Taino inicijacija

 Posveceno blogerima koji ce me zavitlavati

Kuba, leto, 2001. 

Barakoa je gradic na istoku Kube, zapravo to su vrata Kube. Tu su se iskrcali Taino Indijanci, Spanci, Amerikanci... U blizini Barakoe poginuo je i Hose Marti. Jahao je na belom konju i to je Spancima bio znak da se radilo o nekom vaznom “kubanskom pobunjeniku”.

Kristofer Kolumbo je ovo mesto nazvao Svetom lukom (Porto Santo) verovatno zbog lepote prirode i pitome vegetacije. Od kokosovog drveta ovde se i danas prave kreme za kozu i cokolade.

U sumama oko Barakoe su plantaze kafe i banana. Ljudi zive u drvenim kucama skoro bez namestaja. Muskarci uvece obicno sede u mraku i gledaju televiziju. Deca i zene sede na malim verandama i radoznalo posmatraju retke prolaznike ili razgovaraju sa komsijama.

Iznajmljujem jednu slicnu kucicu, sa dvoristem i kokoskama. $ 10 dnevno.

Podne je i izlazim napolje.

Barakoa je bilo prvo spansko naselje na Kubi. Tri stotine Spanaca, predvodjeni Dijegom Velaskezom stigli su ovde, decembra 1512. godine. Nekoliko ulicica od moje kucice, nalazi se Katedrala Bogorodicinog Uspenja u kojoj se cuva krst iz Kolumbovog vremena. Ispred Katedrale je i spomenik indijanskom poglavici Hatueiju, vodji boraca protiv spanskih osvajaca.

Spaljen je prve godine po uspostavljanju spanske uprave. Po predanju, ponudjeno mu je da pre pogubljenja primi hriscansku veru i tako zasluzi vecni zivot. Hatuei je pitao da li ima i Spanaca u tom raju i kada je cuo da ih ima mnogo, odlucio se da gori nekrsten.

Setam se oko glavnog trga, odusevljen jednostavnom lepotom ovog gradica od brvnara. Spustam se ka plazi i trazim restoran. Prilazi mi mladji Kubanac i nesto govori na spanskom. Kazem mu da ga slabo razumem. On odmah prelazi na engleski, siroko se osmehuje i predstavlja mi svoju trudnu zenu sa kojom je ovde upravo stigao na odmor. Daglas mi kaze da je pomislio da sam odavde i da mozda znam neko dobro mesto sa jeftinom hranom. Zajedno odlazimo negde na rucak.

Dok jedemo Daglas mi objasnjava da je nekada ziveo “ludacki”, ali da se sada smirio i odlucio za porodican zivot. Kaze, zahvaljujuci Kireniji. Grli je dok to govori i pljeste je po ramenu. Ona se zadovoljno smeje, preti mu pesnicom za slucaj da se predomisli i da opet pocne da juri “okolo”. Zive na imanju Daglasovih roditelja, u predgradju Moe, industrijskog grada nekoliko sati voznje udaljenog od Barakoe. Otac mu je u zatvoru zbog saobracajne nesrece u kojoj je neko poginuo i sada je sve na Daglasovim ledjima. Kaze da je sretan jer ima posao, svoju zemlju, potok na kome peca, majku i zenu, dete koje ce se uskoro roditi. Poziva me da ih posetim i da probam hranu koju ce njegova majka za nas pripremiti. Daglas za ruckom prilicno pije, sve je radosniji i razmisljam da li da uskoro predlozim da izadjemo napolje i odemo na kupanje. To radi Kirenija i polako se setamo do gradske plaze.

Brckam se u toploj vodi i posmatram Daglasa kako stoji u plicaku, mase ljudima i nazdravlja okolo sa flasom ruma u jednoj ruci. Kirenija sedi na obali i smesi se.

Odlazim kuci da se presvucem i odspavam. Obecavam Daglasu da cu ih kasnije potraziti u kafeteriji na glavnom trgu.

***

Dosadno mi je dok sedim u kafeteriji i pokusavam da ispijem novu turu ruma sa koka-kolom koji Daglas narucuje svakih desetak minuta. Pice me dovoljno otupljuje da mogu cak neko vreme i da ucestvujem u razgovoru koji se za stolom vodi. Tacnije, da u pravom momentu klimnem glavom ili da se nasmejem. Ipak, ne uspevam dugo.

Pozdravljam se sa Daglasom i njegovim prijateljima i izlazim napolje da se prosetam. Biciklisti-rikse parkirani ispred kafeterije najavljuju lud provod u nekoj obliznjoj diskoteci i nude jeftinu voznju do tamo.

Skrecem ka parku ispred Katedrale i sedam na klupu da posmatram Hatueija.

Verovatno zbog idealnih klimatskih okolnosti, ovde se nekada zivelo kao u Raju. Preko dana lov, ribolov, malo obradjivanja zemlje, onda vecera – przena riba u kokosovom mleku, jam, malo salate od avokada i mango kao dezert.

Slavili su se preci i pricale su se price o duhovima i zivotinjama. Pravio se nakit i amajlije od raznobojnog kamenja i kosti. Uvece se igralo i pevalo u centru sela. Onda su stigli Spanci…

Primecujem devojku iz kafeterije. Sedi na klupi i posmatra me. Pitam je sta radi i ona mi sa stidljivim osmehom kaze da se pita o cemu ja sada razmisljam. Zove se Djaima i ima 19 godina. Pitam je kako to da ima indijanske crte lica i sa ponosom mi kaze da su njeni poreklom Taino Indijanci.

Cutimo neko vreme i posmatramo ljude u parku. Uskoro nam prilazi visoka, snazno gradjena devojka, slicnog lica kao i Djaima. To je Nori, Djaimina starija sestra. Izgleda kao sampion u viseboju. Dugih nogu i ruku, sirokih ramena i skladnih grudi. Krupne, sjajne crne oci i jaki, bljestavi zubi. Kratka suknja i tesna majca samo uokviruju ovaj sklad lepote i snage. Pitam Nori da li im je Hatuei slucajno direktni predak. Smeje se i kaze da je samo Fidel njihov otac.

***

Vracam se sa sestrama u moju kucicu sa bastom i kokoskama. Uzimam pivo iz frizidera i sedam na prag vrata sto iz kuhinje vode u dvorste. Gledam obrise u tami i senke palminog lisca na zidu. Sestre su na podu. Sede odmah pored mene.

Cutimo u polumraku. Slusam njihovo disanje i osecam se kao vuk prijatno iznenadjen posetom dve mlade vucice koje zele njegovo drustvo. Kao da vec vidim nas troje negde visoko, na prolecnom proplanku Sijera Maestre i u drustvu brojne i nestasne vucije stenadi.

- Mora da ste umorni od puta gospodine – sapuce Djaima. Hocete da vam pripremim vodu da se malo istusirate ?

- Hajde, idi i osvezi se – podstice me Nori i blago me gurka stopalom u ledja – Budi malo sam pod vodom, a onda cemo doci i nas dve. Hajde, hajde…

Stojim pod snaznim mlazom vode. Oslonjen sam na trscane “zidove” kupatila .

Prvo ulazi Djaima. Naslanja se na mene.

- Odmorite se. Mi cemo vas okupati – sapuce.

Stojimo tako pod svezim mlazevima.

“Ona se spustala do mora,

svakoga jutra i veceri svake

i zahvaljivala se Mesecu i Suncu

sto njenog dragog cuvaju na putu.

I godine prosle su mnoge i ona

je vec starica seda, sto jutra

svakog i veceri svake zahvaljuje

Mesecu i Suncu sto njenog dragog

cuvaju na putu….”

Djaima pevusi sapatom ovu pesmicu, ja je slusam kao omadjijan. Nori mi je dlanom pritisla stomak i od toga mi je lakse. Djaima i dalje peva.

"Haljinu su njenu pokraj stenja nasli

i sandale meke - u koralu belom,

ali bros – srce od zada, koji joj je

dragi dao - nikad nasli nisu.

Bas kao ni nju…”

- To je pesma o tvojoj dusi – kaze mi Nori.

Osecam se sve slabije i najradije bih seo na pod kupatila. To i radim. Djaima seda uz mene. Nori zatvara vodu na tusu i odlazi da donese peskire.

- Gospodine, vi ste meni tako dragi. Morala sam da vam otpevam pesmu o vasoj dusi i videcete, sada ce vam sve biti lakse – Djaima sapuce i njen glas me vraca u zivot.

- Ne plasite se gospodine, vi ste dete. Vi ste Elegua. Sutra cemo vas Nori i ja odvesti u nase selo. Videcete, razumecete... – Djaima prvi put govori glasno, a pri pominjanju imena kojim me je nazvala osecam ponovo napad slabosti i mucninu.

Stize Nori sa peskirima i sestre me blago podizu sa poda i odvode u sobu. Lezem na ledja, one se privijaju uz mene i sada mi obe cvrsto pritiskaju stomak dlanovima. Sve lakse disem i polako tonem u san. Jedva jos razabiram tiho pevusenje Djaime:

“Snaga je putnikova po putu rasuta

i dok putuje on je tako skuplja i cuva.

Ali, bas zato putnik i ne stize nikuda.

I mudar je kad kaze da put nema kraja…”