U POTRAZI ZA TOPLIM LETOM

GOVORI: Svetozar Zrilić

TEKST: albicilla

Naš brod je bio ledolomac od 86 metara, M/V Polar Star, sa duplim koritom i maksimalnom brzinom od 14 čvorova. Star je oko 20 godina i dugo je za švedske vlasti lomio led po Baltiku, a posle ga je kupila kanadska kompanija koja se bavi eko-turizmom. Kada je na Severnoj polulopti leto, on obilazi Arktik, Beringov moreuz, itd., a kada tamo dolazi jesen, oglase na sajtu ture od po 10, 12, 15 dana gde se gosti smenjuju sve dok ne stignu do Ušuaje.

Kada je na Južnoj hemisferi leto on tamo odradi određen broj tura za Antarktik. Recimo tura na koju sam ja išao, obilazak Antarktičkog poluostrva, najsevernijeg dela Antarktika, ili se ide do ostrva Južna Džordžija... Imaju 5-6 različitih tura koje u tom području rade.

Generalno je cena za sedam dana na brodu u dvokrevetnoj kabini oko 4000 USD po osobi. Ja sam se odlučio za ovu jer je tura bila oko katoličkog Božića pa nije bilo previše interesovanja i ponudili su veliki popust, 600 USD zato što nisu imali pun brod. Oko 95% gostiju su bili Amerikanci (od dece do penzionera).

Do Ušuaje se stiže lokalnim letom iz Buenos Airesa, oko 5 sati. Bio je početak decembra, južno leto i bilo je strašno toplo, kratki rukavi i bujno zelenilo oko ušća La Plate. Onda se tokom leta zelenilo gubi, zamenjuju ga smeđi i sivi tonovi. Kada sletite u Ušuaju, okolne planine su pokrivene snegom a sa Antarktika duva ledeni vetar.  Krajnje neprijatno, stalno fijuče.

I odatle je sve u nekim sivom tonovima, mi smo samo jedan dan imali sunce, ostalo vreme je nekako poluvidljivo, sivi tonovi dominiraju... Dosta čudno vreme, nema ni izrazite granice izmedju dana i noći. Tu je neki poludan, sve vreme. Čudno izgleda ta siva boja, ni more nije onoliko plavo.

U Ušuaji smo se ukrcali i prvo što na brodu radite je dril u slučaju napuštanja broda! Krajnje ozbiljno. U svakoj kabini postoje pojasevi za spasavanje vidno okačeni na vrata. Nismo ni isplovili a kapetan nas je odmah skupio i dao znak za uzbunu. Mi smo odjurili u kabine, oblačili sve što treba i jurili na svoje zborno mesto. Čamci za spasavanje su kompletno zatvoreni, k'o ljuska od oraha, i vi plutate dok vas neko ne pokupi. Južni okean je poznat po lošem vremenu, velikim talasima, i to mora da bude kompletno zatvoreno. A male su šanse da vas neko nađe jer plovni putevi ne idu tim delom sveta, mada u sezoni ima par turističkih brodova.  

Obilazak Antarktičkog poluostrva zovu ekspedicijom a ne turom, iako tu nema nekog fizičkog napora. Ako možete da podnesete more sa jednom pilulom dnevno, vi nemate nikakvih problema. A more je stvarno čudovišno. Brod ima lekara, koji je najviše posla imao oko morske bolesti. Kuhinja je fenomenalna, kabine su sasvim komforne, kao normalne hotelske sobe. Po čitav dan vam donose tople napitke, sokove i kolače.

Put od Južnoameričkog kopna do Antarktičkog poluostrva traje oko dva dana, i za to vreme vas pripremaju za sve sa čim ćete se sresti. Imali smo 7-8 vodiča koji su u brodskom salonu držali predavanja, o geomorfologiji, postanku Antarktika i odvajanju kontinenata; potom o biljnom svetu, pa o okeanu, planktonu i krilu kao osnovi lanca ishrane. Jedna doktorka sa Novog Zelanda je ispitivala orke i pričala o krupnim sisarima i pticama, pingvinima i albatrosima, onda jedan vodič o istoriji istraživanja Antarktika i trci za Južni pol, o Amundsenu i Skotu, Šekltonu.

Jedan, koji je već 5-6 zima proveo u nekoj bazi na Južnoj Džordžiji je pričao o životu na Antarktiku, sve u stilu: probudimo se ujutru, radimo, radimo, i onda je došao Božić i onda smo se toliko napili... i probudio se u takvom i takvom stanju. Sve priče su takve.  

Albatrosi recimo non-stop prate brod. U salonu smo imali knjigu sa svim vrstama alabatrosa i tu smo proveravali koji je koji. Stvori se neka atmosfera, da kažem ekspediciona ili radna, nema one da svako ima svoju koncepciju, ovde svi sede u salonu, tu su fotoaparati i dvogledi, čitamo pripremljene materijale... Neko pomene kako se nešto napolju može videti, još to nije ni izgovorio, već svi skaču na noge, u vazduhu repetiraju fotoaparate, trče na palubu da to vide i snime. Kitove sam jedino želeo a nisam uspeo da vidim. Ipak, dosta je dobar duh u celoj priči.  

Na gornjoj palubi su gumeni čamci sa velikim motorima. Svaki vodič vozi po jedan od tih čamaca, to su ljudu koji su imali po minimum 20 takvih tura za sobom. Recimo, najave da je za 15 minuta iskrcavanje u Paradise zalivu i svi trče u kabine, oblače skijaške pantalone i gumene čizme jer svaki put zagazite u more kad izlazite iz čamca. Većina iskrcavanja uključuje gaženje ledene vode.

Postoji Antarktička povelja o zaštiti biljnog i životinjskog sveta (Protocol on Environmental Protection), potpisana u Madridu 1991, i uvek se, recimo, pri iskrcavanju prolazi kroz neku dezinfekcionu tečnost da nešto ne unesemo na sedmi kontinent, i onda pri ukrcavanju ponovo. Upozoravaju vas da ništa ne ponesete, jedino što smete da ponesete su fotografije, sve ostalo nije dozvoljeno da se pomera. Svo vreme nas skiper štiklira na listi, ko se iskrcao i da li se svako ponovo ukrcao u čamac.

Prvo iskrcavanje je bilo poseta jednoj ukrajinskoj bazi na poluostrvu. Posada broji možda desetak ljudi, a preko zime ostaje troje-četvoro. Lepo su nas dočekali i proveli. Imaju i "Najjužniju prodavnicu suvenira na Zemlji". Ma, samo videti ljude koji su tamo ne znam koliko meseci... 

U stvari je to bila stara engleska baza Faradej koju su Englezi hteli da napuste. Po zakonu, ako se napušta baza, sve što se donelo mora se sa Antarktika i odneti. Posto je to bilo mnogo skupo, a Ukrajinci su hteli bazu, Englezi su je prodali za jedan dolar.

Posle smo se iskrcavali na više mesta, zavisno od vremenskih prilika. Iako je leto, duva strašan vetar. Generalno, temperatura je oko nule, međutim, zbog vetra je mnogo hladnije, baš muški hladno. U zavisnosti od talasa, vođa ekspedicije bira lokaciju gde ćemo se iskrcati. Par puta smo hteli da se iskrcamo, ali su bili toliki talasi da je šef ekpedicije rekao da se iskrcavanje odlaže.

Tako smo se iskrcavali i u tri noću jer u toku dana nismo mogli, a pošto traje polarni dan, u polusumraku smo se iskrcali među neke pingvine. To je bilo lepo iskustvo...

Najlepše iskrcavanje je bilo u Paradise zalivu, to je ugašeno vulkansko grotlo u koje je prodrlo more, vidi se ‘prozor' kuda je more ušlo. Tu je i stara baza kitolovaca, napusteni silosi za topljenja ulja, stare kuće, rezervoari... Vidi se da je vilkanskog porekla, crna neka zemlja.

Vodiči su tu organizovali kupanje, jednostavno uzeli lopate i na 10 m od obale iskopali veliku rupu koja se brzo napunila vrućom vodom i ljudi su se skidali, kupali se tu. Moj cimer se prvo tu kupao pa onda skočio u okean! Ja gledam, ne mogu da verujem: ako tu pokvasim glavu, do broda ću dobiti zapaljenje mozga!

Imali smo jedan dan sunca, čutav dan, koji je završen roštiljem na palubi. Tada nam je kapetan demonstrirao kako se lomi led. Kad je udario, na jedno 500 m ispred nas je pukao led, otvorio se. Plovili smo kao kroz mleko, a pingvini nas gledaju...

I taj osećaj da ste na kraju sveta. De fakto, u toj zoni su u tom trenutku bila četiri broda uključujući i naš, ali mi te druge nismo videli, u celoj toj ogromnoj zoni nema nikoga.

Onda mi je strašno upečatljiva bila ta siva boja, sve je sivo, ceo dan i celu noc, pa kad naglo izbije sunce, onda su veoma lepe boje...

I te sante koje plutaju, ogromne bele ploče, boja tih santi je fantastična. Divni plavi odsjaji mora na santama... Čak smo jednom naišli na santu koja u sredini ima prirodni žljeb gde se pingvini sankaju! Popnu se gore i gledali smo ih kako se klizaju i padaju u vodu!

Najlepša je priča o pingvinima, oni su toliko miroljubivi i toliko ne obraćaju pažnju... Mi smo bili kada ima dosta mladih. Sednete i umirite se i posle nekog vremena oni prolaze ispred vas, iza vas, uopšte vas ne registruju, kao da niste tu. Nikakav strah. To je doživljaj za sebe. Mi smo sedeli po 3-4 sata, nikada vam nije dosadno, posebno ono njihovo izlaženje iz mora, kao katapultirani iskoče iz vode...

Dosije: Antarktik

Površina: 14,25 miliona km2

Stanovništvo: tokom zime ostaje oko 1.200 istraživača po raznim bazama.

Vizni režim: pošto ni jedna zemlja ne poseduje Antarktik, viza vam nije potrebna.

Kada se tamo ide

Posete tokom zime (sredinom godine) su nemoguće jer led okuje Južni okean u krugu od preko 1.000 km od obala. Decembar i januar su vrhunac južnog leta, kada je vreme znatno toplije a dan traje po 20 sati. U to vreme se izležu mladi pingvini a odrasli su zauzeti hraneći ih. Pozno leto (februar - mart) nudi dobre prilike za posmatranje kitova.

Koliko to košta

Cene tura variraju između 3.000 i 5.000 USD, a trajanje od jedne do dve nedelje.

Šta se tamo radi

Većina posetilaca šeta po plažama, posmatra kolonije pingvina ili obilazi istraživačke baze. No, sve je više operatera koji nude duge pešačke ture na skijama, sa kampovanjem, potom alpinističke uspone, a odnedavna je u ponudi ronjenje, uključujući i noćno (naravno, za goste sa prethodnim iskustvom i odgovarajućim kvalifikacijama).

Priroda Anarktika

Ono što su za Afriku slon i lav, za Antarktik su pingvini i kitovi. Južni okean vrvi od života i redovno se viđa osam vrsta kitova i isto toliko vrsta albatrosa. U istom području se gnezdi oko 45 vrsta ptica, pretežno pingvini, burnice i pomornici. Od početka XX veka pa do sredine 1960-ih u ovim vodama je izlovljeno preko 170.000 kitova. I danas japanski kitolovci koji zaobilaze svetski moratorijum na lov ulove 300, dok na dugim parangalima sa više stotina udica mamce umesto riba godišnje proguta 40.000 ugroženih albatrosa.

Kako se tamo stiže

Broj gostiju po brodu varira od 40 do 400, a ture isplovljavaju iz sledećih gradova: Ušuaja (Argentina), Punta Arenas (Čile), Stanley (Foklandska ostrva), Kejp Taun (Južna Afrika), Hobart (Australija) i Christchurch (Novi Zeland). Najbliže je od Ušuaje preko Drejkovog moreuza do Antarktičkog poluostrva, dva dana, a od svih drugih polazišta se plovi tri do četiri dana.

Ponašanje

Po rezultatima skorašnjih istraživanja, duga izolacija istraživačkog osoblja ostavlja tragove koji se mogu porediti sa traumama ratnih zarobljenika. Osnovna uljudnost pri posećivanju baze je da nigde ne uđete ukoliko niste izričito pozvani, da se po ulasku izujete kako osoblje ne bi moralo da čisti blatnjave tragove svojih 100 gostiju, te da pre iskrcavanja upotrebite toalet na brodu kako ne biste bili prisiljeni koristiti one u bazama. I ako niste u bazi, ali vam se po iskrcavanju ide u toalet, mahnite posadi da po vas pošalje čamac: Antarktik nije i ne sme postati WC. Ovde se ništa ne ostavlja za sobom, niti se išta odnosi sa sobom. 

Šta nudi Internet

- bukirajte obilazak preko Cheeseman's Ecology Safaris sa kojom je Zrilić išao, vidite presek broda Polar star i planove paluba, kao i program tura za Foklande, Južnu Džordžiju i Anatarktičko poulostrvo: http://www.cheesemans.com/polarstar.html

- druge turoperatere potražite na: http://www.70south.com/resources/antarctictours

http://www.antarcticatours.com/birds.shtml

- sve o pingvinima: http://www.70south.com/resources/animals/penguins

- sve o fokama: http://www.70south.com/resources/animals/seals

- sve o kitovima: http://www.70south.com/resources/animals/whales

- da bi priroda ostala zaštićena, turističke propise reguliše IAATO (International Association of Antarctic Tour Operators): http://www.iaato.org/

o ekološkim problemima sa kojima se Antarktik suočava: http://www.environmentalaction.net/antarctica/albatross/index.html

Dosije X

Nije lako podneti duge zimske mesece sa svega par ljudi i stalnim hukom vetra. Tokom jedne ekspedicije početkom XX veka, radio operater je doživeo nervni slom i u svet slao lažne poruke. Doktor jedne argentinske baze je namerno izazvao požar, kako bi bio evakuisan. U bazi Casey, deo osoblja se pobunio i, pijani od brlje koju su sami pravili, terorisao ostatak tima. Američke vlasti su u bazu McMurdo slale FBI agente da istraže napad čekićem na dva kuvara. U bazi Wilkes, mehaničar je pomahnitao vitlajući nožem, te je narednih pet meseci, do dolaska prvog broda, proveo u improvizovanoj samici. Posle svađe oko partije šaha, jedan ruski naučnik je kolegu ubio sekirom.