Motiviši me nežno II

Dracenine "Mrvice"

Osobine idealno zdravih odn. samoostvarenih ljudi po A. Maslowu:

1. Uspešnije opažanje stvarnosti i lagodniji odnos prema njoj, «nevino oko».

Kod samoostvarenih ljudi postoji neuobičajena sposobnost da se otkrije laž, obmana, nepoštenje kod ljudi. I u umetnosti, nauci, politici i javnim zbivanjima lakše, brže i tačnije uočavaju nejasnu ili prikrivenu stvarnost. Zato mnogo bolje razlikuju sveže, konkretno i originalno od apstraktnog i rubrikovanog. Oni više žive u stvarnom svetu prirode nego u gomili pojmova, apstrakcija, očekivanja, verovanja i stereotipija koje je čovek stvorio, a koje većina ljudi brka sa stvarnim svetom i liče na decu koja radoznalo posmatraju svet oko sebe ne upuštajući se u rasprave sa njim («nevino oko»). Samoostvareni ljudi ne beže od realnosti i ne plaše se nepoznatog, pa stoga ne poriču nepoznato, niti ga prerano organizuju. Njihova potraga za istinom nije grčevita, pa privremeno odlaganje donošenja odluka do pribavljanja svih potrebnih podataka nije mučenje kao za većinu ljudi, već ponekad čak može biti i prijatno i podsticajno.

2. Prihvatanje (sebe, drugih, prirode)

Samoostvareni ljudi prihvataju čovekovo grehe, slabosti i zla jednako kao i njegove dobre strane na bespogovoran način kao što se prihvataju svojstva prirode. «Čovek se ne žali na vodu što je mokra, na kamenje što je tvrdo ili na drveće što je zeleno.» Oslobodjeni preteranog osećanja krivice, stida, strepnje, oni mogu da prihvate sebe i svoju prirodu, a time i svoju okolinu bez negodovanja. Zato oni poput deteta gledaju na svet nevinim očima ne zahtevajući ništa, već jednostavno primećujući ono što postoji, ne raspravljajući o tome, niti zahtevajući da bude drugačije. Na isti način se samoostvaren čovek suočava i sa bolešću i smrću. Ne fatalistički kao ljudi iz istočnih kultura, već realno i trezveno. Jednako lako prihvataju svoje fiziološke potrebe i prohteve, uživaju u njima bez kajanja, stida ili pravdanja, uvek imaju dobar apetit, dobro spavaju, uživaju u svom seksualnom životu i uopšte, oni «su dobre životinje», kao i svoje više potrebe, npr. za ljubavlju, samopoštovanjem itd. Nemaju odbrana, pretvaranja i poza, a takve izveštačenosti im smetaju i kod drugih ljudi.

3. Spontanost, jednostavnost, prirodnost

Konvencionalnost (kao suprotnost spontanosti) je kod samoostvarenih ljudi najveća na površini: oni se često konvencionalno oblače, ophode i ponašaju. Medjutim, što se više ide u dubinu njihove ličnosti, to su manje konvencionalni, a više spontani: njihove misli, svest i emocije su vrlo spontani. Tu konvencionalnost Maslov poredi sa ogrtačem koji se vrlo lako zbaci kad zasmeta da ostvari nešto vrlo značajno. Konvencionalnost ovde služi samo da se izbegnu nepotrebni sukobi sa okolinom i trošenje energije, kao i za to da se ne bi nepotrebno povredjivali ljudi u okruženju. Lakoća sa kojom razumeju stvarnost i njihova spontanost čine da su potpuno svesni svojih želja, pogleda i subjektivnih reakcija. Njihov motiv je izrastanje, a ne više zadovoljenje osnovnih potreba («metamotivacija»), jer su njihove osnovne potrebe blagovremeno podmirivane i prestale da budu pokretač ponašanja. I pored toga, oni su ambiciozni i aktivni, (mada njihove ambicije drugim ljudima deluju čudno).

4. Usredsredjenost na problem

Samoostvaren čovek je usredsredjen na problem izvan sebe. On obično ima neku misiju, neki konkretan zadatak, koji nije vezan za njega lično, već služi dobrobiti šire grupe ili čovečanstva. To su obično neki suštinski problemi koje možemo nazvati filosofskim ili etičkim. Pošto imaju izvanredan uvid u realnost, ne posvećuju se beznačajnim pitanjima, već suštini. Stoga im usputni problemi ne remete spokojstvo, što olakšava život i njima i njihovoj okolini.

5. Izdvojenost, potreba da se bude sam

Ovakve osobe vole samoću i povučenost više nego prosečne osobe. I kad su u grupi, često su izvan njene aktivnosti, izdvojene, pribrane i uzdržane. Budući da se prijateljstvo neurotičara zasniva na grčevitoj potrazi za prihvatanjem, ljubavlju, sigurnošću, samopoštovanjem ili nekoj drugoj potrebi, oni vrlo često imaju veliki broj prijatelja, sa kojima se manje ili više intenzivno druže. Samoostvareni ljudi nemaju naročitu potrebu za prijateljstvom. Zato obično imaju vrlo malo prijatelja, utoliko pre što svojom izdvojenošću ne privlače, ili čak odbijaju druge ljude, a ako ih i privuku, ne podmiruju njihove neurotične potrebe, pa se prijateljstvo brzo okončava. Samoostvareni ljudi sami donose odluke, sami rešavaju probleme, sami sebe disciplinuju, sami sebe pokreću i sami su sebi odgovorni.

6. Autonomija, nezavisnost od kulture i sredine, volja, delatnost

Kao posledica napred opisanih osobina, kod samoostvarenih ljudi je uobičajena relativna nezavisnost od fizičke i društvene sredine. Pošto njih pokreću motivi izrastanja, a ne motivi pomanjkanja, oni zadovoljstvo i dobar život ostvaruju u sebi samima, a ne kroz druge ljude. Drugi ljudi samoostvarenim jedinkama pre mogu smetati, nego pomoći u izrastanju.

7. Svežina doživljaja

Samoostvareni ljudi sa velikim zadovoljstvom, svežinom, naivnošću, poštovanjem i divljenjem uvažavaju u lepim stranama života. Stoga kod njih postoji snažna povezanost sa konkretnom stvarnošću, npr. sa prirodom (predelima, biljkama, životinjama). Oni često doživljavaju ekstazu i inspiraciju iz snažnih doživljaja u prirodi, muzike, a pre svega iz kontakata sa decom. Ali i svakodnevni životni poslovi mogu da izazovu tako snažne doživljaje, ne stalno i ne redovno, već u najneočekivanijim trenucima. Nikad se ne može znati šta može izazvati ovakav doživljaj. Ovakve osobe se na blagodeti ne navikavaju na takav način da ih više ne primećuju, već u njima uživaju svaki put kad se sa njima susretnu.

8. Mistični doživljaj, vrhunski doživljaj

U nedostatku boljeg, naziv mistični doživljaj Maslov koristi za izuzetno snažan doživljaj, toliko snažan da postaje haotičan i da obuzima celu osobu. Budući da je to ipak sasvim prirodna pojava, on nudi i naziv vrhunski doživljaj, a moj skromni predlog bi bio termin „totalni doživljaj". U ovakvim prilikama osoba usled ogromne koncentracije na sam doživljaj dolazi u stanje gubljenja Ja, ili njegovog prevazilaženja, tj. do samozaborava. Mistični doživljaju mogu biti česti ili retki, blagi ili snažni, sve zavisi od osobe. Ima i onih samoostvarenih osoba koje nemaju mistične doživljaje najčešće i to su po Maslovu praktični ljudi, političari, društveni radnici, a kod sklonih poeziji, muzici, filosofiji i religiji su oni manje ili više česta pojava.

9. Osećanje zajedništva sa čovečanstvom

Samoostvarene ljude krasi duboko saosećanje, poistovećenost, simpatije i naklonost prema ljudima, uprkos povremenoj ljutnji ili odvratnosti. Zato iskreno žele da pomognu ljudskoj vrsti. Iako su, kako je ranije opisano, na izvestan način izolovani, oni su istovremeno i poistovećeni sa svojom braćom, pošto ih razumeju i prihvataju.

10. Dublji i čvršći medjuljudski odnosi

Medjuljudski odnosi samoostvarenih ljudi su mnogo dublji, u njima vlada veća ljubav, potpunije poistovećivanje i potiranje granica ega. Medjutim, ljudi sa kojim samoostvareni ljudi ulaze u bliske odnose moraju biti makar bliži samoostvarenju od prosečnih. Stoga su duboke veze samoostvarenih ljudi prilično retke. Oni duboko vole mali broj ljudi, jer je za takve odnose potrebno mnogo vremena i energije. U svakodnevnim kontaktima oni su većinom ljubazni, a naročito prema deci. Kritičnost i grubost se ispoljavaju samo izuzetno, kad je u pitanju nešto za nih vrlo značajno, ali ni tad sa omalovažavanjem, već kao dobronamerna kritika ili u cilju zaštite drugih. Njihovo neprijateljstvo se ne zasniva na karakteru, već je reaktivno ili situaciono. Ovakve osobe često privlače veći ili manji broj poštovalaca, sledbenika ili čak obožavalaca. Medjutim, ova privrženost ih može dovesti u nepriliku, pošto nisu u prilici da odgovore na način koji se od njih očekuje.

11. Demokratski karakter

Samoostvarene osobe nemaju rasnih i klasnih predrasuda. Prema svima su podjednako ljubazne ili kritične, zavisno od karaktera ili ponašanja svakog od njih. Oni uče od svakog ko može da im pruži neko znanje. Pritom ne mare za «gubljenje autoriteta» pred onima od kojih uče. Maslov ovu osobinu naziva «smernošću». Za svoje prijatelje samoostvarene osobe biraju elitu karaktera, sposobnosti, talenta, a ne elitu po rodjenju, rasi, krvi, imenu, porodici, godinama, slavi ili moći. Čak i kad nekog ne cene, ne idu do potpunog omalovažavanja i povrede dostojanstva.

12. Razlikovanje sredstava i krajnjih ciljeva, kao i dobra i zla

Samoostvarene osobe su vrlo moralne, imaju jasne moralne norme i postupaju u skladu sa njima. Neki su religiozni, neki ne. Oni koji se izjašnjavaju da su religiozni, Boga često opisuju kao metafizički pojam, a ne kao figuru. Ali čak i oni koji nisu religiozni kao da slede put Gospodnji. Budući da, s jedne strane, jasno razlikuju sredstva od ciljeva, a sa druge strane imaju ciljeve različite od prosečnih ljudi, mogu dospeti u prilično zamršene situacije. Tako će oni od rutinskih poslova, koji su za većinu ljudi sredstvo za postizanje cilja, napraviti igru i zadovoljstvo kao cilj po sebi i tako izazvati revolt okoline.

13. Filosofski, prijateljski smisao za humor

Smisao za humor samoostvarenih osoba je veoma neobičan. Ono što je za prosečne ljude smešno, za njih je banalno ili tužno ili ih ostavlja ravnodušnim. Ono što je njima smešno bliže je filosofiji nego bilo čemu drugom. Njihove šale mogu biti i na sopstveni račun, mada ne ni mazohistički, niti klovnovski, a imaju za cilj da pouče na blag i ljubazan način. One pre izazivaju osmeh nego smeh, vezane su za situaciju, spontane su i često neponovljive, a mogu se odnositi na ljudske greške ili slabosti.

14. Stvaralaštvo

Stvaralašto ovakvih osoba nije uvek od one vrste kakvom su obdareni izuzetni rodjeni talenti kao Mocart. Kod rodjenih talenata postoji nagon koji ih tera na stvaralašto, i on je manje ili više nevezan za ostatak ličnosti. Stvaralaštvo samoostvarenih ljudi je onaj potencijal koji je dat svim ljudskim bićima, koji većina privremeno ili trajno gubi tokom prilagodjavanja kulturi. To ne mora da bude stvaranje velikih umetničkih ili drugih dela, ali ovakve osobe u svoj obični svakodnevni posao, ma kakav on bio, unose stvaralački pristup, obogaćuju ga svojom svežinom, pronicljivošću i pravilnim opažanjem.

15. Otpor prema enkulturaciji, prevazilaženje pojedinačne kulture

Samoostvareni ljudi nisu dobro prilagodjeni, bar ne u uobičajenom smislu tog pojma. Oni jesu u skladu sa kulturom u onom delu u kom je kultura zdrava, ali u onom delu gde nije, njihov otpor enkulturaciji je snažan i trajan. To nije buntovništvo, već pre pregalaštvo sa ciljem da se menja ono što nije dobro i zdravo. U važnim pitanjima imaju sopstveni sistem vrednosti, sopstvenu etiku, koja je se ponekad razlikuje od kulture u kojoj žive. Oni kulturu odmeravaju, kritički procenjuju i sami donose sud. Pritom ne pokazuju stalnu netrpeljivost ili negodovanje protiv loših pojava, ali su spremni da se upuste u dugotrajni rad da bi se nešto promenilo, naravno ukoliko procene da brze promene nisu moguće, što je češči slučaj. Medjutim, ne libe se ni brzih, energičnih i hrabrih poteza ako procene da će to doneti dobre rezultate.

16. Nesavršenost i prihvatanje nesavršenosti

Idealizovana slika o čoveku, kakvu srećemo u književnosti, gotovo je jednako nedostižna za samoostvarene koliko i za prosečne. I jedni i drugi su ograničeni prirodnim ljudskim nedostacima. Jedina razlika izmedju samoostvarenih i prosečnih ljudi u tom pogledu je ta što samoostvareni ljudi prihvataju i svoje i tudje nedostatke, nesavršenosti i grehe kao nešto prirodno, nešto sa čim se mora i može živeti. Oni često imaju glupe ili beskorisne navike, mogu biti dosadni, tvrdoglavi, oholi, a kad su u pitanju njihovi bližnji i pristrasni.

17. Izgradjen sopstveni sistem vrednosti

Vrednosni sudovi kod samoostvarene osobe proističe iz prihvatanja sopstvenog i tudjeg Ja, društvenog života i prirode. Iz takvog odnosa prema sebi i svojoj okolini, proizilazi njen lagodan odnos sa stvarnošću, osećanje zajedništva. Iz, u osnovi zadovoljenog stanja proističu efekti viška, bogatstva, preobilja, kao i razlikovanje sredstava i krajnjih ciljeva. Zato kod njih uglavnom nema nesigurnosti niti ambivalentnosti prilikom izbora. U takvoj atmosferi prihvatanja i lagodnosti uočava se da mnogi problemi zapravo i nisu pravi problemi, već besmisleni i nesvrsishodni nalozi koji dolaze od bolesnog okruženja, kulture i da mnoge moralne norme potiču od bolesnog neprihvatanja ljudske prirode.

18. Razrešenost dihotomija

Kod zdravih ljudi dihotomije su razrešene, a suprotnosti se stapaju i obrazuju sadelatno jedinstvo. Na primer, suprotstavljanje srca i glave, razuma i instinkata itd. kod njih ne postoji. Isto tako, ni sebičnost ni nesebičnost nisu u suprotnosti, zato što je svaka radnja istovremeno i sebična i nesebična. Isto važi i za dihotomije blagost-svirepost, konkretnost-apstraktnost, prihvatanje-pobunu, ja-društvo, prilagodjenost-neprilagodjenost, izdvojenost od drugih-poistovećenost sa drugima, ozbiljnost-šaljivost, introvertnost-ekstravertnost, jaku osećajnost-površnost, ozbiljnost-lakomislenost, konvencionalnost-nekonvencionalnost, mističnost-realističnost, aktivnost-pasivnost, požuda-ljubav. Id, ego i superego su takodje pomireni i njihovi interesi se suštinski ne razmimoilaze, već teže istom cilju, daljem izrastanju. Sve ove suprotne osobine i osećanja su organizovane u sadelatno jedinstvo. Kao posledica toga, nestaje i suprotstavljenost izmedju polova, crno-belo gledanje na druge ljude.