Gajde i tambura

SAŽETA VERZIJA:

Scabies je bila u pravu. Htedoše da me živu pojedu.

Ali, i ja sam bila u pravu. Ministar me branio.

A nije ni da se sama nisam snašla.

Konačno - ime mi je Branka.

OPŠIRNA VERZIJA:

Lično sam propustila dosta toga od predavanja, jer sam davala izjave za štampu i televiziju (RTS1, B92, Alo!, Tanjug). Međutim, Dr M i Spartanka Afrodita su slušali sve i Spartanka Afrodita će napisati opširni blog o svim prezentacijama koje su bile iznete (nadamo se i Dr M?), a bilo je u njima mnogo korisnih podataka.

Krugolina će se samo osvrnuti na prezentaciju koja je prethodila njenoj, tj. na prezentaciju gospođe Maje Ivetić, specijalnog savetnika ministra za zaštitu prava pacijenata, koja je imala prezentaciju pod naslovom 'Komunikacija iz ugla lekara'.

Jedino što ja mogu da kažem je da nije fer što mi je ukrala prezentaciju. Apsolutno sve žalbe koje smo mi izneli u našoj Peticiji pod tačkom 1, i koje se kao lajt motiv provlače kroz sve priče koje se objavljuju na vebsajtu http://www.majkahrabrost.com/, ona je svojom prezentacijom pokrila. Hvala joj.

Meni je, onda, ostalo samo da ilustrujem to što je gospođa Ivetić navela. U tom cilju, rešila sam da načelnicima pročitam jednu tipičnu priču iz porodilišta - priču Kengurice 177.

Iako je priča koju sam čitala bukvalno samo ilustrovala sve ono što je prethodno već pobrojano u odlično napravljenoj power point prezentaciji gospođe Ivetić, reakcija na tu ilustraciju bila je... hm... burna? (Scabies, mašem ti, mislila sam na tebe...) Kad sam u čitanju priče došla do dela u kome Kengurica 177 opisuje postavljanje tanjirića s lepkom pod krevet porodilje, ne bi li se na isti uhvatio miš... EKSPLOZIJA U SALI! Nemoguće! Ja to izmišljam! Sve žene koje su poslale priče koje se nalaze na vebsajtu - izmišljaju!

Iako sam ja već zinula da bljunem vatru nazad, preteče me ministar-zmaj. Reče ministar njima (sledi transkript):

***

'Ne, stvarno nije korektno da ovako komentarišete! Mislim, stvarno nije fer! Kome se ne dopada, može slobodno da izađe! Krajnje je nekorektno da na ovakav način prekidate gospođu koja priča originalnu priču. To je neko ko je bio kod nas u sistemu. Kod mene kao ministra, kod vas kao kod doktora, i glavnih babica. Može to da vam se ne dopada, naravno. Mislite da se meni dopada?! Mislite da se gospođi dopada?! Nikome se ne dopada! Ne dopada se čak ni nekim novinarima koji neće ni pola od ovoga preneti! Kao što me neki od njih sad, smešeći se, gledaju! Ali je to istina, surova istina, da neko ko provede 7 dana ode i ima snage da ovo napiše! Ja vas molim, diskusija je posle prezentacija. Znači, kad završi gospođa, imaćete prilike da diskutujete i kažete svoj stav. Možda je manje dramatike poželjnije, ali ja ne umem drukčije, meni je ovo dovoljna drama sama po sebi, da 58 načelnika porodilišta i 58 glavnih babica, naravno da je ovde - to je vaša obaveza! Minimum koji ja mogu da uradim je, meni u 1 počinje vlada, i meni je takođe frka i nemam dovoljno vremena, i imam 3000 obaveza, ali ovo mi je glavna obaveza danas! Pokušao sam da vam kažem da vam kapu skidam za 15 godina popravljanja stanja. Ali ta skinuta kapa ne podrazumeva da žena kad ode, bilo koja, pa i vaša sestra, majka, supruga, treba da nosi sećanje koje je na takav način odvraća od onoga što je najbolje što može da se desi svakom čoveku, a to je porođaj. Dakle, minimum koji možete da imate, budite, pobogu brate, akademski građani do kraja!'

***

Hvala ministru.

Nakon toga, odlučila sam da ne nastavim čitanje priče do kraja, nego da pređem na konkretne predloge koje smo mi, kao građanska inicijativa, smislili. Samo dva smo predloga dali.

1. Da makar u narednih mesec dana načelnici porodilišta nađu vremena da u toku dana obiđu sve prostorije u porodilištu u kojima borave porodilje, da im se predstave, da ih pitaju da li dobijaju svu potrebnu pomoć i negu, imaju li nekakvih problema, da ih uvere da su im vrata njihove kancelarije uvek otvorena. Mi smo procenili da bi to uticalo na povratak poverenja, na to da se porodilje osećaju sigurnije i zaštićenije u porodilištu. A i zaposleni bi gledali da se to dešava, pa bi - bar se optimistički nadamo - shodno tome korigovali svoje ponašanje.

2. Da se sestre na odeljenju organizuju tako da svaka zaduži određene sobe, i kad dođe u smenu, da joj obaveza bude da uđe u svaku od 'svojih' soba, predstavi se, kaže porodiljama da je ona zadužena za njih dok joj traje smena, i da je u svakom trenutku mogu pronaći u sobi toj i toj.

Potom je usledila diskusija.

Prvi se javio načelnik Zemunskog porodilišta. Reče da je bio na blogu i na sajtu, i da je zadovoljan što iz njegovog porodilišta nema nikakvih priča. (Što nije tačno, ima jedna priča iz 2004. godine, dosta pozitivna, ali uz napomenu da je žena imala 'svoju babicu' tamo.) Potom nas je sve komplet razveselio sledećom izjavom (transkript): 'Što se tiče popravljanja situacije, znate, mnogo što šta zavisi od kućnog vaspitanja, od civilizacijskog nivoa. Da li mi to možemo da izmenimo u jednom kratkom roku? Pa naravno da ne možemo. Da li ja kao šef porodilišta imam pravo da nekome dam otkaz zbog neprimerenog ponašanja? Nemam. Znači, šta ja mogu da uradim? Ja mogu da apelujem i da zamolim. Kad okrenem leđa, svako radi po svome. Ja onda mogu da se pravim da nešto nisam primetio, mogu da ulazim u konflikt, da se svima zamerim, da kafu na poslu ne pijem ne zato što je ne pijem, već da mi neko ne bi, jel tako, stavio nešto u kafu. Znači, to su te situacije u koje mi dolazimo. Problema, zaista, ima mnogo. Ne može da se reši. Ne zavisi sve od nas.'

Potom je pričala načelnica porodilišta u Leskovcu. Odlomak iz obraćanja (transkript): 'Ima mnogo problema, ima mnogo razloga za nezadovoljstvo svih nas. I nas lekara, i naših babica, pre svega moram da kažem, a naravno i pacijenata. Priča je mnogo velika, ima nekoliko segmenata. Prvo: pričamo svi o porođajnim salama. Porođajna sala je relikt socijalističkog društva. Ono što treba da postoji je porođajni apartman. Mora da se čuva privatnost svake žene u tom činu i njeno pravo da tome prisustvuje neko od njenih bliskih. Da li će to biti njen suprug, njena prijateljica, ili bilo ko. To stvara u pacijentu osećaj sigurnosti. Porođaj je fiziološki čin, mi smo od toga napravili velike dubioze i preveli dobar broj toga u patologiju. Ima je kod nas verovatno više nego na zapadu jer nam i životni uslovi nisu dobri. Moj predlog: pravljenje porodilišta u vidu porođajnih apartmana. Druga stvar: imamo veoma malo kadrova za negu pacijenata. Mi imamo - žao mi je što je ministar otišao, ovo je pitanje za njega bilo - zašto ne postoji dovoljan broj babica u porodilištima, u samim tim porođajnim apartmanima, za sada salama, i na odeljenjima gde se neguje najvulnerabilnija populacija u bolnici - to su majke sa malom decom. U većini porodilišta u Srbiji, koliko ja znam, jedna babica opslužuje čitavo krilo. Možda negde postoje i po dve. Ako je drugačije, neka kolege, doktori i babice, kažu. To su elementarne stvari za našu normalnu funkciju. I to je jedan od uzroka loše komunikacije. Jedan od uzroka. Drugi uzrok je naše vaspitanje, što je rekao kolega, opšti civilizacijski nivo, stepen opšte pismenosti. Kada budemo obrazovani kao Skandinavci, kada budemo imali sve što imaju oni, biće nam lakše svima.'

Načelnica porodilišta u Sremskoj Mitrovici potom je rekla da je dobro čuti sve strane, i korisnike usluga i one koji usluge pružaju. Potom je izrazila sumnju da li je stvarno moguće da su korisnici usluga porodilišta baš toliko nezadovoljni. Napomenula je da je, kada je izašao blog, otišla na sajt da vidi ima li priča iz njenog porodilišta i da nije bilo nijedne. (U međuvremenu se pojavila jedna.) Potom je napomenula da je na osnovu njihove Knjige utisaka zaključila da su u početku žene imale primedbe na Baby Friendly program, ali da se sad situacija promenila, da su prihvatile da im bebe budu pored njih. Na kraju je samo zamolila da se pored ovog bloga/sajta, napravi i drugi, gde će biti pozitivne priče, gde se pacijentkinje zahvaljuju.

Čuli smo i načelnicu (ili glavnu sestru, nisam sigurna?) iz novosadskog porodilišta. Ona je naglasila da je nedopustivo da se porodiljama sestre obraćaju sa 'ti', ali je istovremeno rekla da bi jako volela da upozna tu porodilju kojoj se sestra obratila sa 'kravo', izražavajući sumnju da se to ikada desilo. Potom je istakla da ima suviše malo sestara, da su preopterećene, molila za razumevanje.

Sledeći je pričao načelnik ginekologije u Šapcu. On smatra da je sve što smo čuli korisno, ali ističe da nije ništa novo, da se svuda dešavaju problemi, da ih je svuda bilo, svuda će ih i biti, a na nama je da radimo da ih bude manje i da budu manje bolni. Naglasio je da svi znamo da ni sve babice koje imaju diplomu nisu babice. Ima onih veštih i onih manje veštih. Njih je potrebno intenzivnije i češće obrazovati, po nekim sistemima povremenog doedukovanja. Predložio je i da u akušerstvu, o kome pričamo kao o najvažnijoj grani, učinimo napor da bude malo veći broj babica po broju kreveta. Pričao je kako Baby-Friendly nije dovoljno da se samo majci da korpica s bebom i lavabo s toplom vodom, već da tu mora da bude i pedijatrijska sestra ili akušerska ili obe. Istakao je kako ženi koja se porodila s epiziotomijom nije lako prva dva dana da se muči oko deteta. Rezime priče: kvote babica po porođaju, sestara po porodilji, moraju da se povećaju.

Sledeća je pričala načelnica Zrenjaninskog porodilišta. Istakla je da je porodilište nedavno renovirano, da su zaposleni time zadovoljni, kao i da - koliko su oni upoznati - i korisnici njihovih usluga su zadovoljni. Međutim, broj zaposlenih je apsolutno nedovoljan. Naglasila je da je sada u Zrenjaninskom porodilištu moguće da očevi prisustvuju porođaju, da svaka porodilja ima svoj boks i privatnost. Istakla je da su uslovi sada u porodilištu divni, da je Baby-Friendly svuda, da su sobe dvokrevetne i jednokrevetne, ali da je problem to što popodne ili po noći na to celo odeljenje ima samo jedna sestra, koja pri tome u slučaju nekog problema, ima i da trči u porođajnu salu da pomaže, jer tamo rade samo dve. Potom je zamolila da se čuju direktori ustanova, da se napravi sistematizacija radnih mesta, naročito u tzv. Pomoćnim službana, koje oni 'u proizvodnji', praktično izdržavaju, jer se stalno čuje da imamo višak sestara i osoblja, a situacija je upravo obrnuta. Gde postoji višak? Potom se osvrnula na blog i kao prvu stvar rekla, izvinjavajući se, da je zgrožena onim što se na njemu piše, jer ona ne može da veruje u to. Ne može da veruje da to postoji. Oni redovno čitaju Knjigu utisaka, i ako se neko požali na nekog, reaguju odmah. Potom mi se opet izvinila, ali morala da mi kaže da sam je beskrajno uvredila rečenicom u kojoj načelnicima kažem da kao prvu stvar koju treba da kažu kad uđu u sobu bude: 'Dobar dan.' Ona smatra da ne postoji slučaj u kome se lekari ne obraćaju, u viziti i drugačije, na pristojan način, i da ne pitaju 'kako ste' i da im se ne obraćaju. 'Ne mogu da zamislim da tako nešto postoji. Ja se izvinjavam ako sam nekog uvredila, ali smatram da tako nešto danas ne može da postoji, da se pacijentu ne kaže Dobar dan, da se ne pita kako je - u viziti, svakodnevno.'

Krugolina replicira:

'Ja znam da te priče deluju naučno-fantastično. Ja da nisam bila u porodilištu i da sam počela da primam takve priče, ja bih rekla - žene izmišljaju. ... Hajte da vas pitam nešto: Zašto bi mi to izmišljale?'

Muk od nekoliko sekundi.

Potom odgovara jedan načelnik iz sale, ali ne znam odakle je:

'Da bi delovalo uverljivije. Možda zbog jednog incidenta koji se desio. Ne sporim ja da ima. Ovo što kaže, ne znam, babica: Ovo je neshvatljivo. Nepojmljivo.'

Krugolina: 'Ljudi, imam priču gde kaže: Došla si da se prasiš. Imam priču gde se psuje...'

Gospodin od malopre: 'Da, ja sam čuo da ima priča u kome se kaže: Vaše dete je izvađeno u deset do 3. I jeste, ono je bukvalno izvađeno, na carskom rezu. To zapamtite. Izvađeno je.'

Krugolina (pljeskajući dlanom o dlan i lupkajući čizmicama): 'Ne može da bude izvađeno, i ne mogu ja da budem sekcija iz sobe broj 8 - ja sam Branka Stamenković! Ne može! Izvinite, ne može! ... Da li ćete vi reći 'izvađen' ili 'rođen', vama ne znači ništa, vi znate na šta se odnosi. A nama znači ceo svet! Ljudi, vi ste lekari, jeste čuli za hormone, jeste čuli za nagli pad hormona, jeste čuli da se drugo stanje zove drugo stanje?! Plačemo, od jutra do mraka, u posebom smo stanju. Ne tražimo mi da nas neko mazi po kosi! Ne treba niko da nas mazi po kosi. Ali verujte mi da nekima treba reći da moraju da kažu Dobar dan. Ali, ljudi, to se dešava. Ljudi, verujte mi, nemam razloga ja lično, niti bilo koja od tih žena, nemamo razloga da izmišljamo. Ja čak i sa najvećom maštom neke od tih priča ne bih uspela da izmislim, verujte mi. Sve i da sam se trudila da ih izmislim. A polazim od toga šta sam ja doživela u svom porodilištu tokom 7 dana, imate u 6 nastavaka na mom blogu. Jedna jedina reč nije izmišljena. Sve je bilo tako kako je bilo. Ja nisam nevladina organizacija. Ja sam blogerka koja je pisala svoju priču, i onda je sve otišlo... evo gde.'

Neko iz sale: 'Pa, tražite da suprug bude na porođaju.'

Tu je Krugolina onda postavila pitanje: 'Ja neću da vas pitam zašto otac ne može da prisustvuje, nego bih volela da od vas čujem, da razmislite, šta treba da uradimo da bismo stvorili uslove u kojima bi prisustvo oca ili druge neke osobe na porođaju bilo moguće? Kažu mi: imate 20 boksova, nema privatnosti. A ja vas pitam: tuš kabina? Jesmo gledali ER? Možda ja previše gledam američke serije, ne znam. Zavesa za tuš kabinu - privatnost. Svaki boks - privatnost. Ne košta mnogo...'

Svi u glas: 'Košta! Košta mnogo!'

Krugolina: 'Tuš kabina zavesa? Pa, nemojte me čikati da vam ja nađem pare!'

Žamor u Sali... prelazi se na sledećeg govornika.

Načelnica porodilšta u Smederevskoj Palanci. U njenom porodilištu, prisustvo oca je nemoguće, ali ima svačega, ajde što neki padaju u nesvest, nego ima onih koji hoće da počupaju ženu što ne sarađuje s akušerima, pa moraju i da je brane. Ima, kaže načelnica, i među zdravstvenim osobljem takvih koji treba da budu kažnjeni zbog takvih izjava kravo, mada 'svinjo' i 'prasenje' još nije čula...

Krugolina nevaspitano upada u reč: 'A jeste čuli 'kravo'?'

Načelnica: 'Jesam, evo priznajem!'

Krugolina (euforično): 'Evo, čula je 'kravo'! Evo, imam načelnicu koja je čula!'

Načelnica nastavlja, ističući da naravno da ima svega, ali da su to pojedinačni slučajevi. Zato su svi ovde prisutni danas povređeni, što se pojedinačni slučajevi preslikavaju na sve. Pojedinačne slučajeve je, kaže, lako rešiti. Konačno, ko nije zadovoljan i ne voli svoj posao, može da radi nešto drugo. Tvrdi da ona svakodnevno obilazi sve porodilje u svim sobama i pita ih imaju li primedbe na sestre, i da porodilje odbijaju da bilo koga imenuju.

Krugolina nevaspitano upada u reč: 'A jel' imaju bedž, jel' znaju kako se zove sestra?'

Načelnica nastavalja, tvrdeći da mora da nagovara pacijentkinje da prijavljuju nesavesne, dok pacijentkinje nalaze opravdanje za sestre. Retko se dešava da pacijenti imenuju, i kad se to bude desilo, onda možemo da diskutujemo.

Pričali su još i načelnica Valjeva (ako sam dobro čula na snimaku) i načelnik Kragujevca, ali uglavnom ništa novo nisu rekli.

Ubrzo posle toga raziđosmo se i bez koktela, a i s osećajem da smo mi svirali u gajde a oni u tamburu.

Pozvala sam ih sve da se priključe i uključe na blog, da daju svoje komentare, da objasne svoje probleme, da počnemo da zalečujemo pokidanu KOMUNIKACIJU! Makar se i svađali.

I svađa je komunikacija!

Dakle, dragi naši načelnici - pričajte s nama!

Može i bez svađe. Vi birate.

http://www.majkahrabrost.com/

EDIT:

Uz prethodno pribavljenu dozvolu, objavljujem pismo koje sam dobila od jednog od načelnika koji su bili prisutni na sastanku:
-------------
Poštovana,

Imao sam danas čast ali i sram da prisustvujem skupu u Institutu za javno zdravlje Batut, al naravno sa one druge, inkrimisane strane. Želim da Vam kažem ono što nisam imao hrabrosti da pred "razjarenom" grupom izustim.

Potpuno ste u pravu, sve ono što ste uradili, organizovali je za mene izuzetno hrabro, ali i delotvorno jer je postiglo svoje, a to je načeli ste nešto što se zove "Pandorina kutija". Tranzicija je bolna, kao što je i istina bolna, a imali ste priliku da danas čujete krik, bol razjarene mase.

Bravo, uspeli ste...

No moram u isto vreme da Vas podsetim da to što sada radite je posledica tranzicije u zdravstvu. Do samo pre petnaestak godina slovo a ne reč ne bi ste mogli da izustite, a da ste to i uradili bilo bi sklonjeno u nekoj fioci partičijka, daleko od očiju, daleko od srca.

Kada sam došao u Zdravstvo, tada je situacija bila takva da su se prozori zakivali. Da se sa svakog ili barem svakog ne zakucanog prozora bacali kanapi da bi se dostavila hrana, presvlaka ili tome slično. Poseta porodiljama bila je najveća jeres a "pijedestalno" ponašanje ginekologa, ravno Zevsovom" tronu.

Prisustvo oca porodjaju mislena imenica. O vokabularu da i ne govorim.

Danas ipak je liberalnije, savremenije, organizovanije ali navike, navike su čudo, najteže se menjaju.

Put Vam je posut trnjem ali izdržite, imate hrabrost, snagu, volju želju. Samo napred.

Iluzionista