao sam priliku da se suočim sa nevericom ili ironičnim osmesima. Podatak da se sa samo sedam saradnika (dva tehnička sekretara, vozač i samo četiri pravnika) suočavam sa brojem slučajeva koji je odavno prešao pet hiljada, oni doživljavaju samo kao neverovatan, gotovo kao tragikomičan. Primera radi, moja slovenačka koleginica, u zemlji sa četiri puta manje stanovnika i bar toliko puta manje problema, radi sa četiri puta više ljudi. I u ovom trenutku, u mojoj kancelariji nalazi se više stotina predmeta koji još nisu rešeni, a za čije rešavanje je, i bez ijednog novog predmeta, s postojećim brojem saradnika, i uz maksimalno angažovanje, potreban višemesečni rad.

Dakle, treba se suočiti sa činjenicom da je „mission impossible", da je potpuno neodgovorno, apsurdno, očekivati da se pod postojećim okolnostima Poverenik na odgovarajući način suoči sa novim, važnim zadatkom, da uz već postojeće, odgovori i na nove, daleko teže i obimnije zadatke koje i u zemljama sa neuporedivo manje stanovnika i problema izvršavaju odlično podržani nezavisni organi sa višestruko većim brojem zaposlenih. A budući da to krajnje ozbiljno ugrožava ostvarivanje želja ogromnog broja građana u vezi sa „belim šengenom" i EU, krajnje je vreme da odgovorni učine sve da ta misija bude ne samo moguća, nego i zaista ostvariva.