NA KRAJ SVETA JEDNA ČARDA

 

„U Kovilju ima čarda, koju zovu „Na kraj sveta“

Boemi joj dali ime, kad su pili jednog leta.

Tu se uvek jelo, pilo, pevalo i veselilo.

Nikom ništa to ne smeta, što je čarda NA KRAJ SVETA!

...

Na ovom mestu su mnogi, sa pesmom čekali jutra,

Tu niko mario nije, šta će mu doneti sutra!“

/Đoka Varenika/

 

Osamdesetih godina prošlog veka novosadska rok grupa „Griva“ pevala je: „Nigde mesta da se skriješ, ode meni glava, Vojvodino, Vojvodino, što si tako ravna!“, međutim, mesta „da se skriješ“ ima u Vojvodini na pretek, zovu se ČARDE. Mesta gde se veseli Vojvođani, ali i njihovi gosti provode iz dana u dan, iz noći u noć i stalno iznova i stalno neponovljivo uz pesmu „bandi“ bačkih Cigana!

Jedno od tih mesta zove se „Kraj sveta“. To zapravo i nije pravi „kraj sveta“ već onaj „kraj“ kome se svako raduje. Takav kraj sveta poželi svako ko je tu i na tren bio! Mnogi ambasadori, delegacije svetskih zvaničnika, boemi novosadski i beogradski, dolazili su da pojedu čorbu svetskog prvaka čika Pere Varenike. Da pojedu čorbu, da popiju, provesele se i da se ponova vrate.

Čika ili deda Pere Varenike više nema. Na nebeskoj čardi sluša svoju omiljenu pesmu „Duni vetre sa banatske strane“ i u društvu svojih poznatih, takođe pokojnih, redovnih gostiju, velikih boema, slikara i pesnika, uživa gledajući nas, koji se „kraju sveta“ vraćamo da udahnemo daleke miomirise njegove riblje čorbe, Arkanja i uz pesmu i „dudaru“ podsetimo vremena kada je na „bicikli“ tu dolazio Mika Antić.

Nije bilo za čuditi se što su tu mnogi boemi jutro dočekivali, a kažu da je Mika Antić jednom i peške otišao do svoje kuće u Kovilju, jer mu je neko sakrio biciklu.

Deda Pera je bio vrcavog duha, onog s kojim se srećemo u vicevima o dobroćudnom Lali, govorilo se za deda Peru da je „deda pun buva, samo iskaču iz njega!“ Ponekad se čovek zapita, da li su redovni gosti više voleli deda Peru ili njegovu slavnu čorbu, reklo bi se oboje, a najviše ono čega je bilo samo „Na kraju sveta“ i više nigde i više nikad!

O deda Perinom vrcavom humoru ima bezbroj dosetki, jedna je posebno upečatljiva. Jednog ranog jutra, kad ljudi obuvaju cipele, deda Pera je povezao svoje osoblje iz čarde kućama po Kovilju, da se izuju i odmore do sledeće večeri. Šta se potom desilo, samo Svevišnji zna, a kanda je i on te noći malko okrenuo glavu, uglavnom, kažu da je bilo ovako: dok je deda Pera autom vrludao po koviljskim sokacima odnekud se stvori pred njim drugi auto. Zaškripale kočnice! Izbegnut sudar. Zajapureni vozač drugog auta istrčava i pravo ka deda Peri:

- Jesi li ti normalan, pa zar ne vidiš da ja imam prednost!?

Deda Pera ga onako malkice ispod oka odmeri i pita:

- Jel’ odakle si ti?

- Iz Srbobrana! – zaprepasti se ali odgovori sasvim tečno slučajni vozač namernik.

- Aha – na to će deda Pera – iz Srbobrana kažeš, e vidiš ja sam iz Kovilja, a mi smo sada u Kovilju, pa kako ti možeš imati prednost u Kovilju?

A bilo je takvih dogodovština na kamare. Priča se da su onomad oni autonomaši(da im ne pominjemo imena, jel), koji su najureni jogurt revolucijom, često dovodili svoje švalerke na deda Perin kazan. Nema elektrike, mrak je, a i svašta se može desiti u mraku... te neko od njih, tih budžovana „autonomaša“, predloži deda Peri da mu uvedu struju. Misli se deda Pera, misli:“Jebeš ga, kakav bi to kraj sveta bio s’ elektrikom!“ mislio i domislio:

- ’Ajte vi meni napravite parče puta da neko ne skrja vrat po mraku!

Tako i bi, od tog doba do danas, od koviljskog puta koji ide u negde, vodi i jedno parče asvaltirano nekud, pa dobro baš - do kraja sveta.

Eto to je sve što je deda Pera za života dobio od države!

Mnogi gosti vični slikarskom kistu ili pesničkoj reči ostavljali su tragove svog boravka na ovoj čardi. Tako su zidovi salaša ukrašeni i spolja ali i iznutra mnogim slikama i stihovima. Koviljski pesnik Miroslav Koledin napisao je, a akademski slikar Žika Miškov „namolovao“ je pesmu na zidu čarde:
Pokraj vode seo panj, uz Arkanj.

Iskočila jedna štuka kao ruka,

Čika Pera brže bolje,

Baš je bio dobre volje

Štučetinu da zakolje.

Ispod potopljenih grana

Snašao se za šarana.

Nešto malo smuđetine

I dunavske sometine.

Za čas puna torba

pa će biti riblja čorba.

Čika Pera bem’ mu sveca

U kuvanju nema premca.

Vatra gore, kotlić krčka

U Arkanju neko brčka.

Svira Toza, Pera peva,

Tima s kontrom ne okleva.

Dok Pisari bas udara

Tu se toči i dudara

Oko čarde bagrem cveta

To je život na kraj sveta!

Žika je još koješta molovao po čardi, al’ to mora da se vidi, nije za prepričavanje. Ako već namernik svrati moramo ga upozoriti da ne skače po čamcu Baneta Krstića iz „Garavog sokaka“ jer će ga duh dobrog čika Bege, čuvara čamaca, do kraja veka proganjati.

Sve je sada isto, samo deda Pere nema!

Čardu čuva i vodi njegov sin Đoka, prvak u pripremi ribljeg paprikaša i „dudare“, ali malo ko zna da je Đoka i pevač. Pevač bez mane i premca! Kad Đoka zapeva uz pratnju deda Perinih „tamburaša“ tada sva sila ovog i onog sveta pada na kolena. A on peva samo ono što se nigde i nikad ne peva nego samo „Na kraj sveta“! a to treba čuti, videti i probati!

Oprez, dudara – u glavu udara!