Energetski sektor Srbije - ostavljena i prevarena mlada?

LAKO JE NAUCITI ZIVOTINJU. LAKO JE NAUCITI PROSTAKE. ALI JE TESKO NAUCITI ONOGA KO JE NENAUCEN VEC POSTAO UCITELJ DRUGIMA

Vladika Nikolaj Velimirovic 

Prekretnice, izbor puta su najvažniji ali najteži događaji u životu bilo privrede i zemlje, bilo ljudi.  Puno je faktora koji uslovljavaju njihovu pojavu, ali samo saznanje, šta se hoće i kakve su vizija i cilj mogu rezultirati izborom pravog puta. Tada je prekretnica „odskočna daska" za korak napred, razvoj i prosperitet.

Prva važna prekretnica za energetski sektor Srbije bila je 1991/92.godine. Umesto da je tada nastavio put intenzivnog razvoja, i dalje ostao izvoznik električne energije, ovaj je sektor krenuo „put bez povratka".

Do 1992. godine elektroenergetski sektor je bio organizovan u preduzeće Združena Elektroprivreda Srbije (ZEP). Profitabilno i razvojno orjentisano,  ono je od 1971.godine postalo najveći prodavac električne energije na Balkanu. Do 1990.godine prodalo je 123 mil kWh, dok je instalisana snaga elektrana povećana 11, proizvodnja uglja 20, a električne energije 17 puta.  Na žalost od 1992.godine, u sastav ZEPa pored proizvodnih kapaciteta, prenosa i rudnika, ulaze rudnici sa podzemnom eksploatacijom, i distributivna delatnost. Tada nastaje preduzeće Elektroprivreda Srbije - glomazno, inertno sa previše opterećenim kWh, i nadasve neefikasno.  Upravo zbog toga do 2000.godine, instalisana snaga elektroenergetskih kapaciteta je povećana za samo 1, a proizvodnja uglja smanjenja za 11%, a električne energije za 14%.

Nedovoljnost investicija, loše održavanje, rabljenje sektora, kulminirano bombardovanjem rezultirali su nedostatkom svih energenata - nafte, gasa i električne energije.

Pogrešan izbor puta, početkom 90tih godina koštao je energetski sektor Srbije zaustavljenog razvoja i mraka.                  

Nova prekretnica i nada trebalo je da budu promene od 2000.godine. Od tada do danas je prošlo osam godina. Očekivanja nisu ispunjena a nade su izneverene. Niskorišćene mogućnosti, koje nisu bile mit danas su se pretvorile u svoju suprotnost. Umesto pozicije lidera, energetski sektor Srbije danas  je na začelju regiona, i bori se za opstanak.

Neispunjena očekivanja energetskog sektora Srbije kao „ostavljene i prevarene mlade" imaju svoju cenu. Ona šalju loše signale građanima, kompanijama, postojećim i potencijalnim investitorima, političkim partijma, jednom rečju - svima.

Biti lider donosi prosperitet i razvoj, potrebne investicije, nova radna mesta, bolji životni standard. Donosi zasluženo mesto zemlji u njenom okruženju, respekt, ugled i poštovanje - sve ono što zemlja u usponu, sa osvešćenim političarima treba da ima. Začelje u regionu, srpski energetski sektor duguje svim ministrima energetike u prethodnih osam godina, a njih je bilo ni manje ni više nego sedam, što je još jedan dokaz nemanja svesti o značaju sektora. Danas je ovaj sektor profitabilniji od sektora naoružanja, i nema kompanije u ovoj oblasti koja ne ostvaruje visoke neto profite. U Srbiji je samo Elektroprivreda Srbije u 2007.godini zabeležila nego gubitak od 1,24 mlrd €!! U isto vreme cene električne energije u prethodnih osam godina su porasle za preko 560%!!

Umesto da EPS bude pokretač razvoja, građani Srbije preko cene električne energije, iz svojih kućnih budžeta,  finansiraju sa jedne strane njegovu neefikasnost, ali i činjenje i nečinjenje nedoraslih, nesposobnih i korumpiranih ministara, sa druge.

Osim što su energetska preduzeća podeljena u veći broj, ništa više od toga nije učinjeno na reformi ovog sektora, podizanju efikasnosti, prilivu investicija i modernih tehnologija.  

Bez izgrađenih dodatnih objekata sa stalnim rastom tražnje za električnom energijom, Srbija ne samo da postaje uvoznik već će u godinama koje dolaze imati ozbiljnih teškoća sa nabavkom električne energije.  Godinama javnost  sluša priče o izgradnji TE TO Kolubare B (koja je sudeći po planovima i strategijama trebalo da bude na mreži još 01.01.2007), novog bloka Tesla 3, HE Buk Bijela, velikog broja mogućih HE na reci Drini sa R.Srpskom, kao i mogućeg Đerdapa 3. Da je planove i realizovala, Srbija bi postala izvoznik energije, i sigurno imala mogućnost uticaja na visinu  cena električne energije u regionu.

Od zemlje koja ima zaokruženu celinu naftnog kompleksa (od istraživanja, proizvodnje sirove nafte i gasa, prerade i trgovine) zaštićena i subvencionirana naftna privreda (oko 300 mil €/godišnje) i danas pravi najnekvalitetnije derivate, u regionu po najvišim cenama. Cenu plaćaju kućni budžeti građana, ali i ceo sektor, jer je NIS mogao biti investitor u druge naftne privrede u regionu.

Iako poseduje rezerve domaće nafte za još najmanje 40 godina, koje danas zadovoljavaju 20% srpske godišnje potrošnje, Srbija danas prodaje pravo na njihovu eksploataciju (u većinskom paketu). Umesto da je iz procesa privatizacije izdvojila domaća istraživanja i proizvodnju nafte, i tome dodala istraživanja i proizvodnju sintetičke nafte iz uljnih škriljaca (sa čijim potencijalom Srbija itekako raspolaže) i time obezbedila u predstojećim godinama naftnu energetsku sigurnost, politički vrh se svojim lošim odlukama, u stvari opredelio za energetsku nesigurnost, odnosno gubitke, visoke troškove i razvoj trgovine na štetu proizvodnje.

Gasni sektor umesto što je od podzemnog skladišta gasa Banaski dvor napravio „Skadar na Bojani", mogao je danas ubirati prihode od iznajmljivanja, kao što je mogao biti osnova energetske bezbednosti u momentima visokih pikova potrošnje, ili evenualnih gasnih kriza (poslednja2005/2006, 2008 (XI) i najave novih problema Rusija-Ukrajina).

Ne samo da je drugog pravca gasovoda moglo biti pod povoljnijim uslovima, već je Srbija mogla nastaviti sa direktnom nabavkom gasa za svoje potrebe od R.Federacije. Ali nije.

Sigurnosti u ovom sektoru nema, kao što nema ni drugog pravca i skladišta gasa. Cena gasa idu u sunovrat, trgovci se bogate, a to opet plaćaju građani Srbije i njihov životni standard.

Iako je sektor obnovljivih izvora energije jedan od najperspektivnijih u svetu, u Srbiji se na njemu hvata paučina. Potencijali ovih izvora mogli su biti preliveni u energetske kapacitete i proizvodnju elekrične i toplotne energije za ovih 8 godina, čime bi bile zadovoljene potrebe zemlje za ovim energentima.

Nema potpunog zakonskog okvira za iskorišćenje ovih resursa. Država čuva monopol, ne radi monpola već radi ličnih i partijskih interesa. Interesi nekolicine do par hiljada članova neke političke stranke su ispred interesa 7 miliona građana Srbije!!

Danas u ovom sektoru caruju tajkuni, koji dogradnjom i modernizacijom gradskih toplana, dobijajući poslove zahvaljujući svojim prljavim i korumpiranim vezam a sa srpskim političarima. Najveći investitori u srpski energetski sektor su oni koji su do juče bili nekakvi koordintori ekonomskih timova vlade, „patriote" koji kapital sele u druge države van Srbije, finansijeri svih mogućih i nemogućih političkih stranaka. Oni na koje se vrše atentati, i koji su na ivici života i smrti, zbog preglednosti poslova kojima se bave, pa ih čuvaju horde bivših i sadašnjih policajaca...Oni koji bi da kupe udele po srpkim naučnim institutima gde je sva pamet ove zemlje. Umesto da budu deo vlada, i tako pomognu razvoj zemlje, oni dolaze u situaciju da  rade za bivše kafedžije a današnje „proslavljene" tajkune.

Rezultat jesu izneverene nade, i očekivanja, pad morala, poremećeni kriterijumi vrednosti. Rezultat je i odlazak školovanih i iskusnih kadrova, a povlačenje onih koji ne žele da odu. Rezultat jeste srpski energetski sektor pretvoren u trgovački sektor sa „crvenim fenjerom", umesto da je Investiciona meka regiona.

Da bi se išlo napred, i iz problema izašlo, račui se moraju položiti. Sve dok se to ne desi, svaki novi ministar biće loša kopija prethodnog, lošeg. Svedoci sadašnjosti neće moći unucima da objasne zašto su postali najamni radnici a ne naučnici.